Devojka u zelenom baci pogled ka devojci u plavom koja je imala spuštenu glavu i reče: „Moj gospodaru Zmaju, ja sam Kamaila Nolajen. Selanda Darengil vodi naše društvo...“ Zatreptala je na besan pogled devojke u plavom. I pored tog pogleda Selanda je mirisala kao da je smrtno uplašena, ako je Perin uspeo da pohvata koja je koja. Pročistivši grlo, Kamaila nastavi: „Nismo mislili... ovaj, nismo očekivali vaš povratak.. tako brzo.“
„Da“, meko progovori Rand, „sumnjam da je iko mislio da ću se vratiti tako brzo. Niko od vas nema razloga da me se plaši. Baš niko. Ako i u šta verujete, verujte u to.“ Iznenađujuće, dok je to izgovarao gledao je pravo u Selandu. Ona iznenada podiže glavu i dok je blenula u njega, iz njenog mirisa nestade straha. Ne potpuno, ali smanjio se na mrvicu. Kako li je Rand znao za to? „Gde je Kolaver?“, upita Rand.
Kamaila otvori usta, ali Selanda odgovori pre nje: „U Velikoj dvorani Sunca.“ Dok je govorila, glas joj je postajao snažniji a miris straha je sve više bledeo. Čudno, trun ljubomore pojavi se u njemu, zakratko, kad je pogledala u Min. Ponekad su ga mirisi više zbunjivali nego što su mu pomagali. „U toku je treći Sabor o Zalasku“, nastavila je. „Mi nismo dovoljno važni da bi prisustvovali. Osim toga, mislim da je uznemirava postojanje naših društava.“
„Treći“, promrmlja Dobrejn. „Znači da je već deveti zalazak sunca od njenog krunisanja. Nije gubila vreme. Bar će svi biti zajedno. Biće prisutni svi koji nešto znače, Kairhijenjani i Tairenci.“
Ispravivši se na kolenima, Selanda je uspela da izgleda kao da gleda Randa pravo u oči. „Spremni smo da plešemo sečivima za vas, moj gospodaru Zmaju.“ Sulin odmahnu glavom stisnutih očiju, a druga Devica glasno zagunđa; nekolicina je izgledala i mirisala na spremnost da počini neko nasilje na licu mesta. Aijeli nisu mogli da se odluče kako da postupaju sa ovim mladim mokrozemcima. Za Aijele, bilo je teško jer su oni pokušavali da budu Aijeli, na neki način, da prate đi’e’toh ili bar svoju varijantu istog. Ovih sedam nisu bili svi; stotine idiota, najmanje, raštrkalo se svuda po gradu, organizujući se u društva po uzoru na Aijele. Polovina Aijela za koje je Perin čuo, želela je da im poraogne, druga polovina je želela da ih zadavi.
Lično, nije ga bilo briga hoče li đi’e’toh rasturiti na parčiće. „Gde mi Je žena?“, strogo upita. „Gde je Faila?“ Mlade budale razmeniše oprezne poglede. Oprezne!
„Ona je u Velikoj dvorani Sunca“, polako izgovori Selanda. „Ona... ona je Jedna od kraljičinih... od Kolaverinih pratilja.“
„Vrati oči u glavu, Perine“, prošaputa Min. „Mora da je imala dobre razloge. Znaš da je tako.“
Skupivši se u kaputu, Perin pokuša da se pribere. Jedna od Kolaverinih pratilja? Kakvi god da su bili njeni razlozi, moraju biti dobri. To je bio siguran. Ali koji su mogli biti?
Selanda i ostali su ponovo razmenjivali oprezne poglede. Jedan od muškaraca, mladić šiljatog nosa, tiho i vatreno prošaputa: „Kunemo se da nećemo reći nikome! Nikome! Vodenom zakletvom!“
Pre nego što je Perin uspeo da zahteva da mu kažu, Rand progovori: „Selanda, povedi nas u Veliku dvoranu. Neće biti sečiva. Došao sam da Izvršim pravdu nad onima koji to zaslužuju.“
Od nečeg u njegovom glasu Perinu se nakostrešiše dlake na vratu. Tmurna čvrstina čekića. Faila jeste imala dobre razloge. Morala je da ima.
5
Slomljena kruna
Mada visoki i široki, hodnici su delovali skučeno i polumračno i pored pozlaćenih lampi sa ogledalima na svakom grananju ili mestu gde nije dopirala dnevna svetlost. Tu i tamo na zidovima su visile tapiserije sa scenama lova ili bitaka, s ljudima i životinjama raspoređenim mnogo pravilnije nego što bi to priroda ikada uradila. U raštrkanim nišama stajale su zdele ili vaze, a tu i tamo i manja statua od zlata, srebra ili alabastera, ali čak su i kipovi naglašavali da su samo parče kamena ili gvožđa, kao da su vajari pokušavali da potpuno izbace obline.
