„I hoćemo“, uveravao ga je Rand. Samo ne onako kako je Adil očekivao. „Svi ćete mi vi pomoći da danas ubijem Samaela.“ Samo je Dašiva delovao iznenađeno; ostali su samo klimnuli glavama. Njih više nisu plašili ni Izgubljeni.
Rand je očekivao raspravu s Min, možda zahtev da pođe s njim, ali ona ga je zaprepastila. „Očekujem da ne želiš da iko sazna kako si otišao pre nego što to bude neophodno, čobanine?“ On klimnu glavom, a ona uzdahnu. Možda se i Izgubljeni oslanjaju na golubove i doušnike kao i svi ostali, ali biti previše siguran u to moglo bi biti smrtonosno.
„Ako bi Device znale, tražile bi da pođu i one, Min.“ One bi to želele, a on bi imao mnogo muke da ih odbije. Ako bi i mogao da ih odbije. A opet, nestanak Nandere i onih koje su bile na straži bio bi suviše upadljiv.
Min ponovo uzdahnu. „Pretpostavljam da bih mogla da odem i proćaskam s Nanderom. Možda ću uspeti da ih zadržim tamo u hodniku jedno sat vremena, ali nimalo neće biti zadovoljne mnome kada budu saznale.“ On se zamalo ponovo nasmejao, ali se setio svoje rane; sasvim sigurno neće biti zadovoljne ni njom ni njime. „Da budem tačnija, seljačiću, Amis neće biti zadovoljna, a ni Sorilea. U šta ja dopuštam da me ti uvaljuješ!“
On je taman zaustio da joj kaže kako nije tražio od nje da uradi bilo šta, ali pre nego što mu je ijedna reč prešla preko usana, ona mu se primakla vrlo blizu. Posmatrajući ga kroz duge trepavice, spustila mu je šaku na grudi lupkajući prstima. Toplo se osmehivala, a glas joj je bio nežan, ali ti su je prsti odavali. „Ako dopustiš da ti se bilo šta dogodi, Rande al’Tore, ima da pripomognem Kecuejn, trebala joj pomoć ili ne.“ Osmeh joj se na trenutak razgalio, postao je gotovo veseo, pre nego što se okrenula ka vratima. Posmatrao ju je kako odlazi; možda mu se od nje povremeno vrtelo u glavi – gotovo svaka žena koju je sretao to mu je radila bar jednom ili dva puta – ali imala je taj način hoda koji ga je naprosto mamio da je posmatra.
Odjednom je shvatio da je i Dašiva posmatra. I da oblizuje usne. Rand pročisti grlo, dovoljno jako da se to čulo i pored zvuka vrata koja su se zatvarala za njom. Čovek jednostavnog lica zbog nečega podiže ruke kao da se brani. Nije to bilo kao da mu je Rand pokazao zube. Nije on mogao da ide uokolo i da pokazuje zube svim drugim muškarcima samo zato što je Min nosila uske čakšire. Okruživši se potpunom Prazninom, on posegnu za saidinom pa pogura zaleđenu vatru i rastopljenu prljavštinu da izatka prolaz. Daviša odskoči unazad kada se otvorio. Možda bi ga odsečena ruka naučila da se ne oblizuje kao pohotljivi jarac. Nešto iskrivljeno i crveno splitalo se u mrežu van Praznine.
On prođe kroz prolaz na pusto zemljište, a Dašiva i ostali su bili odmah iza njega, te otpusti Izvor čim je poslednji izašao na čistinu. Osećaj gubitka ophrvao ga je čim je otpustio saidin, kao što je osećaj Alaninog prisustva izbledeo. Taj gubitak nije bio tako veliki dok je Lijus Terin bio tu; nije bio tako ogroman.
Iznad glave, zlatno je sunce bilo na više od pola puta ka zapadu. Nalet vetra kovitlao mu je prašinu oko čizama ne ostavljajući nikakvo rashlađenje za sobom. Prolaz se otvorio na čistini označenoj konopcem razapetim oko četiri drvena stubića. Na svakom uglu stajala su po dva stražara u kratkim kaputima i vrećastim čakširama uguranim u čizme, sa blago zakrivljenim mačevima o bokovima. Neki su imali teške brkove koji su im visili do vrata, ili guste brade, a svi su imali široke noseve i tamne oči koje su delovale iskošeno. Čim se Rand pojavio, jedan od njih je otrčao.
„Šta tražimo ovde?“, pitao je Dašiva, sumnjičavo osmatrajući okolinu.
