Onda iz Havijena provali: „Lorde Perine, u pitanju je gospodar Zmaj. Sve to pretraživanje leševa...“
„Izgledalo je pomalo... preterano", glatko se ubaci Dobrejn. „Brinemo se za njega, što je razumljivo. Mnogo toga zavisi od njega.“ On je možda izgledao kao vojnik, što je i bio, ali bio je i kairhijenski lord, prekaljen u Igri Kuća, sa svim pažljivo biranim rečima, kao i svi Kairhijenjani.
Perin nije bio upućen u Igru Kuća. „Još je razuman", reče bez oklevanja. Dobrejn jednostavno klimnu glavom, kao da hoće da kaže kako se to podrazumeva, pa podiže ramena da nagovesti kako to nikada nije ni dovodio u pitanje, ali Havijen samo pocrvene. Posmatrajući ih kako se udaljavaju ka svojim ljudima, Perin odmahnu glavom. Nadao se da Dobrejn nije lagao.
Okupivši ljude iz Dve Reke, reče im da osedlaju konje; pokušavao je da se pravi kako ne primećuje sve to klanjanje, od čega je većina izgledala nasumična. Čak je i Faila priznavala da ljudi iz Dve Reke ponekad preteruju s klanjanjem; rekla je da još pokušavaju da odluče kako da se ponašaju s lordom. Pomisli da im vikne: „Ja nisam lord!" ali pokušavao je to i ranije, a nikada nije upalilo.
Kada svi ostali požuriše svojim životinjama, Danil i Tel Lijuin zaostaše. Bili su braća, obojica visoki i tanki kao vejke, i ličili su – osim što je Danil pustio brkove nalik nadole okrenutim rogovima, u tarabonskom stilu, dok je Tel gajio tanke crte tamnih dlaka, po modi Arad Domana; i jednom i drugom rasli su pod nosom koji je podsećao na pijuk. Izbeglice su donele mnogo novina u Dve Reke.
„Idu l’ Aša’mani s nama?", upita Danil. Kad Perin odmahnu glavom, on tako jako odahnu da mu gusti brkovi zatreperiše.
„A Aes Sedai?", govorio je Ban uznemireno. „Pustiće i’ sad, je l’? Mislim, Rand je pušten. Gospodar Zmaj, ’oću da kažem. One ne mogu da su zatočene. Ne Aes Sedai."
„Vas dvojica samo sve prikupite, pa da jašemo“, odgovori im Perin. „Brige o Aes Sedai ostavite Randu.“ Njih dvojica su čak i slično žmirkali. Dva se kažiprsta podigoše da zabrinuto počešu brkove, a Perin brzo ukloni ruku podalje od brade. Kad je to radio, delovalo je kao da ima buve.
Logor je smesta uzavreo. Svi su očekivali skori pokret, a opet je svako imao još ponešto da uradi. Sluge i vozači zarobljenih Aes Sedai užurbano su tovarili poslednje stvari u kola i počinjali da prežu, zveckajući amovima. Kairhijenjani i Majenci rasuli su se na sve strane, proveravajući sedla i uzde. Neodeveni gai’šaini trčkarali su svuda uokolo, iako je izgledalo kako Aijeli nemaju ništa da pripreme.
Blesak van kruga nagovestio je odlazak Taima i Aša’mana. Perin se odmah oseti bolje. Od devetorice koji su ostali, samo je još jedan, uz Dašivu, bio sredovečan, čvrst čova seljačkog lica, dok je drugi, ćopav i s bičevima sede kose, lako mogao da prođe kao nečiji deda. Ostali su bili mlađi, neki jedva nešto više od dečaka, a opet, posmatrali su metež sa samosavlađivanjem ljudi koji su tome prisustvovali desetinama puta. Međutim, držali su se izdvojeno i u grupi, svi osim Dašive koji je stajao dva-tri koraka dalje buljeći u prazno. Setivši se Taimovih upozorenja, Perin je samo mogao da se nada da ovaj sanjari.
Randa je našao kako sedi na prevrnutom sanduku nalakćen na kolena. Sulin i Nandera čučale su uz njega, obe marljivo izbegavajući da pogledaju mač koji mu je visio o boku. Nehajno držeći koplja i štitove od goveđe kože, ovde usred ljudi odanih Randu, pomno su pazile na sve što se kretalo blizu njega. Min je sedela na zemlji, s nogama pod sobom, i osmehivala mu se.
