Mudre su bez teškoća kasale napred, kao da su na potpuno ravnom tlu. Devica koju nije mogla da vidi prutom je ošinula Galinu preko zadnjeg dela butina, a ova se saplitala oponašajući trčanje, dok ju je krupna Devica upola vukla napred. Šibale su je preko nogu kad god bi se spotakla. Ako se ovakvo trčanje nastavi ostatak dana, one će se smenjivati, jedna će Devica preuzeti prut, a druga vuču. Naprežući se uz padine i gotovo klizajući nadole, Galina je trčala. Žućkasta planinska mačka sa smeđim prugama, krupnija od čoveka, zarežala je na njih s kamene litice tamo gore; bila je ženka – nije imala čuperke na ušima i šriokoj čeljusti. Galina je poželela da joj dovikne da beži, da nestane pre nego što je Terava uhvati. Aijelke su trčale pored iskežene životinje, nezainteresovane, a Galina je plakala od ljubomore zato što je mačka slobodna.
Ona će na kraju biti spasena, naravno; to je znala. Kula neće dozvoliti da bilo koja sestra ostane zarobljenica. Elaida ne bi dopustila da neko drži Crvenu. Sigurno će Alvijarin poslati spasioce. Neko će, bilo ko, doći da je spase od ovih čudovišta, pogotovo od Terave. Obećala bi bilo šta za to izbavljenje. Čak bi i održala ta obećanja. Ona je bila oslobođena Tri zakletve kada se pridružila Crnom ađahu, jer ih je zamenila drugim trojstvom, ali u tom trenutku zbilja je verovala kako bi održala obećanje, samo ako bi joj to donelo spas. Svako obećanje, svakome ko bi je oslobodio. Čak i nekom muškarcu.
Kada su se konačno pojavili tamni, niski šatori koji su se po boji slivali s pošumljenom padinom planine kao i ona mačka, dve su Device podupirale Galinu vukući je napred. Sa svih strana začuli su se povici, radosni povici dobrodošlice, ali Galinu su i dalje vukli, za Mudrima, dublje u logor. Još uvek je trčala, još uvek se spoticala.
Bez upozorenja su joj pustili ruke. Ona polete na lice i ležala je tako, s nosom u prašini i mrtvom lišću, isprekidano hvatajući vazduh otvorenim ustima. Iskašljala je jedno parče lista, ali bila je suviše slaba da bi okrenula glavu. Krv joj je bubnjala u ušima, ali do nje počeše da dopiru glasovi koji su uskoro postali razumljivi.
„…Nisi žurila, Terava“, rekao je ženski glas koji joj je bio poznat. „Devet dana. Mi smo se odavno vratili.“
Devet dana? Galina odmahnu glavom, ogrebavši lice o tlo. Otkad su Aijeli oborili konja pod njom, svi dani u sećanju stopili su joj se u mešavinu žeđi i trčanja i batina, ali sigurno je to bilo više od devet dana. Nedelje, zasigurno. Mesec dana ili više.
„Uvedi je ovamo“, nestrpljivo reče poznati glas.
Ruke je povukoše da ustane, gurnuše je napred nateravši je da se sagne kako bi ušla pod visoki šator čije su je stranice okružile. Bacili su je na razastrte tepihe, pri čemu joj je ivica crveno-plavog tairenskog lavirinta, na koji se produžavao gizdavi cvetni tepih, došla pravo pod nos. Ona teškom mukom podiže glavu.
U početku nije videla ništa osim Sevane, koja je sedela na krupnim jastucima sa žutim kićankama, pravo pred njom. Sevana, sa svojom kosom nalik žeženom zlatu, sa svojim čistim smaragdnim očima. Prevrtljiva Sevana koja joj je dala reč da će skrenuti pažnju upadom u Kairhijen, a onda prekršila svoju reč pokušavajući da oslobodi Al’Tora. Sevana, koja bar može da je izbavi iz Teravinih kandži.
Ona se nekako uskobelja na kolena i prvi put primeti da u šatoru ima i drugih. Terava je sedela na jastucima desno od Sevane, na čelu izuvijanog reda Mudrih, ukupno četrnaest žena koje su mogle da usmeravaju, mada Mikara, koja je još uvek držala štit nad njom, nije sedela na kraju reda nego je stajala. Polovina njih bila je među Mudrima koje su je uhvatile tako lako da je to bilo za prezir. Nikada više neće biti tako nemarna u blizini Mudrih; nikada više. Niski bledoliki muškarci i žene u belim odeždama kretali su se iza Mudrih, bez reči im podnoseći zlatne ili srebrne poslužavnike s malim šoljama, a još njih je činilo isto to na drugoj strani šatora, gde je sedokosa žena u aijelskom kaputiću i sivo-smeđim čakširama sedela Sevani sleva, na čelu reda dvanaestorice muškaraca okamenjenih lica. Muškaraca. A ona je bila odevena samo u košulju koja je bila na mnogo mesta prosečena i puna rupa. Galina čvrsto stisnu zube da ne bi vrisnula. Natera sebe da ukočeno ispravi leđa kako ne bi pokušavala da se zavuče u prnje i sakrije pred tim hladnim muškim pogledima.
