Rand podiže boso stopalo. „Deluje li ti ovo kao da sam nekuda krenuo?“ Amis samo šmrcnu, pa onda, osmotrivši još jednom Adlija, pokupi Beru i Kirunu te izađe.
Kecuejn i druge dve zadržale su se samo trenutak duže. Sedokosa Zelena takođe je odmerila Adlija. Nije mogla biti prevelika tajna da je danima izbivao iz Kairhijena. Kada je stigla do vrata, ona je zastala. „Nemoj da praviš gluposti, dečače.“ Zvučala je kao ukočena tetka koja kori nestašnog nećaka, a pri tom se uopšte ne nada da će je on i poslušati. Samitsu i Korela izašle su za njom, mršteći se podjednako i na njega i na Aša’mane. Čim su nestale, Dašiva se nasmejao oštrim siktanjem, odmahujući glavom; stvarno je delovao kao da su ga uveselile.
Rand se udalji od Min da bi uzeo svoje čizme koje su stajale pored ormana i izvadio zamotane čarape iz njih. „Pridružiću vam se u sobi za prijem čim obujem čizme, Dašiva.“
Aša’man običnog lica se trgao. On je bio zauzet mrštenjem na Adlija. „Po tvojoj zapovedi, moj gospodaru Zmaju“, odvratio je prinevši pesnicu srcu.
Pošto je sačekao da njih četvorica izađu, Rand se s olakšanjem spusti u stolicu, pa poče da navlači čarape. Bio je siguran da mu se noge osećaju jače samo zato što je ustao i kretao se. Jače, ali još uvek ga nisu baš najbolje držale.
„Jesi li siguran da ovo mudro?“, reče mu Min, klečeći pored njegove stolice, a on je iznenađeno pogleda. Da je govorio u snu ova dva dana, Aes Sedai bi to znale. Amis bi držala Enailu i Somaru i još pedeset Devica u pripravnosti da čekaju njegovo buđenje.
On nastavi da navlači čarapu. „Imaš li neko Viđenje?“
Min je čučnula, prekrstivši ruke ispod grudi, pa ga je oštro pogledala. Trenutak kasnije, zaključila je da to ne radi, pa je uzdahnula. „To je Kecuejn. Ona će te nečemu naučiti. Tebe i Aša’mane. Sve Aša’mane, hoću da kažem. To je nešto što morate da naučite, ali ja ne znam šta je to, osim da se nikome od vas neće dopasti da to učite od nje. Uopšte vam se to neće dopasti.“
Rand zastade sa čizmom u ruci, a onda gurnu stopalo u nju. Šta je to mogla Kecuejn, ili bilo koja Aes Sedai, da nauči Aša’mane? Žene nisu mogle da podučavaju muškarce, niti muškarci žene; to je bila činjenica čvrsta koliko i sama Jedna moć. Sve što je rekao bilo je: „Videćemo“.
To, očito, nije zadovoljilo Min. Ona je znala da će se to dogoditi, a to je znao i on; ona nikada nije grešila. Ali šta je Kecuejn mogla da ga nauči? Šta će joj dopustiti da ga nauči? Ta je žena činila da se oseća nesigurno, zbunjeno, onako kako se nije osećao još od vremena pre pada Kamena Tira.
Udarajući nogom da bolje namesti drugu čizmu, on izvuče opasač za mač iz ormana, kao i crveni kaput sa zlatovezom, isti onaj koji je nosio kada je išao Morskom narodu. „Kakvu je nagodbu Merana napravila za mene?“, upitao je, a ona ispusti ljutit zvuk iz grla.
„Nikakvu do jutros“, nestrpljivo mu je odvratila. „Ona i Rafela nisu napustile brod od kada smo bili tamo, ali su poslale pet ili šest poruka raspitujući se je li ti dovoljno dobro da se vratiš. Mislim da im cenkanje baš ne ide od ruke bez tvog prisustva. Pretpostavljam da je suvišno nadati se da je to mesto kuda si se uputio.“
„Nije još“, odgovorio joj je. Min ništa nije govorila, ali to je bilo vrlo glasno, s pesnicama na bokovima i visoko podignutim obrvama. Pa, vrlo uskoro će znati veći deo toga.
U odaji za prijem, svi Aša’mani osim Dašive skočiše iz stolica kada se Rand pojavio s Min. Piljeći u prazno i razgovarajući sam sa sobom, Dašiva ga nije primećivao sve dok Rand nije stigao do izlazećeg sunca utisnutog u pod, a i onda je žmirnuo nekoliko puta pre nego što je ustao.
Rand se obraćao Adliju dok je zatvarao kopču u obliku zmaja na svom opasaču za mač. „Zar je vojska već stigla do brdskih tvrđava u Ilijanu?“ Želeo je da sedne u neku od onih pozlaćenih stolica, ali nije to sebi dopustio. „Kako? Trebalo je da se to dogodi tek kroz nekoliko dana, u najboljem slučaju. U najboljem slučaju.“ Fin i Narišma izgledali su zapanjeno koliko i Dašiva; niko od njih nije znao kuda su Adli i Hopvil otišli – ili Mort. Odlučiti kome da veruješ uvek je bilo najteže, a poverenje je bilo poput oštrice brijača.
