Krupni je čovek znao da nešto ne valja; uspentrao se uz padinu, verovatno krećući se brže negoli ikada otkako je prvi put uzeo čekić.
Merik mu pruži kocku. „Moraš da pritiskaš crvenu tačku i da nastaviš da je pritiskaš, bez obzira šta se bude dešavalo, bez obzira koliko će trebati toj rupi da se otvori. To je jedini izlaz koji bilo ko od vas ima.“ Hamal klimnu glavom, ali Merik nije ni sačekao da mu ovaj kaže kako će to biti urađeno. Hamal će razumeti. Merik dotaknu Direlin obraz, ne obazirući se na to koliko ih očiju posmatra. „Hladu moga srca, moraš se pripremiti da navučeš belo.“ Njena ruka posegnu ka dršci noža koji joj beše za pojasom – ona je bila Devica kada mu je načinila venac – ali on odlučno odmahnu glavom. „Ti moraš da živiš, ženo moja, gospodarice krova, da održiš zajedno ono što preostane.“ Klimajući glavom, ona mu priljubi vrhove prstiju na obraz. Bio je zaprepašćen; ona se uvek ponašala veoma zatvoreno na javnim mestima.
Podigavši svoj veo, Merik zamahnu jednim od kopalja visoko iznad glave. „Mošejni!“, zaurlao je. „Plešimo!“
Uz padinu su ga pratili, muškarci i Device, gotovo hiljadu jaki, ako se uračunaju i Bezrodni. Možda bi mogao i njih da uračuna u septu. Uz padinu i zapadno; na toj su strani bili najbliži i najmalobrojniji. Možda će im to omogućiti dovoljno vremena, iako nije stvarno verovao u to. Pitao se je li Sevana znala za ovo. Ali, svet je postao veoma čudan otkada se pojavio Rand al’Tor. Međutim, neke stvari nisu mogle da se promene. Smejući se, on zapeva.
Pevajući, Mošejn Šaidoi trčali su na svoj ples smrti.
Mršteći se, Grendal je posmatrala kako se prolaz zatvara iza poslednjih Džumaji Šaidoa. Džumaji i mnogo Mudrih. Za razliku od ostalih, Samael nije naprosto privezao ovu mrežu da bi se na kraju raspala. Bar je pretpostavljala da ju je držao do kraja. U suprotnom, zatvaranje, tačno iza peta poslednjeg čoveka odenutog u smeđe i sivo, bilo bi suviše srećna slučajnost. Smejući se, Samael je odbacio džak u kome se još uvek nalazilo nekoliko tih beskorisnih parčića kamena. Njenog sopstvenog, potpuno praznog, odavno se oslobodio. Sunce je počivalo nisko iza planina na zapadu, svetleća crvena polulopta.
„Jednog od ovih dana“, suvo mu je saopštila, „pravićeš se suviše pametan da bi to bilo za tvoje sopstveno dobro. Ludokutije, Samaele? Šta bi bilo da te je neko od njih prozreo?“
„Niko nije“, jednostavno joj je odgovorio, ali je nastavio da trlja ruke i zuri u tačku na kojoj je malopre bio prolaz. Ili u nešto iza nje. Još uvek je držao Ogledalo izmaglica, što je davalo utisak da je viši. Ona je svoje odbacila čim se prolaz zatvorio.
„Pa, u svakom slučaju si uspeo da ih uznemiriš.“ Oko njih su ležali dokazi za to. Nekoliko niskih šatora koji su još uvek stajali uzdignuti, ćebad, posuđe, krpena lutka, raznorazno đubre koje je ležalo tamo gde je popadalo. „Kuda si ih poslao? Negde pred al’Torovu vojsku, pretpostavljam?“
„Neke“, odgovorio joj je odsutno. „Dovoljno njih.“ Njegova zureća zamišljenost odjednom se istopila, kao i njegova maska. Ožiljak koji mu se prostirao preko lica delovao je posebno upadljivo. „Ima ih dovoljno da izazovu nevolje, pogotovo s njihovim Mudrima koje usmeravaju, ali nema ih tako mnogo da bi iko posumnjao na mene. Ostali su raštrkani od Ilijana do Geldana. A što se tiče kako i zašto... Možda je al’Tor to učinio, zbog sopstvenih razloga, ali ja sasvim sigurno ne bih protraćio većinu njih kad bi to bilo moje delo, zar ne?“ Ponovo se nasmejao; oduševljavao se sopstvenom brilijantnošću.
Ona je nameštala gornji deo haljine kako bi prikrila da se trgla. Nadmetati se na taj način bilo je neverovatno blesavo – to je rekla sama sebi već deset hiljada puta, a nije poslušala nijednom – neverovatno blesavo, a sada je imala i osećaj da će joj haljina spasti. To nije imalo nikakve veze s njenim trzanjem. On nije imao pojma da je Sevana povela sa sobom sve do poslednje Šaido žene koja je imala sposobnost usmeravanja. Je li konačno bilo vreme da ga napusti? Ako bi se bacila na milost Demandredu...
