Zaseda nije bila verovatna. Sulin i desetak Far Dareis Mai kasale su ispred lcolone, Perinu na vidiku, uz još toliko njih dalje napred, proveravajući put sa svih strana. Neke su svoja kratka koplja zabole u remenje koje im je vezivalo tobolce za leđa, tako da su im se vrhovi kopalja klatili iznad glava; kratki lukovi od kosti bili su izvučeni, strele postavljene u njih. Jednako su pazile na bilo šta što bi moglo da ugrozi Kar’a’karna koliko i na samog Randa, kao da su sumnjale da može ponovo nestafi. Ako je ikakva zamka čekala, ako se ikakva opasnost približavala, one će je pronaći.
Čijad je bila jedna od Devica sa Sulin, visoka žena tamne crvenkaste kose i sivih očiju. Perin joj je pogledom probadao leđa, želeći da zaostane i porazgovara s njim. Tu i tamo, uputila bi mu pogled, ali inače ga je izbegavala kao da pati od tri bolesti, sve tri zarazne. Bain nije bila s kolonom; većina Devica išla je manje-više istim putem s Ruarkom i algai’d’sisvai, ali kretali su se sporije zbog kola i zarobljenica.
Failina crna ždrebica kasala je iza Koraka, njene uzde bile su mu privezane za sedlo. Dvorečani su doveli Lastavicu iz Kaemlina, kad su mu se pridružili pre Dumajskih kladenaca. Svaki put kada bi video ždrebicu kako se propinje iza njega, u mislima bi mu se pojavilo lice njegove žene, njen istaknuti nos i pune usne, sjajne tamne oči koje svetlucaju nad visokim jagodicama. Ona je volela tu životinju skoro koliko i njega. Žena ponosna koliko i lepa, vatrena koliko i ponosna. Kćerka Davrama Bašera ne bi se sakrila, niti bi obuzdala jezik, ne za takve kao što je Kolaver.
Četiri puta su stajali da odmore konje, a on je škrgutao zubima zbog odugovlačenja. Posvećivanje pažnje konjima postalo mu je druga priroda, odsutno bi proverio Koraka, po navici mu dao malo vode. S Lastavicom je bio mnogo pažljiviji. Ako Lastavica stigne do Kairhijena bez teškoća... misao mu se uvrtela u pamet. Ako joj dovede ždrebicu u Kairhijen, Faila će biti dobro. To je bilo blesavo, dečačko umišljanje, glupavo umišljanje malog dečaka, ali nije htelo da prestane.
Svaki put kada bi se zaustavili, Min je pokušavala da ga umiri. S obešenjačkim osmehom, rekla bi mu da izgleda kao mrtvak u zimsko jutro koji upravo čeka da mu zatrpaju grob. Rekla mu je da će mu, dođe li ženi s takvim licem, Faila zalupiti vrata ispred nosa. Ali morala je da prizna kako nijedno od njenih viđenja nije obećavalo da je Faila nepovređena.
„Svetlosti mi, Perine“, konačno mu se ogorčeno obrati, gužvajući svoje sive jahaće rukavice, „ako iko pokuša da naškodi toj ženi, ona će ga naterati da čeka pred vratima dok ne bude našla malo vremena za njega.“ Skoro da je zarežao na nju. Nije baš da se one nisu trpele.
Loijal je podsetio Perina da Lovci na Rog mogu da vode računa o sebi, da je Faila preživela Troloke bez ijedne ogrebotine. „Ona je dobro, Perine“, bubnjao je iskreno, sa svojom dugom sekirom na ramenu kaskajući pored Koraka. „Znam da jeste.“ Ali to je rekao skoro dvadeset puta, a svaki put je zvučao manje ubeđeno.
Ogijerov poslednji pokušaj osokoljavanja otišao je mnogo dalje nego što je Loijal nameravao. „Siguran sam da Faila može da vodi računa o sebi, Perine. Ona nije kao Erit. Ne mogu da dočekam da postanem Eritin muž, pa da pazim na nju; mislim da bih umro ako bi promenila mišljenje.“ Kada je završio rečenicu, usta mu ostadoše otvorena, a krupne oči mu se iskolačiše; dok su mu uši podrhtavale, sapleo se o sopstvene čizme i skoro da je pao. „Nisam mislio to da kažem“, prigušeno reče, ponovo trčkarajući pored Perinovog konja. Uši su mu i dalje podrhtavale. „Nisam siguran da želim da se... Suviše sam mlad da bih...“ Progutavši knedlu, on optužujućim pogledom osmotri prvo Perina, a potom Randa na čelu kolone. „Sa dva ta’verena u blizini nije bezbedno otvarati usta. Svašta može iz njih da izleti!“ Nije tu bilo ničega što i inače ne bi izletelo iz njegovih usta, kao što je i sam dobro znao, mada je tako nešto moglo da se desi jedanput u hiljadu puta, ili u hiljadu puta hiljadu, ako u blizini ne bi bilo ta’verena. Loijal je i to znao, a ta činjenica mu je, izgleda, bila zastrašujuća koliko i bilo šta što je Perin ikada video. Prošlo je prilično vremena pre nego što su Ogijerove uši prestale da se tresu.
