Mor se nestrpljivo kezio dok je čekao, gotovo poskakujući na prstima. Možda mu je, jednostavno, bilo drago što se vratio u svoj crni kaput sa srebrnim mačem na okovratniku, a opet, Adli i Narišma imali su gotovo istovetne osmehe, a ni Flinov, u stvari, nije bio daleko od toga. Znali su kuda idu sada i šta će raditi kad stignu tamo. Dašiva se mrštio ni na šta posebno, kao i obično, a usne su mu se bezglasno pomerale. Kao i obično. Takođe tihe i namrštene, Saldejke su stajale okupljene iza Deire, posmatrajući sve to sa strane. Orlovi i sokolovi, nakostrešenog perja i razdražene. Randa nije bilo briga što se one mršte i ljute. Ako je on mogao da se suoči s Nanderom i ostalim Devicama pošto ih je zadržao van ovoga, onda i Saldejci mogu da se nose s bilo kakvim dugačkim raspravama. Danas, ako je Svetlosti drago, nijedna žena neće poginuti zbog njega.
Tako mnogo ljudi nije moglo da bude postrojeno za minut, čak iako su očekivali naređenja, ali za neverovano kratko vreme Bašer podiže svoj mač i povika: „Moj gospodaru Zmaju!“
Klicanje se širilo niz ogromnu kolonu iza njega. „Gospodar Zmaj!“
Dočepavši Izvor, Rand načini prolaz između stubića, četiri koraka sa četiri, pa protrča kroz njega kada je zavezao tkanje, ispunjen saidinom i sa Aša’manima za petama, pravo na veliki otvoreni trg okružen ogromnim belim stubovima, a na vrhu svakog od njih u mermeru je bio uklesan venac od maslinovih grančica. Na suprotnim krajevima trga stajale su dve gotovo istovetne palate purpurnih krovova, okićene šetalištima oivičenim mnoštvom stubova i visokim balkonima i vitkim tornjevima. To su bile Kraljeva palata i nešto malo manja Velika dvorana Saveta, a ovo je bio Trg Tamaz, u srcu Ilijana.
Mršavi čovečuljak u plavom kaputu, sa bradom i obrijanom naušnicom, stajao je piljeći razjapljenih usta u Randa i Aša’mane u crnim kaputima koji su iskočili iz rupe u vazduhu, a punačka žena u zelenoj haljini, dovoljno kratkoj da su se videle zelene cipelice i njeni gležnjevi u zelenim čarapama, prekrila je usta obema rukama i stajala zakovana na mestu, izbuljenih očiju. Svi ljudi su zastajali da pilje u njih, ulični prodavci sa svojim poslužavnicima, vozači kola koji su terali svoje volove, muškarci i žene i deca, svi razjapljenih usta.
Rand visoko podiže ruke pa poče da usmerava: „Ja sam Ponovorođeni Zmaj!“ Reči su odjekivale preko trga, pojačane pomoću Vazduha i Vatre, a plamenovi su šibali iz njegovih ruku stotinu koraka uvis. Iza njega, Aša’mani su prekrili nebo vatrenim loptama koje su se rasipale na sve strane“ Svi, osim Dašive, koji je pravio plave munje što su pucketale iznad trga.
Ništa više nije bilo potrebno. Bujica ljudi koji su vrištali razlete se u svim pravcima, što dalje od Trga Tamaz. Pobegli su baš na vreme. Rand i Aša’mani pomeriše se u stranu od prolaza, a Davram Bašer povede svoje Saldejce, koji su divlje vrištali, pravo u Ilijan, poplava konjanika koji su mahali mačevima dok su kuljali kroz otvor. Bašer je srednju kolonu vodio pravo napred, kao što su i namislili, tako davno se to sad činilo, dok su se dva druga reda odvajala nalevo i nadesno. Urlajući, izletali su iz prolaza, razilazili su se na manje grupe, galopirali su u ulice koje su se račvale od trga.
Rand nije sačekao da vidi kako poslednji konjanici izlaze. Kad je već više od trećine izašlo iz prolaza, on smesta izatka drugi, manji otvor. Nije bilo nikakve potrebe da se poznaje mesto kuda se Putuje ako se prelazi samo kratka razdaljina. Oko njega su Dašiva i ostali tkali svoje prolaze, ali on je već zakoračio u sopstveni, pustivši ga da se zatvori za njim, i našao se navrh jedne od vitkih kula Kraljeve palate. Odsutno se zapitao je li Matin Stepaneos den Balgar, kralj Ilijana, u tom trenutku negde ispod njega.