Adli se ispravi. Bilo je nečega u njegovim očima, ispod tih gustih obrva. On je ugledao vuka, kako su govorili u Kairhijenu. „Visoki lord Vejramon ostavio je pešadiju za sobom, a on je napredovao sa konjicom“, ukočeno je podnosio izveštaj. „Aijeli su držali korak, naravno.“ Namrštio se. „Juče smo se sukobili sa drugim Aijelima. Šaido; ne znam kako su stigli tamo. Bilo ih je možda devet ili deset hiljada, sve u svemu, ali činilo se da među sobom nemaju Mudrih koje bi mogle da usmeravaju, a i nisu nas stvarno usporili. Stigli smo do brdskih tvrđava danas u podne.“
Rand je imao poriv da zareži. Ostaviti pešadiju za sobom! Je li Vejramon mislio kako može da osvoji utvrđenja na vrhovima brda samo s konjicom? Verovatno. Taj bi čovek isto tako ostavio i Aijele za sobom, samo da je mogao da ih prestigne. Budalasti plemići i njihova budalasta čast! Ipak, to i nije bilo bitno. Osim za ljude koji su pomrli zato što je lord Vejramon prezirao svakoga ko se ne bori s konja.
„Iben i ja smo počeli da uništavamo prve utvrde čim smo stigli“, nastavio je Adli. „Vejramonu se to nije posebno dopalo; mislim da je želeo da nas zaustavi, ali se bojao. U svakom slučaju, počeli smo da raspaljujemo vatre među balvanima i da pravimo rupe u zidovima, ali pre nego što smo makli od početka, došao je Samael. Čovek koji je usmeravao saidin, u svakom slučaju, a mnogo jači od Ibena i mene. Jak koliko i ti, moj gospodaru Zmaju, rekao bih.“
„Odmah se stvorio tamo?“, s nevericom upita Rand, ali onda je shvatio. Bio je siguran kako će Samael ostati na sigurnom, u Ilijanu, iza odbrana izatkanih pomoću Moći, ako bi pomislio kako će morati da se suoči sa Random. Previše je Izgubljenih to pokušalo, a većina je sada bila mrtva. I pored svega Rand se nasmejao – i morao je da se uhvati za bok, smejanje je bolelo. Sve te zamršene varke kako bi uverio Samaela kako neće biti nigde drugde negoli s Armijom koja napada, kako bi ga izmamio iz Ilijana, a sve je to postalo nepotrebno zbog noža u šaci Padana Fejna. Dva dana. Za to vreme, svi koji su imali doušnike u Kairhijenu – što je sasvim sigurno važilo i za Izgubljene – znali su da Ponovorođeni Zmaj leži na ivici smrti. Misliti drugačije bilo je kao i raspaljivati vatru vlažnim drvetom. „Ljudi kuju zavere, a žene spletkare, ali Točak tka kako Točak želi“; tako su govorili u Tiru. „Nastavi“, rekao je. „Mor je bio s vama prošle noći?“
„Da, moj gospodaru Zmaju; Fedvin dolazi svake noći, baš kao što bi i trebalo. Prošle je noći bilo očito kao Ibenov nos da ćemo danas stići do utvrda.“
„Ja ništa od ovoga ne razumem.“ Dašiva je zvučao uznemireno; jedan mišić na obrazu mu je poigravao. „Namamio si ga napolje, ali zbog čega? Čim bude osetio da usmerava neki čovek koji je blizu tvoje snage, zbrisaće nazad u Ilijan među svoje zamke i stupice, kakve god da je načinio. Tamo nećeš moći da ga uhvatiš. Znaće kada se prolaz otvori bilo gde unutar milje od grada.“
„Možemo da spasemo vojsku“, izlete Adliju, „to je ono što možemo da učinimo. Vejramon je još uvek izvodio napade na tu utvrdu kada sam otišao, a Samael svaki isecka na parčiće, bez obzira na to šta Iben ili ja možemo da učinimo.“ On pomeri ruku s nagorelim rukavom. „Moramo da zadajemo protivudarce i da smesta bežimo, pa čak i tako gotovo da nas je spalio tamo gde smo stajali, više no jednom. I Aijeli imaju žrtve. Oni se bore samo sa Ilijancima koji izađu – druge brdske tvrđave mora da su ispražnjene, toliko ih je nadiralo kada sam otišao – ali svaki put kada Samael vidi da nas se skupilo pedesetak, Aijela ili bilo koga drugog, on ih naprosto raščereči. Da su tamo trojica kao on, pa čak i samo dvojica, nisam siguran da bih ikoga zatekao živog kada se vratim.“ Dašiva je piljio u njega kao da vidi luđaka, a Adil se iznenada stresao, kao da je osetio slabost svog jednostavnog crnog okovratnika u poređenju s mačem i zmajem uz vrat starijeg čoveka. „Oprosti mi, Aša’mane“, promrmljao je posramljeno, a onda je još tišim glasom dodao, „ali makar možemo da ih spasemo.“