„Kako ti rekoh“, Dobrejn se oglasi kad su prošli stražaru, „Kolaver je proglasila slobodan ulazak u grad za Svetkovinu krunisanja. Čak ni osoba koja je na poternici ne bi bila oterana niti uhapšena. To je tradicija.“ Ipak je zvučao kao da mu je laknulo. Min zvučno odahnu, a Loijal ispusti uzdah olakšanja koji se mogao čuti preko dve ulice. Perin je još osećao pritisak u grudima i nije mogao da odahne. Lastavica je ušla u Kairhijen. E sad samo još da je dovede do kraljevske palate.
Izbliza, Kairhijen je bio ono što je izdaleka nagoveštavao. Najviša brda ležala su unutar zidina, ali cepkana su na terase i prekrivana kamenom dok na kraju više uopšte nisu ličila na brda. Široke, prenatrpane, ulice su se sretale pod pravim uglom. U ovom gradu čak su i prolazi pravili pravougaonu rešetku. Ulice su se dizale i spuštale, ne obazirući se na brda, a najčešće ih jednostavno prosecajući. Od radnji pa do palata, sve zgrade su bile u osnovi pravilni kvadrati ili jednostavni pravougaonici, uključujući velike potporne kule, zavijene u skele, nekada čuvene Bezvršne kule Kairhijena, koje su još uvek popravljali, jer su spaljene tokom Aijelskih ratova. Grad je izgledao tvrđi od kamena, onespokojavajuće mesto, a senke, koje su svuda šarale, samo su pojačavale utisak. Loijalove uši s čupercima nisu prestajale da se trzaju; čelo mu se nabralo od zabrinutosti, a oklembešene obrve doticale su mu obraze.
Bilo je malo znakova Svetkovine krunisanja ili Visokog Časelina. Perin nije imao predstavu kako teče praznovanje, ali u Dve Reke Dan za razmišljanje bio je vreme za veselje da bi se zaboravila turobnost zime. Ovde je sve izgledalo nekako utišano, bez obzira na mnoštvo ljudi. Na nekom drugom mestu, Perin bi pomislio da je neprirodna vrućina primirila strasti, ali izuzimajući žitelje Forgejta, svi Kairhijenjani bili su trezveni, ozbiljni ljudi. Barem na površini; o onome ispod površine nije želeo da razmišlja. Piljari i torbari, koje je pamtio, nestali su s ulica, zajedno s muzičarima, akrobatama i lutkarskim pozorištima. Oni mora da su bili u logoru dronjavih, van zidina. Nekoliko zatvorenih, tamno obojenih nosiljki vijugalo je kroz tihu gomilu, neke su imale stegove Kuća malo veće od kona koji su ukočeno stajali nad njima. Kretali su se jednako sporo kao i volovska kola, pored kojih su išli seljaci s bičevima, a osovine su im škripale od sporosti. Pridošlice su se izdvajale, bez obzira na boju odeće, jer je jedva ko osim pridošlica jahao. Oniži meštani, u svojoj tamnoj odeći, ličili su na bledolike vrane. Naravno, Aijeli su se odmah primećivali. Bez obzira da li je jedan ili ih ima deset, pred njima se gomila raščišćavala; pogledi su skretali na drugu stranu, a prazan prostor stvarao se oko njih kud god pošli.
Lica Aijela okretala su se prema družini koja se lagano probijala kroz gomilu. Čak iako nisu svi prepoznavali Randa u njegovom zelenom kaputu, znali su ko mora biti visoki mokrozemac praćen Devicama. Od njihovih lica Perina su podilazili žmarci: razmatranje. Bio je srećan što je Rand ostavio Aes Sedai za sobom. Osim za Aijele, Ponovorođeni Zmaj kretao se kroz reku nezainteresovanih, koja se razdvajala pred Devicama i ponovo zatvarala za Aša’manima.
Kraljevska palata Kairhijena, Sunčeva palata, Palata veličanstveno izlazećeg sunca – Kairhijenjanima nije nedostajalo mašte za imena, svako je bilo neobičnije od prethodnog – stajala je na najvišem brdu u gradu – tamna masa četvrtastog kamena sa stepenastim kulama koje su se nadnosile nad sve drugo. Ulica ka njoj, Krunoput, prerastala je u široku kosinu koja se dizala ka palati, a Perin duboko udahnu kada su krenuli uz nju. Faila je bila tamo gore. Morala je da bude, i bezbedna. Šta god bilo, mora da bude bezbedna. Dotače čvor koji je vezivao Lastavičin povodac za prsten na njegovom doratu, a potom sekiru koja mu je visila za pojasom. Konjske potkovice su glasno odzvanjale pločnikom. Device nisu pravile nikakav zvuk.
Stražari na velikim otvorenim bronzanim kapijama gledali su njihovo sporo primicanje i pogledali se međusobno. Oni su bili raznobojni za kairhijenske vojnike, desetina sa zlatnim izlazećim suncem na tamnim grudnim oklopima i zrakama u bojama kuće Saiganija vezanim ispod sečiva halebardi.
