Spustivši mali durbin sa oka, namršteni Dobrejn ga vrati u izlizani kožni valjak pričvršćen na svoje sedlo. „Nadao sam se da su divljaci nekako pogrešili, ali ako se steg kuće Saigan vije pored Izlazećeg sunca, Kolaver je zauzela presto. Ona sad svakodnevno deli darove po gradu; novac, hranu, nakit. To je tradicionalno za Svetkovinu krunisanja. Vladar nikada nije omiljeniji nego nedelju dana pošto zauzme presto.“ Postrance je motrio Randa, a lice mu je delovalo ispijeno od napora da govori otvoreno. „Rulja bi mogla da se pobuni ako joj se ne dopadne ono što radiš. Ulicama može poteći krv.“ Dok je Havijen naizmenično posmatrao grad i Randa, njegov sivi škopljenik poigravao je zbog nestrpljenja svog jahača. To nije bio njegov grad; Havijen je ranije jasno obrazložio da ga nimalo nije briga šta će teći ulicama dok god je njegova vladarka na sigurnom.
Nekoliko dugačkih trenutaka, Rand je jednostavno posmatrao grad. Ili je barem tako izgledalo; šta god da je video, lice mu je bilo bezizražajno. Min ga je proučavala, zabrinuto i pomalo sažaljivo. „Pokušaću da ne bude tako“, konačno progovori. „Fline, ostani ovde s vojnicima. Min...“
Ona ga oštro prekide. „Ne! Idem kuda i ti, Rande al’Tore. Potrebna sam ti, a i ti to znaš.“ Ovo poslednje više je zvučalo kao molba nego kao zahtev, ali kada se žena tako podboči, a oči ustremi na vaše lice, ona ne moli.
„Idem i ja“, dodade Loijal, naslonjen na svoju sekiru duge drške. „Uvek uspeš nešto da izvedeš dok sam negde drugde.“ Glas mu postade pomalo plačan. „To neće moći, Rande. Neće valjati za knjigu. Kako da pišem o događajima ako nisam u njima?“
Još uvek gledajući u Min, Rand napola diže ruku ka njoj, a onda je pusti da padne. Ona mu je ravnopravno uzvraćala pogled.
„Ovo je... ludilo.“ Ukočeno držeći uzde, Dašiva dotera krupnu ždrebicu iza Randa. Ustezanje mu je izobličilo lice; možda su se čak i Aša’mani bojali da priđu Randu suviše blizu. „Sve što treba jeste čovek sa... sa lukom ili nožem a da ga ne primetiš na vreme. Pošalji jednog od Aša’mana da uradi šta treba, ili nekolicinu, ako misliš da je neophodno. Prolaz do palate – i sve se može završiti pre nego što iko i shvati šta se dešava.“
„I da sedimo ovde do mraka“, prekide ga Rand, okrenuvši svoga škopca da se suoči s Dašivom, „dok ne upoznaju ovo mesto dovoljno dobro da bi otvorili Prolaz? Na taj način sigurno ćemo izazvati krvoproliće. Videli su nas sa zidina, osim ako su slepi. Pre ili kasnije poslaće nekoga da saznaju ko smo i koliko nas je.“ Ostatak kolone ostao je sakriven ispod uzvišice, zajedno sa stegovima, ali ljudi na konjima, na ivici litice, sigurno će pobuditi radoznalost. „Uradiću ovo na svoj način.“ Glas mu ojača, a odavao je miris hladnog besa. „Niko neće umreti, osim ako to ne može da se izbegne, Dašiva. Preko glave mi je umiranja. Jesi li me razumeo? Niko!“
„Kako moj gospodar Zmaj naredi.“ Čovek je naklonio glavu, ali zvučao je nakiselo, a mirisao je...
Perin protrlja nos. Taj miris... klizav, divlje je preleteo strah, i mržnju, i ljutnju, i desetak drugih osećanja, gotovo prebrzo da bi se razlikovali. Više nije sumnjao da je čovek lud, koliko god da se pretvara. Međutim, to Perina nije više zanimalo. Ovako blizu...
Zabivši pete Koraku u slabine, on se otisnu ka gradu i Faili, ne čekajući na ostale, jedva primećujući Arama iza sebe. Nije morao da ga vidi da bi znao da je tu. Sve o čemu je mogao da razmišlja bila je Faila. Ako Lastavicu bezbedno uvede u grad... On natera sebe da zadrži Koraka u kasu. Jahač u galopu privlači pažnju, a to dovodi do pitanja i zadržavanja.
Pri toj brzini ostali brzo pristigoše. Oni koji su išli. Min je isterala svoje, a uspeo je i Loijal. Device se raštrkaše pred njima. Dok su protrčavale pored njih, pojedine su Perinu dobacivale poglede odobravanja. Čijad je napadno proučavala okolinu dok nije isprednjačila.
