Nije bilo potpisa, ali nije joj ni bio potreban. Samo je Galina Kazban mogla da pošalje ovako božanstvenu poruku. Galina, kojoj je Elaida poverila da uradi ono što ne bi poverila nikome osim samoj sebi. Niko nije imao njeno potpuno poverenje, ali više nego ikome verovala je Glavnoj Crvenog ađaha. Na kraju krajeva, ona sama bila je uzdignuta iz Crvenih i u mnogo čemu sebe je još uvek smatrala Crvenom.
Biku je prsten provučen kroz nos...
Rand al’Tor – Ponovorođeni Zmaj, čovek koji je izgleda stigao do tačke odakle će progutati svet, čovek koji je progutao već i previše – Rand al’Tor se nalazio pod štitom i pod Galininom kontrolom. A niko od njegovih mogućih pristalica nije znao za to. Najmanji nagoveštaj nečeg takvog i bile bi upotrebljene potpuno drugačije reči. Sudeći po raznovrsnim prethodnim porukama, činilo se da je on ponovo otkrio Putovanje, Talenat izgubljen za Aes Sedai od Slamanja, a eto, ni to ga nije spasio. Čak je išlo Galini naruku. Očigledno je imao naviku da se pojavljuje i nestaje bez upozorenja. Ko će posumnjati da ovoga puta nije otišao već je otet? Elaidu obuze nešto kao kikot.
Kroz nedelju dana, najviše dve, Rand al’Tor će biti u Kuli, pažljivo posmatran i sigurno vođen sve do Tarmon Gai’dona, a njegovo pustošenje sveta biće zaustavljeno. Bilo je ludo dopustiti ijednom muškarcu koji može da usmerava da jurca slobodan, ali većina glavnih proročanstava slagala se da se on mora suočiti s Mračnim u Poslednjoj bici, Svetlost dala da se to neće desiti još mnogo godina, iako su vremenske prilike ovakve. Biće potrebne godine da bi se svet uredio kako treba, počevši sa poništavanjem onoga što je al’Tor napravio.
Naravno, šteta koju je već izazvao bila je zanemarljiva u odnosu na ono što bi mogao učiniti kad bi ostao slobodan. Da ne pominje mogućnost kako bi mogao sebe dovesti u situaciju da pogine, pre no što zaista bude neophodan. E pa taj mladi izazivač nevolja će biti pažljivo povijen u pelene i čuvan na sigurnom, poput novorođenčeta u majčinom naručju, dok ne dođe vreme da se odvede do Šajol Gula. Posle toga, ako preživi...
Elaida napući usne. Izgledalo je da Zmajska proročanstva nagoveštavaju kako neće, što bi neosporno i bilo najbolje.
„Majko?“ Elaida je skoro poskočila kada je Alvijarin progovorila. Ući tako, bez kucanja! „Imam vest iz Ađaha, majko.“ Visoka i ledenog lica, Alvijarin je nosila usku ešarpu Čuvarke, belu, u skladu s haljinom – da pokaže da je uzdignuta iz Belih – ali s njenih usana reč „majka“ nije bila titula poštovanja koliko obraćanje ravnoj sebi.
Alvijarinino prisustvo bilo je dovoljno da Elaidino dobro raspoloženje usahne. To što je Čuvarka hronika poticala iz Belih, a ne iz Crvenih, oduvek je bilo gorko podsećanje na njenu slabost u početku, kada je bila uzdignuta. Uistinu, u međuvremenu je ponešto od toga izbledelo, ali ne sve. Još ne. Bila je već umorna od kajanja što ima tako malo ličnih doušnika van Andora. I što su njena i Alvijarinina prethodnica pobegle – neko im je pomogao da pobegnu; mora da jeste! – pobegle su pre nego što im je otela ključeve razvijene tajne mreže Amirlin.
Neopisivo je želela tu mrežu, koja joj je s pravom pripadala. Po prastaroj tradiciji ađasi su slali Čuvarki nekakve mrve od sopstvenih doušnika, koje su želeli da podele sa Amirlin, ali Elaida je bila ubeđena da je Alvijarin zadržavala čak i neke od tih mrva. A opet, nije mogla otvoreno da traži obaveštenja od ađaha. Bilo je dovoljno loše što je slaba, nije morala javno da prosi po svetu. Dobro, po Kuli, ali to je bilo ono sveta što se stvarno računalo.
Elaida zadrža nepomičan izraz lica, kao i njena sagovornica, samo naznačivši glavom da ju je primetila dok se pretvarala da proučava papire iz lakirane kutije. Sporo ih je okretala, list po list, a još sporije ih vraćala u kutiju. Iako, u stvari, nije videla ni slovce. Terati Alvijarin da je čeka ostavljalo je gorak ukus jer je bilo sitno, a sitnice su bile jedino čime je raspolagala da bi udarila onu koja je trebalo da joj bude na usluzi.
