Prekrštenih ruku, Sevana je posmatrala Aes Sedai, da’tsang, kako tetura niz padinu planine i zaustavlja se pored Device koja je čučala s prutom u šaci, da bi spustila kamen u obliku glave koji je držala u rukama. Crna kapuljača se za trenutak okrenula prema Sevani, ali se da’tsang brzo sagnula da podigne drugi krupan kamen i da s mukom pređe pedeset koraka do mesta gde ju je čekala Mikara praćena još jednom Devicom. Tu je ona spustila taj kamen, podigla sledeći, pa je nastavila da se tetura nazad. Da’tsang su uvek bili primoravani da se stide tako što su im se davali beskorisni poslovi; osim ako bude velike potrebe, toj ženi neće biti dopušteno da nosi ni šolju vode, ali će bespotrebni napori ispunjavati njene časove sve dok ne bude pukla od srama. Sunce će još dugo da se penje do zenita, a još je mnogo dana ležalo pred njima.
„Nisam očekivala da će sopstvenom izjavom sama sebe osuditi“, progovorila je Rijle pored Sevaninog ramena. „Efalin i ostale gotovo su sigurne kako je otvoreno priznala Desainino ubistvo.“
„Ona, je moja, Sevana“, Terava je stisnula zube. Ona je možda zarobila tu ženu, ali da’tsang ne pripada nikome. „Nameravala sam da je odenem u svilenu odeću gai'šaina“, progunđala je. „Šta je svrha svega ovoga, Sevana? Očekivala sam da ću morati da se raspravljam kako joj ne bi prerezali grkljan, a ne oko ovoga.“
Rijle zabaci glavu, a pri tom je postrance odmerila Sevanu. „Sevana namerava da je slomi. Vodile smo duge razgovore o tome šta bi trebalo učiniti ako zarobimo Aes Sedai. Sevana želi pitomu Aes Sedai koja će nositi belo i služiti joj. Mada, može da posluži i jedna Aes Sedai u crnom.“
Sevana pomeri šal, iznervirana zbog tona te žene. Nije joj se otvoreno podsmevala, ali bilo je vrlo jasno kako Sevana želi na neki način da upotrebi moć usmeravanja Aes Sedai kao da je njena sopstvena. To bi bilo moguće. Dvoje gai'šaina prođoše pored tri Mudre noseći između sebe ogroman, mesingom okovani kovčeg. Niski i bledoliki, muž i žena, nekada su bili lord i gospa u zemlji drvoubica. Njih su dvoje spuštali glave mnogo pokornije nego što bi ijedan Aijel u belom ikada uspeo, njihove tamne oči bile su ukočene od straha da im se ne uputi oštra reč, a nekmoli šiba. Mokrozemci su mogli da se pripitomljavaju kao konji.
„Ta je žena već pripitomljena“, čangrizala je Terava. „Pogledala sam joj u oči. Ona je ptica koja leprša u šaci, ali se plaši da poleti.“
„Za devet dana?“, s nevericom upita Rijle, a Sevana odlučno odmahnu glavom.
„Ona je Aes Sedai, Terava. Videla si kako joj je lice pobledelo od besa kada sam je optužila. Čula si kako se smejala kada je govorila o ubijanju Mudrih.“ Ona ispusti ljutit, siktav zvuk „ A čula si i kako nam je pretila.“ Ta je žena bila ljigava koliko i drvoubice, govorila je o nagradama i puštala je da pretnja ako se ne radi za nagrade odzvanja u tišini. Ali šta se drugo moglo i očekivati od Aes Sedai? „Trebaće vremena da je slomimo, ali ova će Aes Sedai preklinjati da sluša, pa makar mi za to trebala cela godina.“ A kad to konačno bude uradila... Aes Sedai nisu mogle da lažu, naravno; očekivala je da Galina porekne njene optužbe. Kada se, jednom, bude zaklela na poslušnost...
„Ako želiš da nateraš Aes Sedai da te sluša“, iza nje se oglasio muški glas, „ovo bi moglo da ti pomogne.“
Sevana se okrenula s nevericom, samo da bi videla Kadara kako stoji tamo, a pored njega je bila ona žena – Aes Sedai – Majsija. Oboje su bili odeveni u tamnu svilu i nežnu čipku kao i pre šest dana, a svako od njih nosio je po jedan dobro nabijeni džak; ovi su im, okačeni o pantljike, neskladno visili s ramena. Kadar joj je svojom tamnom rukom pružao glatku belu palicu, otprilike stopu dugačku.
