Sevana ponovo dodirnu palicu, a onda nestrpljivo naredi jednom od gai'šaina da donese čaj. Mogla je da čeka. Kadar je bio budala. Pre ili kasnije daće joj on sve što bude tražila od njega. A sada je ovaj štap mogao Majsiju da oslobodi od njega. Sigurno ga tada ta žena ne bi štitila. Zbog svojih uvreda, on će nositi crno. Sevana uze malu zelenu porcelansku šolju s poslužavnika koji je gai'šain držao i sopstvenim je rukama predade Aes Sedai. „Začinjen je nanom, Majsija. Videćeš da osvežava.“
Žena se osmehnula, ali te crne oči... Pa, ono što može da se učini s jednom Aes Sedai, može i sa dve. Ili više njih.
„Šta je sa putokutijama?“ ukočeno se raspitivala Sevana.
Kadar mahnu gai'šainima da se uklone, pa potapša džak koji je ležao pored njega. „Doneo sam ti onoliko nar’baha – tako su ih nekada zvali – koliko sam uspeo da nađem. Ima ih dovoljno da se svi prebacite pre nego što padne mrak, samo ako požurite. A ja bih to i učinio da sam na vašem mestu. Čini se da je al’Tor nameran da vas dokrajči. Dva klana pristižu ovamo s juga, a još dva se kreću da se spuste sa severa. Sa svojim Mudrima, a sve su spremne da usmeravaju. Njihova su naređenja da ostanu sve dok i poslednji među vama nije mrtav ih zarobljen.“
Terava šmrknu. „To je sasvim sigurno razlog za pokret, mokrozemče, ali ne i za bežanje. Čak ni četiri klana ne mogu da se obruše na Rodoubičin bodež za jedan dan.“
„Zar vam nisam pomenuo?“ Kadarov osmeh nije bio nimalo prijatan. „Čini se da je al’Tor takođe vezao neke Aes Sedai za sebe, a one su naučile Mudre kako da Putuju bez nar’baha, makar na kratkim rastojanjima. Dvadeset ili trideset milja. Izgleda da je to nedavno ponovo otkriveno. Mogli bi da se pojave ovde – pa, danas. Sva četiri klana.“
Možda je lagao, ah moguća opasnost... Sevana je suviše dobro mogla da zamisli šta će se dogoditi ako je Sorilea dočepa. Ne dopustivši sebi da podrhtava, ona je poslala Rijle da obavesti ostale Mudre. U njenom glasu se ništa nije primećivalo.
Posegavši u svoj džak, Kadar izvuče sivu kamenu kocku, manju od doziv – kutije koju je bila koristila da ga dozove, a mnogo jednostavniju, bez ikakvih oznaka osim jednostavnog crvenog kruga na jednoj strani. „Ovo je nar’baha“, rekao je. „Ona koristi saidin, tako da nijedna od vas neće moći ništa da vidi, a ima i svoja ograničenja. Ako je dotakne žena, onda danima posle toga neće raditi, tako da ću morati da ih predam lično, a tu su još neka ograničenja. Kada se jednom otvori, prolaz će ostati takav određeno vreme, dovoljno dugo da nekoliko hiljada prođe kroz njega ako ne budu gubili vreme, a posle toga nar’bahi su potrebna tri dana da se povrati. Ja imam dovoljno rezervnih da nas odnesu tamo kuda treba još danas, ali...“
Terava se toliko nagla napred da se činilo kako će se prevrnuti, ali Sevana jedva da je obraćala pažnju. Nije ona stvarno sumnjala u Kadara; on se ne bi usudio da ih izda, ne dok je čeznuo za zlatom koje će mu Šaido dati. Međutim, bilo je tu nekih sitnica. Majsija kao da ga je proučavala iznad svog čaja. Zašto? A ako je postojala tolika potreba da se požuri, zbog čega u njegovom glasu nije bilo hitnje? On je ne bi izdao, ali ona će, ipak, za svaki slučaj preduzeti mere predostrožnosti.
Merik se mrštio na kamenu kocku koju mu je mokrozemac predao, a onda na tu... rupu... koja se pojavila kada je pritisnuo crvenu tačku. Rupa, pet koraka široka i tri visoka u vazduhu. Iza su ležala talasasta brda, ne niska, prekrivena smeđom travom. On nije voleo stvari koje su se izvodile Jednom moći, pogotovo njenim muškim delom. Sevana je prošla kroz drugu, manju rupu s mokrozemcem i tamnom ženom, prateći Mudre koje su Sevana i Rijle izabrale. Samo je šačica Mudrih preostala sa Mošejn Šaidoima. Kroz tu drugu rupu mogao je da vidi Sevanu kako razgovara sa Benduinom. Septa Zelenih Soli isto tako će ostati sa samo nekoliko Mudrih; Merik je bio siguran u to.