Ovde se utihlost grada pojačavala. Koraci su im odjekivali popločanim hodnicima kao šuplje preteće stupanje, a Perinu se činilo da on nije jedini koji to čuje. Loijal bi se svakih nekoliko koraka stresao; provirivao je u poprečne hodnike kao da očekuje da nešto iskoči iz njih. Min je hodala ukočeno, oklevajući, praveći tužne grimase kad god bi pogledala u Randa; izgledalo je kao da se napreže da ne hoda suviše blizu njega i da nije zadovoljna samom sobom zbog toga. Mladi Kairhijenjani su pošli šepureći se poput paunova, ali oholost im je splasnula kako se lupkanje njihovih potpetica pojačavalo. Čak su i Device to osećale; Sulin jedina nije povremeno posezala za velom koji joj je visio preko grudi.
Naravno, svuda je bilo slugu, bledih ljudi i žena ispijenih lica u tamnim kaputima i haljinama s izlazećim suncem na levoj strani grudi i rukavima s trakama u Kolaverinim bojama. Nekolicina ih razjapi usta kad u prolazu prepoznaše Randa; šačica se pognutih glava baci na kolena. Ali većina je nastavljala posao nakon dubokog poklona ili kniksa. Bilo je baš kao i u dvorištu. Pokaži pristojno poštovanje prema boljim od sebe, ko god da su, slušaj ih i ne obraćaj pažnju na bilo šta drugo što rade, i možda te neće upetljati u svoje poslove. To je bio način razmišljanja od koga su Perinu trnuli zubi. Niko ne treba tako da živi.
Pred pozlaćenim vratima Velike dvorane Sunca, dvojac u Kolaverinim livrejama namršti se kad vide Device, ili možda mlade Kairhijenjane. Stariji su obično popreko gledali na ponašanje omladine, jednako kao i Aijeli. Neki roditelji pokušali su to da okončaju, naređujući sinovima ili kćerima da prestanu, zapovedajući stražarima i slugama da teraju njihove istomišljenike kao da su obične lutalice ili ulične kavgadžije. Perin se ne bi iznenadio da vratari ukrste svoje pozlaćene štapove kako bi sprečili Selandu i njene prijatelje da prođu kroz otvorena vrata, bili oni plemići ili ne, a možda i Device. Samo se još nekoliko Kairhijenjana usuđivalo da nazove Aijele divljacima, barem na mestima gde su mogli da ih čuju, ali većina ih je još uvek tako doživljavala. Njih dvojica se uspraviše, duboko udahnuše 4 i između Devica. ugledaše Randa. Oči im se iskolačiše. Postrance pogledaše jedan u drugoga i baciše se na kolena. Jedan je napeto buljio u patos; drugi je žmurio, a Perin ču kako se tiho moli.
„Znači, voljen sam“, tiho progovori Rand. Nije zvučao kao obično i Min mu dotače ruku s bolnim izrazom na licu. Rand ju je dodirnuo i ne pogledavši je. Izgledalo je da joj to, zbog nečega, samo nanosi još više bola.
Velika dvorana Sunca bila je ogromna, sa iskošenim svodovima spojenim na petnaest stopa visine i ogromnim zlatnim lusterima na pozlaćenim lancima dovoljno debelim da se njima spuštaju mostovi na kulama. Bila je ogromna i puna ljudi sabijenih među masivnim četvrtastim stubovima od crnog mermera prošaranog plavim, koji su se pružali u dva reda s obe strane središnjeg prolaza. Oni koji su stajali pozadi prvi primetiše pridošlice. Bili nu u dugačkim ili kratkim kaputima u jarkim bojama ili s vezom, poneki beše iznošen od putovanja; kako god, svi su ih posmatrali radoznalo. Napeto. Nekoliko žena u zadnjem delu dvorane nosilo je jahaće haljine i imalo jednako čvrsta lica kao muškarci i jednako oštre poglede.
Lovci na Rog, pomisli Perin. Dobrejn je rekao da će doći svaki plemić koji bude mogao, a većina Lovaca je bila plemenitog roda, ili je tvrdila da (este. Prepoznali Randa ili ne, osetili su nešto, i ruke posegnuše ka mačevima i bodežima kojih večeras nije bilo tu. Većina Lovaca tražila je pustolovinu i mesto u istoriji zajedno s Rogom Valere. Čak iako nisu prepoznavali Ponovorođenog Zmaja, prepoznavali su opasnost kada bi je sreli.