Prvi grom udari uz zagušlujući urlik manje od četiri koraka od njega. Svet se oboji u belo a Praznina nestade. Zemlja je podskakivala pod njim kada je udario drugi grom, a za njim još jedan. Sve do tada nije shvatio kako leži potrbuške. Vazduh je pucketao. Omamljen, uspeo je da ustane, posrćući dok je bežao od oluje gromova koji su razbijali ulicu, ka grmljavini zgrada koje su se rušile. Teturao se pravo napred, ne razmišljajući kuda, sve dok je to bilo što dalje odatle.
Odjednom mu se u glavi dovoljno razbistrilo da vidi gde se nalazi, dok je krivudao preko beskrajnog kamenog poda prekrivenog obrušenim komadima kamena, ponekad visokim koliko i on. Tu i tamo, potamnele nejednake rupe ocrtavale su se na pločicama. Svuda oko njega dizali su se visoki zidovi, a red za redom dubokih balkona protezao se svuda uokolo. Preostao je samo mali deo onoga što je nekada bio nepregledan krov, i držao se nad jednim uglom. Zvezde su mu jasno sijale nad glavom.
On teturavo napravi još jedan korak, a patos pod njim popusti. Očajnički je zabacio ruke; uz trzaj, desnom je uspeo da se uhvati za grubu ivicu. Visio je nad potpunom tamom. Ponor pod njegovim čizmama mogao je da bude samo nekoliko hvati, do podruma, ili celu milju dubok. Nije mogao da odredi. Mogao bi da zakači trake od Vazduha za zupčastu ivicu koja mu je bila nad glavom, te da se tako lakše izvuče, osim... Samael je nekako uspeo da oseti prilično malu količinu saidina koju je upotrebio za mač. Postojala je tu mala zadrška, pre nego što je grom udario, ali on nije mogao da odredi koliko mu je trebalo da pobije Troloke. Jedan minut? Nekoliko sekundi?
Napregnuvši se, pokušao je da iz zamaha podigne levu ruku kako bi se uhvatio za ivicu rupe. Bol, koji više nije bio prigušen Prazninom, zaparao ga je kao da je bodež ponovo zabijen u njega. Svetlaci mu zaigraše pred očima. Što je bilo još gore, desna ruka poče da mu klizi jer se kamen mrvio, a osećao je i kako mu prsti postaju sve slabiji. Moraće da...
Nečija ruka dočepa ga za desni zglob. „Ti si budala“, reče dubok muški glas. „Smatraj se srećnim što nisam zainteresovan da te danas gledam kako umireš.“ Ruka poče da ga povlači uvis. „Hoćeš li mi pomoći?“, raspitivao se glas. „Nemam ni najmanju nameru da te nosim preko ramena, niti da ubijam Samaela umesto tebe.“
Podrhtavajući od uzbuđenja, Rand posegnu i dohvati ivicu rupe i pored bolnog grča u boku. I pored sve patnje uspeo je i da ponovo postigne Prazninu, kao i da posegne za saidinom. Nije usmeravao, ali je želeo da bude spreman.
Glava i ramena pojaviše mu se iznad patosa i sada je mogao da vidi drugog muškarca, krupnog i malo starijeg od njega samog, kose crne kao noć i s crnim kaputom kao u Aša’mana. Rand ga nikada ranije nije video. Bar nije bio nijedan od Izgubljenih; ta je lica poznavao. Makar je mislio da ih zna. „Ko si ti?“, upitao ga je.
I dalje teško dišući, čovek se štektavo nasmejao. „Recimo samo da sam lutalica u prolazu. Zar ti je u ovom trenutku stalo do ćaskanja?“
Hvatajući dah, Rand se iskobeljao nagore, prebacivši grudi preko ivice, pa pojas. Odjednom je shvatio da se pod oko njih kupa u sjaju nalik svetlosti punog meseca.
Okrenuvši se da pogleda preko ramena, ugledao je Mašadara. Ne jedan pipak, nego svetlucavi, srebrnosivi talas koji je nadirao s jednog od balkona, praveći luk nad njihovim glavama. Ponirući.
Bez razmišljanja, njegova slobodna ruka se podiže a kobna vatra sunu uvis, šipka tečne bele vatre koja je prorezala kroz talas što se kotrljao ka njima. Upola je bio svestan druge šipke – blede, čvrste vatre – koja se podigla sa šake onog drugog muškaraca, one kojom ga nije držao, a ta je šipka prosecala iz suprotnog pravca od njegove. Njih se dve dotakoše.
U glavi mu je zvonilo kao da je njome udario o gong. Rand se zgrči, saidin i Praznina se strovališe. Pred očima mu je sve bilo dvostruko, balkoni, komadi kamena koji su bili rasuti po podu. Činilo se da postoje i dva druga čoveka koji se preklapaju, a svaki od njih se obema rukama držao za glavu. Žmirkajući, Rand pokuša da vidi Mašadara. Talas svetlucave izmaglice bio je nestao; ostalo je nešto sjaja na balkonima tamo gore, ali on je bledeo, povukao se dok se Randu razbistrio vid. Izgleda da je čak i bezumni Mašadar bežao od kobne vatre.