„I dalje mi se ne dopada ovaj plan“, mrmljao je Havijen pored Randa. „Oprosti mi, moj gospodaru Zmaju, ali ne dopada mi se.“
Dobrejn, s Randove druge strane, zagunđa „Več smo o tome raspravljali, Majenče. Da smo uradili kako si ti hteo, zatvorili bi kapije pred nama pre nego što bismo prešli jednu milju.“ Havijen progunđa nešto ispod glasa i udalji konja nekoliko koraka. On je želeo da svi prate Randa u grad.
Perin baci pogled preko ramena, iza Aša’mana. Prepoznatljiv po svom kaputu, Dejmer Flin i uz njega nekolicina Dvorečana bili su vidljivi na litici, gde su stajali i zadržavali konje. Perin uzdahnu. Ne bi imao ništa protiv da ima nekoliko ljudi iz Dve Reke uz sebe. Ali Rand je verovatno bio u pravu, a Dobrejn se slagao s njim.
Nekolicina je mogla da uđe tamo gde omanja vojska ne bi mogla. Ako bi se kapije zatvorile, Aijeli bi morali da opsedaju grad, pod uslovom da na to još uvek pristaju, a onda bi ponovo otpočelo ubijanje. Rand je nabio Zmajevo žezlo u bisage na škopcu, tako da je virila samo izrezbarena drška, a taj jednostavan kaput nije ličio ni na šta što je Ponovorođeni Zmaj nosio. Što se Aša’mana ticalo, niko u gradu nije imao pojma šta crni kaputi znače. Istina je i kako je lakše ubiti nekolicinu ljudi negoli omanju vojsku, čak iako je većina njih mogla da usmerava. Perin je video Aša’mana koji je dobio u stomak koplje Šaidoa. Umro je lako, kao bilo koji čovek.
Dašiva je gunđao ispod glasa; Perin uspe da uhvati „heroj“ i „budala“ izgovoreno jednako neodobravajućim tonom. Da nije bilo Faile, možda bi se i složio. U jednom trenutku, Rand se okrenu ka aijelskim logorima raštrkanim preko brda dve-tri milje istočno od grada, a Perin zadrža dah, ali šta god Rand mislio, ostao je na putu. Ništa nije bilo važnije od Faile. Ništa, uviđao Rand to ili ne.
Oko pola milje pred kapijama ujahaše u drugi logor, zbog kojeg se Perin namršti. Bio je dovoljno veliki da bude grad; debela traka trošnih drvenih baraka i klimavih šatora sklepanih od ostataka svega i svačega, prostirala se preko spaljenog zemljišta kačeći se za visoke sive zidove dokle je pogled dopirao. Ovo se nekada zvalo Forgejt, pravi zečinjak izuvijanih ulica i prolaza pre nego što su ga Šaidoi spalili. Dok je čudno društvo prolazilo, neki od ljudi su u tišini buljili u Ogijera i Device Aijelke, ali većina je nastavljala sopstvenim poslom – izmučenih, ispijenih lica i bez dovoljno pažnje kako bi primetili išta što im nije pred nosom. Žive boje i često odrpani ukrasi koje su nosili žitelji Forgejta mešale su se s mirnijim bojama uobičajenijim u Kairhijenu, s jednostavnom tamnom odećom seljaka i zemljoradnika.
Žitelji Forgejta bili su u gradu zajedno s hiljadama izbeglica iz unutrašnjosti zemlje kada je Perin otišao. Mnoga od ovih lica imala su modrice ili još gore, posekotine i razderotine, često nepovijene. Kolaver mora da ih je izbacila. Oni ne bi sami od sebe napustih sigurnost zidina; i žitelji Forgejta i izbeglice plašili su se povratka Šaidoa, kao što se čovek koji je bio žigosan plaši usijanog gvožđa.
Put se prostirao pravo kroz logor, do prolaza Džangai, tri visoka četvrtasta luka s kulama sa strane. Ljudi s kalpacima nalazili su se na grudobranima, vireći kroz procepe na kamenim zubima. Neki su buljili prema ljudima na brdu, a tu i tamo je poneki oficir s konom držao durbin na oku. Randova mala družina privuče zainteresovane poglede. Konjanici i Device Aijelke; neuobičajena družina. Samostreli se pojaviše navrh zupčastog zida, ali niko ne podiže oružje. Gvožđem okovane kapije stajale su otvorene. Perin zadrža dah. Toliko je želeo da odgalopira do Sunčeve palate i do Faile.
Unutar kapija nalazila se oniža kamena stražara, gde je trebalo da se pridošlice u grad prijave pri ulasku. Kairhijenski oficir četvrtastog lica nezadovoljno ih je posmatrao dok su prolazili, zabrinuto odmeravajući Device. Samo je stajao i gledao.