Amirlin je mogla da naredi šta god poželi, njena reč je bila neprikosnoveni zakon. A opet, s praktične strane, bez podrške Dvorane Kule mnoga od ovih naređenja bila su traćenje papira i mastila. Nijedna sestra ne bi otkazala poslušnost Amirlin, bar ne otvoreno, međutim, mnoge naredbe potrebovale su stotine drugih da bi se sprovele u delo. U najboljem slučaju to je išlo sporo, ponekad tako sporo da se nikada nije ni ostvarilo, a to nije valjalo.
Alvijarin je još nepomično stajala, hladna poput zaleđenog jezera. Zatvorivši altaransku kutiju, Elaida je zadržala svitak hartije koji je najavljivao njenu sigurnu pobedu. Nesvesno ga je vrtela među prstima kao amajliju. „Da se nisu Teslina ili Džolina konačno udostojile da pošalju nešto više od obaveštenja da su stigle bez teškoća?"
Ovo je služilo da podseti Alvijarin da nijedna sestra ne treba da misli kako je nedodirljiva. Šta se dešava u Ebou Daru nikoga nije bilo briga, Elaidu još ponajmanje; glavni grad Altare mogao je da potone u more, a verovatno to ne bi primetio, osim trgovaca, ni ostatak Altare. Ali Teslina je sedela u Dvorani skoro petnaest godina pre nego što joj je Elaida naredila da napusti stolicu. Ako je Elaida mogla da Predstavnicu – Predstavnicu Crvenih koja je podržala njeno uzdizanje – pošalje da bude izaslanica pri nekom nevažnom prestolu, a da niko nije tačno znao zbog čega, iako su razne glasine kolale – onda je mogla da se obruši na svakoga. Džolina je bila nešto drugo. Ona je svoje mesto među Zelenim zauzimala tek nekoliko nedelja, a svi su znali da su je Zelene izabrale kako bi pokazale da ih ne plaši nova Amirlin, koja joj je dodelila užasnu pokoru. Ovakva oholost, naravno, nije se mogla dopustiti. I nije je dopustila. I to su svi znali.
Sve je to služilo da bi podsetila Alvijarin kako je i ona ranjiva, ali vitka žena samo razvuče usne u hladan osmeh. Dok god je Dvorana u sadašnjem sastavu, ona jeste nedodirljiva. Alvijarin prelista papire i izdvoji jedan. „Nema novosti od Tesline, niti od Džoline, majko, mada su tu novosti koje dobijaš od raznih vladara...“ Osmeh joj se proširio, kao da se dobro zabavlja. „Oni svi nameravaju da isprobaju krila, da vide jesi li jaka kao... kao tvoja prethodnica.“ Čak i Alvijarin je imala dovoljno razuma da u njenom prisustvu ne izgovara ime one žene, Sanče. Mada, ono što je rekla jeste bila istina. Svaki kralj ili kraljica, čak i obični plemiči, proveravali su, činilo se, granice njene moći. Moraće nekoliko njih da pretvori u primer.
Bacivši pogled na papir, Alvijarin nastavi. „Ipak ima novosti iz Ebou Dara. Od Sivih.“ Je li to namerno naglasila, da dublje zabode trn? „Izgleda da su Elejna Trakand i Ninaeva al’Mera tamo. Izigravaju pune sestre, uz blagoslov pobunjenica... izaslanice... pri kraljici Tilin. Postoje još dve, koje nisu prepoznate, a moguće je da isto čine. Lista saradnika pobunjenica nedovršena je. Ili su im to samo pratioci. Sive nisu sigurne."
„Šta bi, za ime Svetla, one tražile u Ebou Daru?" s nipodaštavanjem upita Elaida. Teslina bi sigurno poslala novosti o tome. „Sive su počele da pronose glasine. Tarnina poruka kazivala je da su one s pobunjenicama u Salidaru.“ Tarna Fejr javila je i da je i Sijuan Sanče tamo. I Logan Ablar, šireći one užasne laži, zbog kojih nijedna Crvena sestra nije mogla da se spusti tako nisko da ih uopšte primi k znanju, a nekmoli spori. U tu izopačenost bila je umešana ta žena, Sanče, ili će sunce sutra izaći na zapadu. Zašto nije lepo negde otpuzala i crkla, pristojno udaljena od pogleda kao ostale umirene žene?
Morala je da se napregne da ne uzdahne. Logana mogu obesiti u tišini, čim završe s pobunjenicama; veći deo sveta ionako misli da je odavno mrtav. A prljave klevete kako su mu Crvene smestile da bude lažni Zmaj umreće s njim. Kad se obračuna s pobunjenicama, ona žena, Sanče, biće primorana da joj preda ključeve Amirlininih doušnika. I da imenuje izdajnike koji su joj pomogli da pobegne. Jalova je nada da će imenovati i Alvijarin. „Teško mogu da zamislim tu malu, Ninaevu, a još manje Elejnu kako trčkara kroz Ebou Dar predstavljajući se kao Aes Sedai, a ti?“