Direla mu dotače nadlakticu. „Mužu moj“, promrmljala je, „Sevana je rekla da će ostati otvoreno još samo neko vreme.“
Merik klimnu glavom. Direla je uvek prelazila pravo na suštinu. Podigavši veo, on potrča napred i skoči kroz rupu koju je napravio. Šta god da su Sevana i mokrozemac rekli, on neće poslati nikoga od Mošejna kroz nju dok ne bude siguran da je bezbedna.
Grubo se spustio na padinu prekrivenu suvom travom i zamalo se preturio preko glave niz kosu pre nego što je uspeo da se zadrži. Za trenutak je piljio nazad, u rupu. Na ovoj strani visila je više od koraka iznad zemlje.
„Ženo!“, povikao je. „Ovde je pad!“
Crne oči iskočiše kroz rupu, s podignutim velovima i spremnih kopalja, a sa njima i Device. Čovek može da pokuša da pije pesak jednako uspešno kao i da zadrži Device kako ne bi bile među prvima. Ostatak Mošejna pratio ih je trčeći, algai’d’sisvai i žene i deca; skakali su na padinu, zanatlije i trgovci i gai'šaini, uglavnom vukući teško natovarene teretne konje i mule, gotovo šest hiljada ukupno. Njegova septa, njegovi ljudi. I dalje će to biti kada bude otišao u Ruidean; Sevana ga neće još dugo sprečavati da postane poglavar klana.
Izviđači su se odmah raštrkali, dok je septa još uvek iskakala iz rupe. Spustivši svoj veo, Merik je izvikivao naređenja koja su poslala algai’d’sisvai prema vencu okolnih brda dok su svi ostali bili skupljeni u podnožju. Nije moglo da se proceni ko ili šta leži iza tih brda. Bogate zemlje, tvrdio je onaj mokrozemac, ali njemu ove pred njim nisu delovale baš bogato.
Nadiranje njegove septe pretvorilo se u poplavu algai’d’sisvai kojima nije stvarno verovao, muškaraca koji su napustili sopstvene klanove jer nisu verovali da je Rand al’Tor zbilja Kar’a’karn. Merik nije bio siguran u šta on sam veruje, ali čovek ne napušta svoju septu, ni klan. Ovi su ljudi sebe nazivali Mera’din, Bezrodni, što je bilo ime koje im je odgovaralo a on je imao dve stot...
Rupa se iznenada zatvorila u uspravan srebrni prorez koji proreza desetoricu Bezrodnih. Delovi im popadaše po padini – ruke, noge. Prednja polovina nekog čoveka dokliza gotovo do Merikovih stopala.
Piljeći u mesto gde se rupa nalazila, palcem je pritiskao tačku. To je bilo beskorisno, znao je to, ali... Darin, njegov najstariji sin, bio je jedan od Kamenih Pasa koji su ostali kao zaštitnica. Oni bi bili poslednji koji bi prošli. Sarejla, njegova najstarija ćerka, ostala je s Kamenim Psom zbog kojeg je razmišljala o ostavljanju koplja.
Njegove se oči susretoše sa Direlinim, zelenim i prelepim kao i onog dana kada mu je položila venac pred stopala. I pripretila mu da će mu prerezati grkljan ako ga ne bude podigao. „Možemo da sačekamo“, meko joj je rekao. Mokrozemac je rekao tri dana, ali možda je pogrešio. Ponovo je palcem pritisnuo tačku. Direla mirno klimnu glavom; nadao se kako neće biti potrebe da plaču jedno drugom u naručju kad budu ostali nasamo.
Jedna Devica dotrčala je niz padinu odozgo, užurbano spuštajući veo, i zbilja teško dišući. „Meriče“, obratila mu se Nejajsa, ne sačekavši ni da je on vidi, „ima kopalja na istoku, samo nekoliko milja udaljenih, i trče pravo ka nama. Mislim da su Rejn. Ima ih najmanje sedam ih osam hiljada.“
Mogao je da vidi kako i ostali algai’d’sisvai trče ka njemu. Mladi član Orlujske braće, Kejrdin, klizao se da bi se zaustavio, a progovorio je čim ga je Merik video. „Vidim te, Meriče. Ima kopalja na manje od pet milja ka severu i mokrozemaca na konjima. Možda po deset hiljada od svakih. Ne mislim da se iko od nas odao, ali neka od kopalja okrenula su se ka nama.“
Merik je znao i pre nego što je prosedi vodotragač po imenu Lejrad otvorio usta. „Koplja stižu preko brda tri ili četiri milje ka jugu. Osam hiljada ili više. Neki među njima videli su neke od dečaka.“ Vođe nikada ne trače reči, a on nikada ne bi rekao koji je to dečak bio, što je uistinu za Lejrada mogao biti svako ko nije imao sedih vlasi.
Nije bilo vremena za suvišne reči, Merik je to znao. „Hamale!“, povikao je. Nije bilo vremena ni za pristojno obraćanje kovaču.