Taman kad je nameravao da se okrene, shvatio je da se gotovo niko ne kreće. Dokovi su obično bili puni gužve, a opet, na svakom brodu koji je mogao da vidi članovi posade stajali su na ogradama ili su se uspentrali na jarbole i napeto gledali prema zalivu. Bačve i sanduci stajali su napušteni dok su se muškarci bez košulja i žene u zelenim kožnim prsnicima zbijali na krajevima dokova da vire između brodova, ka jugu, prema oluji. Iz tog pravca se dizao crni dim nalik debelim stubovima koji su se nadnosili na vetru, oštro se povijajući ka severu.
Oklevajući za trenutak, on otkasa do najbližeg doka. U početku, brodovi koji su bili vezani za dugačke kamene prste zaklanjali su mu pogled ka jugu, tako da nije video ništa osim dima. Ali, kako se obala prostirala, svaki je dok bio izbačen malo više od sledećeg; kada se konačno progurao kroz gomilu koja je žamorila na poslednjem, široka reka pružala se kao otvoren put uzburkane zelene vode do ustalasanog zaliva.
Najmanje dvadesetak brodova gorelo je napolju, u širokom zalivu, možda i više, ophrvano plamenom od jednog do drugog kraja. Mnogo drugih već je potonulo i samo je poneki vrh pramca ili jarbola još virio iz vode u koju je brod uranjao. Dok je posmatrao, pramac širokog broda sa dva jarbola, označen barjakom crvenog, plavog i zlatnog, barjakom Altare, odjednom se raspade uz tutnjavu, eksploziju poput grmljavine, a sve deblji pramenovi dima lelujali su na vetru dok je brod počinjao da tone pramcem. Stotine plovila kretalo se, svako koje je bilo u zalivu – češljari i šunjači Morskog naroda sa po tri jarbola i lebdači sa po dva, priobalni brodovi sa svojim trouglastim jedrima, rečni brodovi s jedrima ili na vesla, neki su bežali uzvodno, a većina je pokušala da isplovi na more. Gomila drugih brodova uplovila je u zaliv terana vetrom, ogromnih brodova strmih pramaca visokih kao bilo koji češljar; probijali su se kroz nadolazeće talase, razbacujući vodu oko sebe. On ostade bez daha kada je iznenada razaznao četvrtasta rebrasta jedra.
„Krvi mu i krvavog pepela“, zapanjeno je promrmljao. „To su žeženi Seanšani!“
„Ko?“, htela je da zna žena ukočenog lica koja se gurala pored njega. Tamnoplava, dobro krojena vunena haljina označavala ju je kao trgovkinju koliko i kožni omot u kome je nosila svoje račune, ili značka njenog esnafa na jednoj strani grudi, srebrno pero i držalja. „To su Aes Sedai“, izgovori ona ubeđeno. „Prepoznajem ja usmeravanje kada ga vidim. Deca Svetla će se pobrinuti za njih, samo nek one dođu. Videćete.“
Mršava sedokosa žena u prljavom zelenom prsniku okrenula se da bi se suočila sa njom, poigravajući se drvenom drškom svoga bodeža. „Pripazi na jezik kada govoriš o Aes Sedai, ti spržena otimačice penija, ili ću te oljuštiti i nabiću ti Bele plaštove niz to prokleto grlo!“
Met ih ostavi da mašu rukama i urlaju jedna na drugu, pa se probi pravo kroz gomilu trčeći ka pristaništu. Već je mogao da vidi tri – ne, četiri ogromna stvorenja iznad grada ka jugu, sa velikim zupčastim krilima kao u slepih miševa. Obličja su se razaznavala na leđima tih stvorenja, izgleda u nekoj vrsti sedla. Još jedno krilato stvorenje se pojavilo, a još njih za njim. Ispod, nad krovovima, iznenada se rasprsnu urličući plamen.
Sada su ljudi trčali gurajući Meta koji se probijao kroz ulice. „Olvere!“, vikao je, nadajući se da će nadjačati urlike i krike koji su se čuli na sve strane. „Olvere!“
Iznenada, činilo se da svi hitaju u suprotnom pravcu, gurajući se pored njega. On je tvrdoglavo nastavljao protiv plime. Tako je stigao do ulice gde je postalo jasno od čega su svi ti ljudi bežali.