Perin je mogao da im čita misli. Trinaest jahača, ali ne u žurbi, a samo dvojica u oklopima, od čega jedan u majenskom, crvenom. Teškoće će proizići od Karalin Damodred i Torama Rijatina, a Majenci u tome ne učestvuju. A tu su bili žena i Ogijer. Oni sigurno neće stvarati neprilike. A opet, tridesetak Devica, koje su trčkarale ispred konja, nisu izgledale kao da su došle na čaj. Za trenutak je sve bilo neizvesno. Onda jedna Devica podiže veo. Stražari se trgoše kao opareni, a jedan zavitla halebardu i polete ka kapiji. Prešao je dva koraka i zaustavio se, potpuno ukipljen. Svi stražari bili su ukočeni; samo su im se glave pomerale.
„Dobro“, promrmlja Rand. „Sad odsecite tokove i ostavite ih za kasnije.“
Perin se oseti neudobno. Aša’mani su se raštrkali pozadi, pokrivajući skoro celu širinu kosine; mora da su koristili Moć. Njih osmorica su vrlo verovatno mogli da potpuno rasture ovo mesto. Možda čak i Rand sam. Ali ako kule počnu da bljuju strele, umreće sa ostalima, uhvaćeni na ovoj kosini koja odjednom nije izgledala tako široka.
Niko nije ubrzavao. Ko god posmatrao s visokih uskih prozora palate ili zasvođenih šetališta visoko gore, ne sme videti ništa neuobičajeno. Sulin napravi znak govorom ruku, i ona brzo spusti veo, crvena u licu. Spor hod, uz kameni nagib. Pojedinim stražarima su se glave pod kalpacima divljački tresle, oči kolačile, jedan je izgledao kao da se onesvestio, naglo uspravljen, s bradom na grudima. Neki su zevali, ali nikakav zvuk nije izlazio. Perin pokuša da ne razmišlja o onome što ih je utišalo. Spor hod, kroz otvorene bronzane kapije pa u glavno dvorište.
Tu nije bilo vojnika. Kameni balkoni oko dvorišta bili su prazni. Livrejisane sluge oborenih pogleda požuriše da preuzmu uzde i pridrže stremene. Crvene, žute i srebrne trake spuštale su se niz rukave inače tamnih kaputa I haljina sa malim izlazećim suncem na levoj strani grudi. Sluge su na sebi imale više boja nego što je Perin ranije viđao. Oni nisu mogli da vide stražu napolju, ali teško da bi se išta promenilo i da su ih videli. U Kairhijenu, sluge Hu igrale sopstvenu varijantu Daes Dae’mar, Igre kuća, ali su se pravili da ne primećuju šta rade oni koji su iznad njih. Previše obraćati pažnju na ono što se dešava među boljim od vas – ili makar biti viđen da obraćaš pažnju moglo je značiti da si uvučen u njihovu igru. U Kairhijenu, a verovatno i u većini drugih zemalja, običan svet mogao je biti pregažen, a neprimećen, l.uno gde su moćni šetkali.
Punačka žena povela je Koraka i Lastavicu ne obraćajući pažnju na Pcrina. Lastavica je bila u Palati sunca i ništa se nije promenilo. Još uvek nije znao je li Faila mrtva ili živa. Glupa fantazija blesavog dečaka.
Pomerivši sekiru na boku, pratio je Randa uz široke sive stepenice na udaljenom kraju dvorišta i klimnu glavom kada Aram posegnu preko ramena da olabavi mač. Livrejisani čovekotvori visoka vrata na vrhu stepeništa, bronzana poput spoljne kapije i izgravirana Izlazećim suncem Kairhijena.
Ranije bi se Perin ukočio zbog grandioznosti ulazne dvorane. Debeli četvrtasti stubovi od tamnog mermera držali su svod sa četvrtastim ornamentima deset stopa iznad tamnoplavih i zlatnih podnih pločica. Pozlaćena izlazeća sunca nizala su se ivicom tavanice, a frizovi na zidovima pokazivali su kairhijenske pobede u bitkama. Tu nije bilo nikoga osim šačice mladića skupljenih ispod jednog friza; oni zamukoše kada ugledaše Perina i ostale.
Sinu mu da nisu svi muškarci. Svi su nosili mačeve, ali četiri od njih sedmoro bile su kratko ošišane devojke, u kaputima i vrećastim pantalonama nalik na Minine. Pa i nije bila preterano kratka; i momci i devojke skupili su je u neku vrstu repića koji im je dopirao do ramena, vezan tamnom mašnom. Jedna od devojaka nosila je zeleno, nešto svetlije nego što je bilo uobičajeno u Kairhijenu, a druga jasno plavo; ostali su bili u tamnoj odeći, s nekoliko traka u boji preko grudi. Proučavali su Randovo društvo, obraćajući posebnu pažnju na njega, shvati Perin; njegove žute oči obično bi zaprepastile ljude, samo što on to više nije primećivao sem ako bi neko poskočio ili se baš unezverio – proučavali su ih u tišini dok se vrata za poslednjim Aša’manom ne zatvoriše. Zvon zatvaranja sakri trenutak grozničavog sašaptavanja; razmetljivo krenuše ka njima, devojke su se kočoperile čak i više nego momci, što je iziskivalo malo napora. I kada su klekli, to je izgledalo osorno.