Faila je ispunjavala Perinov um, ali on nije bio slep, ne potpuno. Ono što je video i ne primećujući, dok su jahali na jug i zapad, poče da mu se probija u svest. Bilo je vruće kada su iz Kairhijena krenuli ka severu, pre manje od dve nedelje, a opet, činilo se da je Mračni pojačao stisak, mrveći zemlju mnogo jače nego ranije. Krta trava lomila se pod konjskim kopitima, sparušene smeđe puzavice paučinasto su se širile po stenama na padinama brda, a osušene grane, ne samo jednostavno ogolele već mrtve, lomile su se pod naletima suvog vetra. Zimzeleno drveće i kožolist najčešće su bili smeđežuti.
Seoska gazdinstva počeše da se pojavljuju posle nekoliko milja, jednostavne građevine od tamnog kamena poređanog u kocke, prvo na usamljenim čistinama u šumi, a onda sve češće, dok se šuma proređivala, pretvarajući se u šumarke koji jedva da su zavređivali to ime. Preko ramena i venaca brda probijao se kolski put, više se prilagođavajući kamenom ograđenim poljima nego terenu. Većina tih ranih gazdinstava delovala je napušteno; ovde bi pred kućom ležala prevrnuta stolica za ljuljanje, tamo je krpena lutka bila bačena pokraj puta. Mršava koštunjava stoka i ravnodušne ovce raštrkale su se po pašnjacima, gde su se vrane često čerupale oko mrcina; skoro da nije bilo pašnjaka bez jedne do dve lešine. Potočići su curkali kanalima punim osušenog blata. Njive, umesto da leže pod snegom, izgledale su spremne da Ni! raspadnu u prah, tamo gde još uvek nisu postale prah koji je vetar ganjao. Visok oblak prašine označavao je prolazak kolone sve dok se uzak kolski put nije pridružio širokom, kamenom popločanom putu koji je vodio od prolaza Džangai. Ovde je bilo ljudi, iako samo nekolicina, ali i oni su delovali nezainteresovano, tupih pogleda. Iako je zalazeće sunce bilo na pola puta preko horizonta, vazduh se usijao kao pećnica. Povremeno bi kola koja su vukli volovi, ili konji, požurila da se uklone s puta, na uske staze ili čak u polja. Oni koji su ih terali i šačica seljaka na poljima stajali su zureći, praznog pogleda, dok su posmatrali tri barjaka kako prolaze.
Blizu hiljadu naoružanih ljudi bio je dovoljan razlog za zurenje. Hiljadu naoružanih ljudi koji hitaju nekud, s ciljem. Dovoljan razlog da čovek zuri i da bude zahvalan kada nestanu s vidika.
Konačno, kad je suncu ostalo manje od dve njegove kružnice do zalaska, put poče da se penje, i na dve-tri milje pred njima ležao je Kairhijen. Rand povuče uzde, a Device, sada sve zajedno, čučnuše tu gde su stajale. Međutim, i dalje su oštro gledale uokolo.
Nije se moglo primetiti ništa što bi se kretalo po skoro golim brdima oko grada, ogromne mase sivog kamena koji se na zapadu obrušavao ka reci Algueniji, nepopustljivog, s četvrtastim zidovima i četvrtastim kulama. Brodovi svih veličina ležali su ukotvljeni na reci, dok su drugi bili privezani za dokove na udaljenoj obali, tamo gde su se nalazile žitnice; nekoliko ih je plovilo pomoću jedara ili dugih vesala. Ostavljali su utisak mira i napretka. Bez oblačića na nebu, svetlost je bila oštra, a ogromni barjaci koji su lepršali s gradskih kula Perinu su bili jasno vidljivi kada ih je vetar razvio. Grimizni Barjak Svetlosti i beli Zmajev barjak sa svojom zmijolikim stvorenjem prekrivenim grimiznozlatnim krljuštima, Izlazeće sunce Kairhijena sa svojim talasastim zrakama, zlatno na plavom, kao i četvrti, postavljen na jednako vidljivom mestu – srebrni romb na žutim i crvenim kvadratićima.