Vrh tornja širio se najviše pet koraka u prečniku, okružen zidićem od crvenog kamena koji mu nije dopirao ni do grudi. To je bila najviša tačka u ćelom gradu na pedeset koraka uokolo. Odatle je mogao da vidi preko krovova koji su svetlucali na poslepodnevnom suncu, crvenih i zelenih i u svim bojama, do dugih zemljanih nasipa koji su prosecali beskrajne močvare s visokom travom što su okruživale grad i luku. Oštar miris soli ispunjavao je vazduh. Ilijanu nisu trebali zidovi, imao je te sveprisutne močvare koje su sprečavale napadače. Svakog napadača koji nije umeo da pravi rupe u vazduhu. Ali protiv takvih ni zidovi nisu pomagali.
Bio je to lep grad; zgrade su uglavnom bile od bledog glačanog kamena, a sam grad bio je ispresecan kanalima koliko i ulicama, a oni su sa ove visine izgledali poput nekih plavozelenih pipaka, ali on nije zastao da im se divi. Nisko preko krovova krčmi i radnji i palata sa kulama, on usmeri tokove Vazduha i Vode, Vatre i Zemlje i Duha, a dok je to radio okretao se. Nije pokušavao da izatka tokove, jednostavno ih je pustio preko grada i preko milje napolje, ka močvarama. Sa pet drugih kula takođe su se rasuli tokovi, nisko iznad grada, a na mestima gde su se neobuzdano dodirivali zasijala bi svetla, iskakale bi varnice i podigli bi se oblaci raznobojne pare. Bio je to prizor kome bi zavideo svaki Iluminator. Nije mogao da zamisli bolji način da zaplaši ljude i natera ih pod krevete i da ih ukloni s puta Bašerovim vojnicima, mada to nije bio glavni razlog što je ovo radio.
Odavno je bio zaključio kako Samael mora da je postavio upozoravače koje je izatkao po gradu, nameštene da se uključe ako iko usmerava saidin. Tako izokrenute upozoravače koje niko osim samog Samaela ne bi mogao da pronađe, upozoravače koji bi Samaelu tačno pokazivali gde se nalazi čovek koji usmerava, tako da on može da ga uniši istog trena. Uz malo sreće, svi do poslednjeg upozoravača sada su bili uključeni. Lijus Terin bio je siguran da će ih Samael osetiti gde god da se nalazi, čak i na daljini. A to je bio i razlog zbog čega su upozoravači sada postali beskorisni; takva vrsta mora ponovo da se napravi kada je jednom uključena. Samael će doći. Nikada u životu nije on prepustio drugima ništa što bi smatrao svojim, koliko god da je njegovo pravo na to bilo slabo, nikada bez borbe. Sve je to poticalo od Lijusa Terina. Ako je on bio stvaran. Morao je biti. Ta su sećanja imala suviše pojedinosti. Ali zar luđaci nisu mogli da sanjaju svoje obmane sa svim pojedinostima?
Lijuse Terine!, povikao je tiho. Odgovorio mu je samo vetar što je duvao preko Ilijana.
Ispod njega, Trg Tamaz stajao je tih i napušten, prazan, ako se izuzme nekoliko napuštenih kola. Na njegovoj ivici prolaz je bio nevidljiv osim po tokovima.
Posegavši za tim tokovima, Rand odveza čvor i dok je prolaz prestajao da postoji, nevoljno otpusti saidin. Svi tokovi nestadoše s neba. Možda se neko od Aša’mana još uvek držao Izvora, ali on im je naložio da to ne rade. Saopštio im je kako, pošto sam prekine, namerava da bez upozorenja ubije svakog čoveka za koga oseti da usmerava u Ilijanu. Nije želeo da potom ustanovi kako je to bio neki od njih. Naslonio se na zidić, čekajući i žaleći što ne može da sedne. Noge su ga bolele, a rana ga je pekla, kako god da je stajao, a opet, možda će mu biti potrebno da vidi tkanje koliko i da ga oseti.
Grad nije bio sasvim tih. Sa nekoliko strana mogao je da čuje udaljene povike, slabašno zveckanje metala. I pored toga što je poslao toliko ljudi na granice, Samael nije ostavio Ilijan potpuno nebranjen. Rand se okretao, pokušavajući da gleda na sve strane. Smatrao je da će Samael doći ili u kraljevsku, ili u palatu na suprotnoj strani trga, ali nije mogao da bude siguran. Dole, u jednoj ulici, video je družinu Saldejaca kako se sudara sa istim brojem konjanika u sjajnim grudnim oklopima; odjednom je još Saldejaca dogalopiralo s jedne strane, a borba se pomerila van njegovog vidokruga, iza nekih zgrada. Na drugoj strani primetio je neke od članova Zmajeve legije kako prelaze nizak most preko jednog kanala. Zapovednik, označen visokom crvenom peruškom na kacigi, hodao je ispred dvadesetak ljudi koji su nosili široke štitove, visoke njima do ramena, a pratilo ih je oko dve stotine s lukovima. Kako li će se oni boriti? Povici i zvon čelika koji se sudara sa čelikom u daljini, prigušeni krici umirućih ljudi.