„Rande, nadam se da znaš šta radiš“, reče Perin pomerivši držalju sekire da bi mogao da čučne. Niko sem Randa i Min i dve Device nije bio dovoljno blizu da bi ga čuo. Ako Sulin i Nandera otrče Mudrima, pa neka ih. Bez daljeg uvoda on poče da izlaže šta je video toga jutra. I šta je omirisao, takođe, iako to nije imenovao. Rand nije bio u nekolicini koja je znala za njega i vukove; ispričao je to kao da je sve samo video ili čuo. Aša’mani i Mudre. Aša’mani i Aes Sedai. Mudre i Aes Sedai. Vrlo zapaljiva mešavina koja samo što nije planula. Nije poštedeo ni ljude iz Dve Reke. „Zabrinuti su, Rande, a ako se oni plaše, možeš biti siguran da neki Kairhijenjanin razmišlja da nešto preduzme. Ili Tairenac. Možda samo da pomogne zarobljenicama da pobegnu, a možda i nešto gore. Svetlosti, mogu da zamislim kako im Danil i Ban i još pedesetorica pomažu da se izvuku, samo kad bi znali kako.“
„Misliš li da bi nešto drugo bilo mnogo gore?“ Rand je pitanje postavio Ispod glasa, a Perin se naježio.
On pogleda Randa pravo u oči. „Hiljadu puta gore.“ Glas mu je bio jednako tih. „Neću da učestvujem u ubistvu. A ako ti hoćeš, ja ću ti se suprotstaviti.“ Tišina je trajala dok su nepomične plavosive oči susretale nepomične zlatne.
Naizmenično ih odmerivši, Min se nakašlja. „Vas dvojica vunoglavaca! Rande, dobro znaš da nikada nećeš izdati takvo naređenje, niti ćeš pustiti ikoga da to učini. Perine, znaš da neće. Prestanite da se ponašate kao par pevaca na bunjištu!"
Sulin se zakikota, a Perin požele da upita Min koliko je sigurna u to, mada, ovde to nije mogao da izgovori. Rand prođe prstima kroz kosu, a onda odmahnu glavom kao u raspravi s nekim ko nije prisutan. S nekakvim glasom kakav čuju luđaci.
„Uvek je teško, zar ne?“, posle nekog vremena, s tužnim izrazom lica, progovori Rand. „Gorka je istina da ne znam šta bi bilo gore. Nemam dobrog izbora, same su se za to postarale.“ Lice mu je izgledalo snuždeno, ali miris mu je ključao od gneva. „Žive ili mrtve, one su mi vodenični kamen o vratu, a u oba slučaja mogu da mi ga polome."
Perin je pratio njegov pogled kada se okrenuo ka Aes Sedai zarobljenicama. Sve su ustale i stale zajedno, mada su i tako uspevale da održe rastojanje između umirenih i ostatka. Mudre oko njih odsečno su izdavale naređenja, ako je suditi po njihovim pokretima i ukočenim licima sestara. Možda će Mudre umeti bolje da ih paze nego Rand. Kad bi samo mogao da bude siguran.
„Vidiš li nešto, Min?“, upita Rand.
Perin se trže i upozoravajuće pogleda prema Sulin i Nanderi, ali Min se meko nasmeja. Naslonjena na Randovo koleno, zaista je izgledala kao Min koju poznaje, prvi put otkad ju je pronašao kraj Kladenaca. „Perine, one znaju za mene. Mudre, Device, možda svi oni. I nije ih briga.“ Ona je imala Talenat koji je skrivala, kao što je on skrivao vukove. Ponekad je videla slike i aure oko ljudi, a ponekad je znala i šta oni znače. „Ne možeš da zamisliš kako je to bilo, Perine. Bilo mi je dvanaest godina kada je to počelo i nisam umela da se skrivam. Svi su mislili da samo izmišljam. Dok nisam rekla kako će se čovek iz susedne ulice oženiti ženom s kojom sam ga srela, mada je on već bio oženjen. Kada je pobegao s njom, njegova prva žena povela je rulju na kuću moje tetke, tvrdeći da sam ja kriva za sve, da sam upotrebila Jednu moć na njenom mužu ili sam njima dvoma dala nekakav napitak.“ Min odmahnu glavom. „Nije bila sasvim jasna. Jednostavno, morala je nekoga da okrivi. Čak su nagoveštavali da sam Prijatelj Mraka. Malo pre toga, neki od Belih plaštova muvali su se po gradu, pokušavajući da uskomešaju ljude.
U svakom slučaju, tetka Rana me je ubedila da kažem kako sam ih čula kad su razgovarali, a tetka Miren je obećala da će me naprašiti za širenje priča, a tetka Džan je pripretila kako će mi dati nešto za smirenje. Nisu, naravno – znale su istinu – ali da nisu bile tako opuštene u vezi s tim, objašnjavajući da sam samo dete, mogla sam da budem povređena, ili čak i ubijena. Većina ljudi ne voli kada neko zna nešto iz njihove budućnosti; većina ni sama ne želi to da zna, osim ako je to nešto dobro, naravno. Čak ni moje tetke nisu htele. Ali za Aijele ja sam neka vrsta počasne Mudre.“