„Kako ste stigli ovamo?“, zahtevala je da zna, a onda je ljutito napućila usne. Očito je došao kao što je dolazio i ranije; ona je samo bila iznenađena njegovom pojavom usred logora. Dočepala je belu palicu koju joj je nudio, a on se, kao i uvek, povukao van dohvata njene ruke. „Zbog čega si došao?“, dodala je. „Šta je ovo?“ Malo tanja od njenog zgloba, palica je bila glatka osim što je nekoliko čudnih, izuvijanih znakova bilo utisnuto na zaravnjeni kraj. Na dodir je bila nešto kao slonovača, ili kao staklo. Vrlo hladna na dodir.
„Mogla bi da ga zoveš Štap zakletvi“, reče Kadar, pokazujući zube u pokušaju nečega što je, očito, trebalo da bude osmeh. „Tek juče mi je pao šaka, i odmah sam pomislio na tebe.“
Sevana čvrsto stisnu palicu da je ne bi odbacila od sebe. Svi su znali šta radi Štap zakletvi Aes Sedai. Pokušavajući da i ne razmišlja, a nekmoli govori, ona ga zadenu sebi za pojas i ukloni ruke od njega.
Rijle se mrštila na štap za Sevaninim pojasom, a oči su joj se podizale polako, hladno, ka Sevaninom licu. Terava namesti šal uz čangrljanje narukvica, pa se osmehnu napetim, stisnutim osmehom. Nijedna od njih nikada neće doći u priliku da dotakne palicu, a možda se to neće dogoditi nijednoj drugoj Mudroj. Ali tu je još uvek bila Galina Kazban. A ona će pući jednoga dana.
Vranooka Majsija, koja je stajala malo iza Kadara, slabašno se osmehnula, gotovo isto kao Terava. Ona je videla, i shvatila. Imala je dobru moć zapažanja, za jednog mokrozemca.
„Dođi“, reče Sevana Kadaru. „Pićemo čaj u mome šatoru.“ Sasvim sigurno neće s njim deliti vodu. Podigavši suknje, ona krenu krupnim koracima uz padinu.
Na njeno zaprepašćenje, Kadar je isto tako primećivao stvari. „Sve što ti je potrebno jeste da tvoja Aes Sedai...“ – svojim dugim nogama lako održavajući korak s njom, on iznenada iskezi zube ka Rijle i Teravi – „...ili bilo koja žena sposobna da usmerava, drži štap i izgovori kakvo god obećanje želiš, dok neko usmerava malo Duha u broj. Oznaku na kraju štapa“, dodao je uvredljivo izvivši obrve. „Možeš ga upotrebiti i da je oslobodiš, ali to je mnogo bolnije. Bar sam ja tako razumeo.“
Sevana lagano dotače palicu. Više staklo negoli slonovača, i vrlo hladna. „Radi li samo na ženama?“ Sagnula se da bi ušla u šator ispred njega. Mudre i vođe ratničkih društava bili su se razišli, ali je desetak gai'šaina drvoubica ostalo, strpljivo klečeći na jednoj strani. Niko nikada ranije nije držao desetinu gai'šaina, a ona ih je imala još. Mada će morati da smisli neko novo ime za njih, jer oni nikada neće skinuti belo.
„Na ženama koje mogu da usmeravaju, Sevana;“ rekao je Kadar, prateći je unutra. Taj joj se čovek obraćao neverovatno drsko. Njegove tamne oči sijale su očitim veseljem. „Moraćeš da sačekaš i da uhvatiš al’Tora pre nego što ti budem dao ono što će njega moći da zauzda.“
Zbacivši džak sa ramena, on sede. Naravno, ne na jastuke blizu njenih. Majsija se nije plašila da joj se sečivo ne zabije u rebra; naslonila se na lakat gotovo dodirujući Sevanu. Sevana ju je posmatrala sa strane, a onda nemarno olabavi vezice na sopstvenoj bluzi. Nije se sećala da je ta žena imala toliko zaokrugljeno poprsje. U stvari, i njeno je lice delovalo mnogo lepše. Sevana se trudila da ne škrguće zubima.
„Naravno“, nastavio je Kadar, „ako misliš na nekog drugog muškarca postoji ta stvarčica koja se naziva stolica Prinude. Vezati ljude koji ne mogu da usmeravaju mnogo je teže negoli učiniti to sa onima koji to mogu. Možda je stolica Prinude preživela Slamanje, ali moraćeš da sačekaš dok je ne pronađem.“