„Rizela kaže da je Olver u crvenom kaputu“, rekao im je. „On ih ponekad poklanja, ali bilo koji mali odrpanac koga vidite u dobrom crvenom kaputu verovatno zna gde se Olver nalazio. Svi idemo u različitim pravcima. Počnite da kružite od Mol Hare i pokušajte da se vratite za sat vremena. Sačekajte da se svi vrate pre nego što ponovo izađete. Na taj način, ako ga neki od vas pronađe, mi ostali nećemo ga i dalje tražiti sve do sutra. Jesu li me svi razumeli?“ Zaklimaše glavama.
Ponekad ga je to zapanjivalo. Usukani Tom, sa sedom kosom i brkovima, nekada kraljičin ljubavnik, da se ne pominje i više od ljubavnika, ako verujete i pola onoga što on priča. Harnan, četvrtaste vilice, s tom tetovažom na obrazu i još njih na drugim mestima, koji je celog života bio vojnik. Džuilin sa svojim bambusovim štapom i mačolomcem o boku, koji je sebe smatrao ravnim bilo kojem lordu iako je još uvek bio pomalo uznemiren na pomisao da i sam nosi mač, i debeli Vanin, u poređenju s kojim je Džuilin delovao kao ulizica. Mršavi Fergin, i Gorderan širok u ramenima gotovo koliko i Perin, i Metvin, čije je bledo kairhijenjansko lice izgledalo kao u dečaka iako je bio nekoliko godina stariji od Meta. Neki od njih pratili su Meta Kautona jer su verovali da je srećan, da ih njegova sreća može održati u životu kada se isuču mačevi, a neki zbog razloga u koje nije bio sasvim siguran, ali su ga pratili. Čak se ni Tom više nije bunio na njegove zapovedi. Možda je Rinejla bila i više od dobre sreće. Možda je to što je taveren činilo i nešto više negoli da ga uvaljuje usred nevolja. Odjednom se osetio… odgovornim za te ljude. Bilo je to vrlo nelagodno osećanje. Met Kauton i odgovornost nisu išli zajedno. To je bilo neprirodno.
„Pazite na sebe i delujte oštro“, rekao im je. „Znate šta je tamo napolju. Nailazi oluja.“ Sad, zašto li je to rekao? „Krećite. Gubimo vreme dnevnog svetla.“
Vetar je još uvek jako duvao noseći prašinu preko Trga Mol Hara s njegovom statuom odavno mrtve kraljice koja je stajala nad jednom od fontana, ali nije bilo nikakvih drugih nagoveštaja oluje. Nerajn je bila poznata po svojoj iskrenosti, ali ne toliko da bi je pokazali potpuno otkrivenih grudi. Visoko popodnevno sunce žarilo je s neba bez oblačka, ali ljudi su prelazili preko trga istom brzinom kao i pri jutarnjoj hladovini. Ovde dole, pri zemlji, hladovina je nestala, s vetrom ili bez njega. Kamene ploče pod njegovim čizmama ličile su na užareni tiganj.
Bacivši pogled preko trga ka Izgubljenoj ženi, Met požuri ka reci. Olver nije odlazio sa uličnim mangupima ni upola tako često dok su živeli u gostionici, budući suviše zauzet odmeravanjem služavki i ćerki Setejl Anan. Toliko o tome da su mu kockice rekle kako treba da se preseli u palatu. Sve što je učinio otkada je odatle otišao – makar sve ono što je želeo da uradi, ispravio se, razmišljajući o Tilin i njenim očima; i rukama – sve je to isto tako mogao da obavi odande. Te kockice sada su se kotrljale kao blesave, a on je samo želeo da jednostavno nestanu.
Pokušavao je da korača brzo, nestrpljivo se provlačeći između kola i dvokolica što su prolazile, psujući lakirane nosiljke i kočije koje su ga gotovo pregazile, dok je očima tražio crveni kaput dole, bliže tlu, ali gužva na ulicama potpuno ga je usporila. Što je, u stvari, bilo i dobro. Nije imalo svrhe proleteti pored dečaka i ne primetiti ga. Želeći da je izveo Kockicu iz konjušnica u palati, mrštio se na ljude koji su prolazili pored njega; konjanik se ne bi brže kretao kroz gužvu, ali gore, u sedlu, mogao bi dalje da vidi. A opet, bilo bi nezgodno postavljati pitanja iz sedla; nije mnogo ljudi zaista jahalo unutar grada, a neki su imali naviku da se klone svakog konjanika.
Uvek isto pitanje. Prvi put ga je postavio na mostu odmah iza Mol Hare, čovi koji je s poslužavnika koji mu je bio okačen na pantljike oko vrata prodavao jabuke pečene u medu. „Jesi li video dečaka, otprilike ove visine, u crvenom kaputu?“ Olver je voleo slatkiše.