„Izgleda da Aes Sedai ipak mogu da lažu“, reče Sevana, a Galina oseti kako joj lice ostaje bez kapi krvi. Ta žena nije mogla da zna; nije mogla. „Dala si obećanja, Galina Kazban, a onda si ih prekršila. Zar si mislila da možeš ubiti jednu Mudru a potom pobeći van domašaja naših kopalja?“
Za trenutak, olakšanje koje ju je preplavilo ostavilo je Galinu bez reči. Sevana nije znala za Crni ađah. Da nije tako davno odbacila Svetlost, sada bi se Svetlosti zahvaljivala. Olakšanje joj je vezalo jezik, ali i tanušna varnica ogorčenosti. One su napale Aes Sedai, a onda su se ljutile što su neke od njih poginule? Tanušna varnica bila je sve što je uspela da izvuče. Na kraju krajeva, šta je bilo Sevanino izvrtanje činjenica u poređenju sa danima batinjanja i Teravinim očima? Bolan, napukao smeh obuze je zbog besmislenosti svega toga. Grlo joj je bilo tako suvo.
„Budite zahvalne što su neke od vas još uvek žive“, uspela je da kaže i pored smeha. „Čak ni sad nije prekasno da se pokaješ zbog svojih grešaka, Sevana.“ S naporom je progutala tu tmurnu veselost pre nego što se pretvorila u suze. U poslednjem trenutku. „Kada se vratim u Belu kulu, sećaću se onih koje su mi pomogle, čak i sad.“ Dodala bi: „..i onih koje to nisu“, ali od Teravinog nepokolebljivog pogleda osećala je kako joj se strah skuplja u stomaku. Po svemu što je znala, Teravi još uvek može biti dopušteno da radi šta god poželi. Mora da postoji neki način da navede Sevanu da… preuzme upravu nad njom. To je imalo gorak ukus, ali sve je bilo bolje od Terave. Sevana je bila slavoljubiva, a i pohlepna. Usred mrštenja na Galinu, primetila je sopstvenu šaku i kratko se, sa divljenjem, osmehnula na prstenje sa krupnim smaragdima i plamkapima. Nosila je prstenje na polovini svojih prstiju, a ogrlice od bisera i rubina i dijamanata, dostojne bilo koje kraljice, prekrivale su njeno pozamašno poprsje. Sevani se nije moglo verovati, ali možda je bilo moguće potkupiti je. Terava je bila prirodna nepogoda; jednako bi bilo pokušati sa potkupljivanjem poplave ili lavine. „Verujem da ćeš učiniti ono što je ispravno, Sevana“, završila je. „Nagrade za prijateljstvo sa Belom kulom su pozamašne.“
Nekoliko dugih trenutaka nije se čulo ništa osim tihog šuštanja belih odeždi dok su se sluge kretale uokolo sa svojim poslužavnicima. A onda…
„Ti si da’tsang“, rekla je Sevana. Galina zatrepta. Ona je bila prezrena? One su sasvim sigurno otvoreno izložile svoje gađenje, ali zašto…?
„Ti si da’tsang“, objavi neka Mudra okruglog lica koju nije poznavala, a žena koja je za šaku bila viša od Terave ponovi: „Ti si da’tsang.“
Teravino lice, nalik ptici grabljivici, moglo je biti istesano od drveta, ali njene oči, koje su bile prikovane za Galinu, optužujuće su svetlucale. Galina se osetila kao prikovana za mesto gde je klečala, nesposobna da pomeri ijedan mišić. Kao hipnotisana ptica koja posmatra kako joj se približava zmija. Niko je nikada ranije nije naterao da se tako oseća. Niko.
„Tri Mudre su govorile.“ Sevanin zadovoljni osmeh bio je gotovo dobrodošao. Teravino je lice bilo potpuno ukočeno. Toj ženi nije se dopadalo šta god da je bilo to što se upravo dogodilo. A nešto se jeste dogodilo, iako Galina nije znala šta. Osim što ju je to, izgleda, oslobodilo Terave. To je bilo više nego dovoljno u ovom trenutku. Više nego dovoljno.
Kada su joj Device prerezale veze i navukle joj crnu vunenu odeždu, bila im je toliko zahvalna da je gotovo nije ni bilo briga što su joj prvo iscepale ostatke košulje, baš pred tim muškarcima ledenih očiju. Debela vuna bila je vrela i svrbela je i grebala joj je povrede, a ona ju je dočekala dobrodošlicom kao da je svila. Iako ju je Mikara još uvek držala pod štitom, mogla je da se smeje kada su je Device izvele iz šatora. Nije joj trebalo mnogo da je ta čežnja potpuno napusti. Nije joj dugo trebalo da počne da se pita bi li joj klečanje pred Sevanom donelo išta dobro. Ona bi to učinila, samo da je mogla da dopre do te žene, osim što joj je Mikara jasno pokazala kako ne sme da se makne nikud osim tamo kuda joj je rečeno, kao ni da progovori nijednu reč osim ako joj se neko obrati.