Nesigurno se podigao na noge i ponudio ruku drugom čoveku. „Mislim da će biti najbolje da se brzo maknemo odavde. Šta se to tamo dogodilo?“ Drugi se čovek ispravio, iskrivivši lice kada je video da mu Rand nudi ruku. Bio je visok gotovo koliko i Rand, što je bila retkost, osim među Aijelima. „Ne znam šta se dogodilo“, frknuo je. „Trči ako ti se živi.“ On sam se držao sopstvenih reči požurivši ka redu otvorenih lukova. Ne na najbližem zidu. Mašadar beše došao odade.
Pokušavajući da postigne Prazninu, Rand je šepao za njim što je brže mogao, ali pre nego što su potpuno prešli preko poda, gromovi ponovo udariše, oluja srebrnih strela. Njih dvojica su leteli ispod lukova praćeni grmljavinom zidova i poda koji su se urušavali za njima, u oblacima prašine i oluji kamenja. Skupljenih ramena i s rukama preko lica, Rand je kašljući trčao preko široke odaje gde su drhtavi lukovi pridržavali tavanicu, a oko njega je padala kiša kamenja.
Izleteo je na ulicu pre nego što je i shvatio, saplićući se naredna tri koraka pre nego što je uspeo da se zaustavi. Želeo je da se presamiti zbog bola u boku, ali se bojao da će mu noge popustiti ako to bude učinio. Ranjeno stopalo mu je damaralo; činilo se da je prošlo godinu dana otkad mu je crvena žica od Vatre i Vazduha probola petu. Njegov spasilac stajao je posmatrajući ga; prekriven prašinom od glave do pete, taj je i dalje uspevao da izgleda kao kralj.
„Ko si ti?“, ponovo ga upita Rand. „Jedan od Taimovih ljudi? Ili si samouk? Možeš otići u Kaemlin, znaš, u Crnu kulu. Ne moraš da živiš bojeći se Aes Sedai.“ Zbog nečega je ova poslednja opaska izazvala mrštenje; nije shvatao zašto.
„Nikada se nisam bojao Aes Sedai“, brecnuo se čovek, a onda je duboko udahnuo. „Verovatno bi sada trebalo da odeš odavde, ali ako već nameravaš da ostaneš i ubiješ Samaela, onda ti je bolje da počneš da razmišljaš kao on. Već si pokazao da to umeš. On je oduvek obožavao da uništava ljude pred njihovim najvećim dostignućima, kad god je to mogao. Ako to već nije moguće, onda bi poslužilo i nešto što je neki čovek označio kao svoje.“
„Kapija“, polako reče Rand. Ako bi mogao da kaže kako je označio bilo šta u Šadar Logotu, onda bi to morala biti Kapija. „Čeka me blizu Kapije. I postavio je zamke.“ A izgleda i upozoravače, tako se bar činilo, kao one u Ilijanu, kako bi otkrio muškarca koji usmerava. Samael je sve ovo dobro osmislio.
Čovek se obešenjački nasmeja. „Čini mi se kako umeš da pronađeš put. Kad te neko vodi za ruku. Pokušaj da se ne sapleteš. Mnogo je planova koji će morati da se prave iz početka ako ti sebi dozvoliš da sada budeš ubijen.“ Okrenuvši se, on pođe ulicom ka prolazu baš ispred njega.
„Čekaj“, povikao je Rand. Tip je samo nastavio, ne okrećući se. „Ko si ti? Kakvi planovi?“ Čovek je nestao u prolazu.
Rand se teturao za njom, ali kada je stigao do otvora uskog prolaza, ovaj je bio prazan. Neoštećeni zidovi prostirali su se dobrih stotinu koraka do sledeće ulice s koje je odsjaj upozoravao da je tamo Mašadar, ali čovek je bio nestao. Sto je bilo potpuno nemoguće. Taj je tip imao vremena da napravi prolaz, naravno, samo ako je znao kako, ali ostaci bi bili vidljivi, a sem toga, tolika količina saidina izatkana tako blizu prosto bi urlala.
Odjednom, on shvati kako nije osetio saidin ni kada je čovek izbacio kobnu vatru. Sama pomisao na to, na dva toka koja se dodiruju, učinila je da ponovo sve vidi dvostruko. Nakratko je ponovo mogao da vidi lice tog muškarca, jasno, dok je sve ostalo bilo zamagljeno. On je odmahivao glavom dok mu se nije razbistrilo. „Ko si ti, tako ti Svetlosti?“, prošaputao je. A trenutak kasnije dodade: „Šta si ti, tako ti Svetlosti?“