„Dečaka, gospodaru?“, rekao je čova, cokćući između ono malo preostalih zuba. „Video sam hiljade dečaka. Mada, ne sećam se nikakvog kaputa. Da li bi moj gospodar voleo jabuku, ili dve?“ On koščatim prstima pokupi dve pa ih gurnu ka Metu; po tome kako su popustile pod njegovim prstima, bile su mnogo mekše nego što bi trebalo posle pečenja. „Je li moj gospodar čuo za nemire?“
„Ne“, kiselo odvrati Met, pa nastavi dalje. Na drugom kraju mosta zaustavio je jedru ženu s poslužavnikom punim traka. Trake nisu nimalo zanimale Olvera, ali njene crvene podsuknje bleštale su ispod suknje prišivene gotovo na njenom levom kuku, a izrez na gornjem delu njene haljine otkrivao je zaokrugljeno poprsje ravno Rizelinom. „Jesi li videla dečaka…?“
I od nje je čuo za nemire, kao i od polovine ljudi koje je pitao. To je govorkanje, kako je sumnjao, započelo određenim događajima u izvesnoj kući u Rahadu, baš toga jutra. Neka žena koja je terala kola s dugačkim bičem prebačenim preko vrata, čak mu je rekla kako su nemiri počeli preko reke, pošto je pre toga napomenula kako ona ne primećuje dečake osim ako joj utrče pod mule. Čovek četvrtastog lica koji je prodavao saće s medom – saće je delovalo neverovatno suvo – rekao mu je da su nemiri bili blizu svetionika na kraju Zalivskog puta, na istočnoj strani ulaza u zaliv, što je bilo verovatno mesto za početak nemira koliko i sama sredina zaliva. Uvek je bilo na hiljade glasina u bilo kom gradu, ako ih slušate, a on je bio primoran da sluša odlomke svih njih, činilo se. Jedna od najupadljivijih lepotica koje je ikada video stajala je pred jednom krčmom – Mejlin je bila služavka u Staroj ovci, ali njeno jedino zaduženje izgleda da je bilo privlačenje mušterija, što je sasvim sigurno i radila – ispričala mu je kako je tog jutra došlo do bitke u Kordeškim brdima zapadno od grada. Ili su to, možda bila Ranonska brda, s druge strane zaliva. Ili možda… Upadljivo lepa, ta Mejlin, ali ne baš najbistrija; Olver bi mogao da je posmatra satima, sve dok ne bi otvorila usta. Ali ona nije mogla da se seti da je videla dečaka u… Šta je ono rekao, koje boje je bio kaput? Čuo je o nemirima i bitkama, naslušao se o toliko čudnih stvorova viđenih na nebu ili u brdima da se njima mogla naseliti Pustoš. Čuo je kako se Ponovorođeni Zmaj sprema da se stušti na grad sa hiljadama muškaraca koji mogu da usmeravaju, da dolaze Aijeli, vojska Aes Sedai – ne, to je bila vojska Belih plaštova; Pedron Nijal je bio mrtav, a Deca su nameravala da ga osvete, mada, zbog čega u Ebou Daru, nije baš bilo najjasnije. Čovek bi pomislio da je grad do grla u panici zbog svih tih priča koje su kružile uokolo, ali stvar je bila u tome da su i oni koji su pronosili glasine samo upola verovali u njih. I tako, čuo je sve vrste gluposti, ali ni reč o dečaku u crvenom kaputu.
Kad je bio na nekoliko ulica od reke, čuo je grmljavinu, jake šuplje odjeke koji kao da su dolazili s mora. Ljudi su radoznalo podizali poglede ka nebu bez oblaka, češkali su se po glavi i nastavljali sa svojim poslom. Tako je uradio i on, ispitujući svakog prodavca slatkiša ili voća koga je sreo, kao i svaku privlačnu ženu koja je pešačila. Sve je to bilo uzalud. Kada je došao do dugog kamenog nasipa koji se prostirao duž strane grada okrenute ka reci, zaustavio se, proučavajući sive dokove koji su se protezali u reku i brodove privezane za njih. Duvao je jak vetar, zanoseći plovila na vezu, sučući ih uz kamene lukobrane i pored vreća napunjenih vunom, privezanih između čamaca i lukobrana da bi ublažile udare. Olvera brodovi nisu zanimali, za razliku od konja, osim kao sredstvo da se pređe odavde do tamo, a u Ebou Daru brodovi su bili muški posao, iako teret koji su nosili to često nije bio. Žene na dokovima bile bi ili trgovkinje koje paze na svoju robu ili članice esnafa utovarivača tereta, jakih ruku, a ovde nije bilo ni prodavaca slatkiša.