Kao da joj čita misli, on joj reče: „Čvrsto si privezana za mene koliko i moj opasač, Grendal.“ Prolaz se otvorio otkrivajući njegove lične odaje u Ilijanu. „Istina više nije bitna, ako je ikada i bila. Ti se uzdižeš uz mene ili padaš sa mnom. Veliki gospodar nagrađuje uspeh, a njega nikada nije bilo briga kako je postignut.“
„Kako kažeš“, rekla mu je. Demandred nije znao za milost. A Semirhag...
„Uzdižem se ili padam sa tobom.“ Pa ipak, nešto će morati da se izvede. Veliki gospodar nagrađivao je uspehe, ali ona nije nameravala da bude povučena ako se Samael strmekne. Otvorila je prolaz do sopstvene palate u Arad Domanu, do dugačke odaje sa štabovima gde je mogla da vidi kako se njeni ljubimci brčkaju u bazenu. „A šta će biti ako al’Tor lično krene za tobom? Šta ćeš onda?“
„Al’Tor neće poći ni za kim“ smejao se Samael. „Samo treba da čekam, to je sve.“ I dalje se smejao dok je išao kroz prolaz i puštao da se zatvori.
Mirdraal se izvukao iz dubljih senki postavši vidljiv. Za njegove oči prolazi su ostavili talog – tri gomilice svetlucave izmaglice. On nije mogao da razlikuje jedan tok od drugoga, ali je po mirisu razlikovao saidin od saidara. Saidin je mirisao kao oštra ivica noža, kao vrh trna. Saidar je mirisao meko, ali kao nešto što bi postajalo sve čvršće i čvršće ako bi se pritiskalo. Nijedan drugi Mirdraal nije mogao da namiriše tu razliku. Šajdar Haran nije bio kao svaki drugi Mirdraal.
Podigavši jedno odbačeno koplje, Šajdar Haran ga upotrebi da bi otvorio džak koji je Samael odbacio, a onda njime promeša kamenčiće koji su ispali napolje. Mnogo se toga dešavalo nevezano za zamisao. Hoće li ovi događaji promućkati haos, ili...
Ljutiti crni plamenovi pojuriše niz dršku koplja iz šake Šajdara Harana, iz šake Ruke Senke. U trenutku je drvena drška pocrnela i izvila se; glava koplja otpade. Mirdraal pusti da garavi štap padne, pa otrese čađ sa svojih dlanova. Ako je Samael posejao haos, onda je sve u redu. Ako nije...
Iznenadni bol zahvati mu potiljak; slabašna malaksalost obavi mu udove. Predugo je odsustvovao iz Šajol Gula. Ta će veza nekako morati da se prekine. Iskezivši zube, on se okrenuo da nađe ivicu senke koja mu je bila potrebna. Taj dan dolazi. Doći će.
41
Kruna mačeva
Bacakajući se, Rand je sanjao. Bili su to divlji snovi u kojima se svađao s Perinom i u kojima je preklinjao Meta da pronađe Elejnu, u kojima su boje svetlucale na ivici vida a Padan Fejn je skakao na njega sa svetlucavim sečivom, a ponekad mu se činilo kako čuje glas koji nariče za mrtvom ženom u srcu magle, snovi u kojima je pokušavao da objasni samog sebe Elejni, Avijendi, Min, svim trima odjednom, a čak ga je i Min posmatrala namršteno.
„...ne uznemirava!“ Kecuejnin glas. Je li i ona deo njegovih snova?
Taj ga je glas plašio; u snovima je dozivao Lijusa Terina, a zvuci su odjekivali kroz gustu maglu u kojoj su se pomerali razni oblici, a ljudi i konji su umirali uz vrisak, u magli po kojoj ga je Kecuejn uporno pratila dok je on trčao, teško dišući. Alana je pokušavala da ga primiri, ali i ona se bojala Kecuejn; mogao je da oseti njen strah isto onoliko snažno koliko i sopstveni. Glava ga je bolela. Osećao je saidin. Neko je držao saidin. Je li to bio on? Nije znao. Borio se da se probudi.
„Ubićeš ga“, vikala je Min. „Neću ti dopustiti da ga ubiješ!“
Otvorio je oči i nad sobom ugledao njeno lice. Ne gledajući u njega, držala je njegovu glavu u šakama i pokazivala zube nekome ko je bio udaljen od kreveta. Oči su joj bile crvene. Bejaše plakala, ali je prestala. Da, bio je u sopstvenom krevetu, u svojim odajama u Sunčevoj palati. Mogao je da vidi i teške četvrtaste stubove kreveta ukrašene klinovima od slonovače. Odevena u svilenu svetložutu bluzu i bez kaputa, Min je ležala preko lanenog čaršava koji ga je pokrivao do grla, zaštitnički obavijena oko njega. Alana se bojala; to je ležalo, podrhtavajući, u njegovom malom mozgu. Bojala se za njega. Zbog nečega je bio siguran u to.