Kolona Seanšana projuri pored, stotina ili više ljudi sa kacigama poput glava insekata i oklopima od isprepletanih ploča, koji su svi jahali životinje nalik mačkama, velike poput konja, ali prekrivene bronzanom krljušti, a ne krznom. Pognuti napred u svojim sedlima, sa zakrivljenim kopljima plavih drški, galopirali su ka Mol Hari ne osvrćući se oko sebe. Mada „galop“ baš i nije bila prava reć da se opiše način na koji su se ta bića kretala; brzina je bila odgovarajuća ali one su… strujale. Bilo je vreme da se nestane; odavno je prošlo. Čim bude pronašao…
Dok je promicao kraj kolone crveni blesak, otprilike u visini grudi, privuče mu pogled na gomilu u ulici iza raskrsnice. „Olvere!“ On polete preko, gotovo za petama poslednjem stvorenju prekrivenom krljušti, uguravši se u gomilu taman na vreme da vidi ženu razrogačenih očiju kako podiže devojčicu u crvenoj haljini i trči kroz gomilu s detetom priljubljernim uz grudi. Met divljački pogura napred, ramenima se probijajući među svetinom, gurajući ih od sebe kada bi se sudarali sa njim, i sam se sudarajući s nekoliko njih. „Olvere! Olvere!“
Još dva puta je video vatrene stubove kako se nakratko dižu nad krovovima, a dim je kuljao ka nebu na desetak mesta. Nekoliko puta čuo je taj odjekujući tutanj, mnogo bliže od zaliva, sada. Unutar grada, bio je siguran; više no jednom zemlja mu je zadrhtala pod čizmama.
I onda se ulica ponovo raščišćavala, ljudi su bežali na sve strane, niz prolaze i u kuće i radnje, jer su pristizali Seanšani na konjima. Nisu svi oni bili muškarci u oklopima; blizu čela malog gustiša kopalja jahala je tamna žena u plavoj haljini. Met je znao da su veliki crveni umeci na njenim suknjama i grudima izvezeni srebrnim munjama. Srebrni povodac, koji se presijavao na suncu, spuštao joj se s levog zgloba do vrata žene u sivom, damane, koja je trčkarala pored konja svoje sul’dam kao nekakav pas ljubimac. On je video Seanšane u Falmeu, i bolje nego što je želeo, ali nesvesno se zaustavio na ulazu u jedan prolaz, posmatrajući. Urlici i vatre pokazivali su kako je makar neko u gradu pokušao da se bori, a on će sada prisustvovati jednom takvom pokušaju.
Seanšani nisu bili jedini razlog da se svi uklone s vidika. Na drugom kraju ulice, preko stotinu jahača okrenulo je nadole koplja duge drške. Oni su nosili vrećaste bele čakšire i zelene kapute, a na zapovedničkim kacigama blistali su zlatni gajtani. Uz zajednički povik, stotinu ili više Tilininih vojnika bacilo se na napadače grada. Bili su brojniji od Seanšana pred sobom, najmanje dva na jedan.
„Proklete budale“, mrmljao je Met. „Ne tako. Ta sul’dam će…“
Među Seanšanima se pokrenula samo žena u haljini obeleženoj munjama, podigavši ruku da pokaže cilj kao što bi neko pustio sokola ili napujdao kera. Zlatokosa žena na drugom kraju srebrnog povoca malo koraknu napred. Privezak u obliku lisičje glave zahladne mu na grudima.
Pod čeonim napadačima iz Ebou Dara ulica je odjednom eksplodirala, a kamene ploče, ljudi i konji poleteše u vazduh uz zaglušujuću buku. Od potresa Met se širom prući po zemlji, ili je to bilo zbog toga kako mu se tlo izmaklo pod nogama. Uspravio se na vreme da vidi kako se prednji deo gostionice sa druge strane u oblaku prašine iznenada ruši na ulicu, otkrivajući sobe unutar nje.
Ljudi i konji ležali su na sve strane, njihovi delovi, oni koji su još bili živi grčili su se oko rupe u zemlji koja je pokrivala polovinu ulice. Krici ranjenih ispuniše vazduh. Manje od polovine vojnika iz Ebou Dara uzbatrgalo se na noge, omamljeno i teturavo. Neki dočepaše uzde konja, kojima su se noge tresle koliko i njima, baciše se u sedla mamuzajući životinje u nešto što je trebalo da bude trk. Drugi su jednostavno potrčali peške. Što dalje od Seanšana. Sa čelikom su oni mogli da se nose, ali ne i sa nečim ovakvim.
Trčanje, sinulo je Metu, izgleda kao posebno dobra zamisao u ovom času. Pogleda nazad, ka prolazu, gde su se prašina i ruševine dizali, visoki bar sprat. On polete niz ulicu ispred Eboudaraca koji su bežali, držeći se što je moguće bliže zidovima, nadajući se da niko od Seanšana neće pomisliti kako je i on Tilinin vojnik. Nikako nije trebalo da oblači zeleni kaput.