Oko njih se prostiralo na stotine šatora sa oštrim vrhovima, sivih i prašnjavo belih, šatora i obora s već osedlanim konjima. Kaemlin je bio nekoliko milja odatle, sakriven iza drveća, a ni Crna kula nije bila mnogo dalje, ali Taim neće znati za ovo, osim ako ima neku uhodu koja ih posmatra. Jedan od zadataka Fedvina Mura bio je da posmatra – da oseti – bilo koga ko pokuša sa uhođenjem. Dok se krug žamora širio od konopaca ka spolja, ljudi širokih noseva i zakrivljenih mačeva podigoše se iz čučnja i okrenuše se da gledaju ka Randu s mnogo išekivanja. Tu i tamo ustajale su i žene; Saldejke su često jahale u ratove sa svojim muževima, naročito među plemstvom i zapovednicima. Međutim, danas neće biti ničega takvog.
Sagnuvši se da prođe ispod konopaca, Rand krenu pravo ka šatoru koji nije bio nimalo drugačiji od drugih osim što je pred njim na jednom štapu stajao steg, tri jednostavna crvena cveta na plavom polju. Kraljev novčić nije venuo čak ni tokom oštrih saldejskih zima, a kada bi vatre načinile zgarišta od šuma, ti crveni cvetovi uvek su bili prvi koji bi se pojavili. Cvast koju ništa ne može uništiti, oznaka kuće Bašera.
Unutar šatora, sam Bašer je već bio u čizmama s navučenim mamuzama i s mačem o boku. Preteča Deira bila je sa njim, u haljini za jahanje iste boje kao i sivi kaput njenog muža, a iako nije nosila nikakav mač, dugački bodež koji joj je visio o pojasu od teških srebrnih alki sasvim lepo je mogao da posluži. Kožne rukavice, zataknute za taj isti pojas, ukazivale su na nekoga ko namerava oštro da jaše.
„Nisam ovo očekivao još nekoliko dana“, reče Bašer ustajući sa stolice na sklapanje. „Nedelja, kako sam se u stvari nadao. Nadao sam se da će većina Taimovih ostataka biti naoružana onako kako smo mladi Met i ja nameravali – prikupio sam sve proizvođače lukova koje sam mogao da nađem za našu radionicu, a oni ih prave kao što slama otpada sa prasića – ali i pored toga samo oko petnaest hiljada ima lukove i zna da ih upotrebi.“ S upitnim pogledom on podiže srebrni vrč koji je stajao preko karata rasutih po stočiću na sklapanje. „Imamo li vremena za punč?“
„Nema punča“, nestrpljivo reče Rand. Bašer je i ranije pričao o ljudima za koje je Taim otkrio kako se ne mogu naučiti usmeravanju, ali on jedva da ga je slušao. Ako je Bašer smatrao da ih je uvežbao kako treba, to je jedino bilo važno. „Dašiva i još trojica Aša’mana čekaju napolju; čim im se Mur pridruži, bićemo spremni.“ On pogleda ispod oka Deiru ni Galine t’Bašer, koja se nad svojim sitnim mužem nadnosila sa svojim nosem nalik jastrebovom kljunu i očima naspram kojih su jastrebove delovale pitomo. „Nema punča, lorde Bašere. A nema ni žena. Ne danas.“
Deira otvori usta, a njene tamne oči odjednom su bile poput plamena.
„Nema žena“, reče Bašer sučući svoje prosede brkove. „Proslediću naređenje.“ Okrenuvši se ka Deiri, on ispruži ruku. „Ženo“, rekao je blago. Rand žmirnu, bio ton blag ili ne, pa se pripremi za erupciju.
Deira skupi usta. Mrštila se na svog muža, poput jastreba koji je spreman da se obruši na miša. Što, razume se, ne znači da je Bašer ličio na miša; samo na mnogo manjeg jastreba. Ona duboko udahnu; Deira je umela da napravi udah od koga ste očekivali da otpočne zemljotres. Ona otkači kanije sa bodežom sa svog pojasa i spusti ih u muževljevu ispruženu ruku. „Razgovaraćemo o ovome kasnije, Davrame“, rekla je. „Nadugačko.“
Jednoga dana, kada bude imao vremena, Rand je odlučio da natera Bašera da mu objasni kako to izvodi. Ako ikada bude bilo vremena.
„Nadugačko“, složio se Bašer, osmehujući se iza brkova, pa zataknu bodež za sopstveni opasač. A možda je taj čovek jednostavno imao samoubilačke sklonosti.
Napolju je konopac bio uklonjen, a Rand je stajao čekajući sa Dašivom i ostalima dok se devet hiljada saldejskih lakih konjanika postrojavalo iza Bašera u kolonama od po trojice. Negde iza njih, petnaest hiljada ljudi koji su sebe nazivali Zmajevom legijom postrojavalo se pešice. Rand ih je video nakratko, svi su bili u plavim kaputima koji su se zakopčavali sa strane tako da dugmad nisu kvarila sliku crveno – zlatnog Zmaja koji im se prostirao preko grudi. Većina je imala čelikom okovane lukove; neki su umesto toga nosili teške nezgrapne štitove, ali jedan je imao koplje. Kakvu god da su čudnu zamisao Met i Bašer smuljali, Rand se nadao da ona neće odvesti veći deo ove legije u smrt.