Perin se nakašlja. Zašto Rand ovo oteže? Bilo je završeno, skoro. Šta god još treba da se uradi, nek se uradi. Onda će odvesti Failu negde gde će moći da razgovaraju. „A jesi li imala prava da ubiješ lorda Maringila i visokog lorda Mejlana?“, jarosno upita Perin. Nije sumnjao da je to uradila; oni su joj bili najjači suparnici u borbi za presto. Ili su bar ona i oni tako mislili. Zašto Rand samo stoji tamo? Znao je sve ovo. „Gde je Berelajn?“
I pre nego što je izgovorio njeno ime, želeo je da ga povuče. Faila mu je samo dobacila pogled, lice joj je i dalje bilo hladna maska uljudnosti, ali taj pogled mogao je da zapali vodu. „Ljubomorna žena je kao gnezdo stršljena u dušeku“, glasila je poslovica. „Kako god da se okreneš, završiš izboden.“
„Ti se usuđuješ da me optužiš za tako okrutan zločin?“, zapita ga Kolaver. „Nema dokaza. Ne može biti nikakvih dokaza! Nema ih jer sam nevina.“ Odjednom, izgleda da je postala svesna gde se nalazi, svesna plemića koji su ie nagurali rame uz rame među stubove, gledajući i slušajući. Šta god drugo da se moglo reći o njoj, imala je hrabrosti. Uspravljena, trudila se da gleda Randa pravo u oči a da previše ne zabaci glavu. „Moj gospodaru Zmaju, od pre osam dana ja sam krunisana kraljica Kairhijena, prema kairhijenskim zakonima i običajima. Držaću se svoje zakletve tebi, ali ja jesam kraljica Kairhijena.“ Rand je samo zurio u nju, tih. I zabrinut, dodao bi Perin. „Moj Gospodaru Zmaju, ja sam kraljica, osim ako ćete da poništite sve naše zakone.“ Rand ju je i dalje netremice gledao, u potpunoj tišini.
Zašto ne završava?, pitao se Perin.
„Ove optužbe protiv mene su lažne. One su lude!“ Umesto odgovora, samo nemo zurenje. Kolaver nesigurno okrenu glavu. „Anura, posavetuj me. Dođi, Anura! Posavetuj me!“
Perin pomisli da se obraća jednoj od žena pored Faile, ali ova, koja se pojavila iza prestola, nije nosila prugaste suknje pratilje. Ispod mnoštva dugačkih, tankih, tamnih pletenica, Randa je odmeravalo punačko lice širokih usana i kljunastog nosa. Bezvremeno lice. Na Perinovo iznenađenje, Havijen ispusti zvuk kao da pokušava da priguši smeh. Naježio se.
„Ne mogu ovo da radim, Kolaver.“ Aes Sedai je govorila tarabonskim naglaskom, nameštajući šal sa sivim resama. „Bojim se da sam ti dopustila da pogrešno shvatiš naše odnose.“ Duboko udahnuvši, dodade: „Nema... nema nikakve potrebe za ovim, gosparu al’Tore.“ Glas joj je za trenutak zazvučao nesigurno. „Ili moj gospodaru Zmaju, ako ti je tako draže. Uveravam te, ne gajim nikakve zle namere prema tebi. Da ih imam, udarila bih pre nego što si i znao da sam tu.“
„Da si to uradila, mogla bi i umreti.“ Randov glas bio je ledeni čelik; naspram izraza njegovog lica, bio je mek. „Nisam ja taj koji je postavio štit, Aes Sedai. Ko si ti? Zašto si ovde? Odgovori mi! Nemam mnogo strpljenja sa... sa tvojom vrstom. Osim ako ne želiš da te oteram u logor Aijela? Kladim se da će Mudre umeti da te nateraju da otvoreno govoriš.“
Anura nije bila od onih što sporo razmišljaju. Oči joj se okrenuše Aramu, a potom prolazu gde su stajali Aša’mani. I znala je. Mora da je mislio na njih, crnokaputaše, mračnih i suvih lica tamo gde su se svi osim nje i Randa presijavali od znoja. Mladi Džahar posmatrao ju je kao soko koji vreba zeca. Potpuno neprimereno, među njima je stajao Loijal sa sekirom naslonjenom na rame. U krupnoj ruci uspevao je da drži bočicu s mastilom i otvorenu knjigu, čudno naslonjenu na grudi, dok je drugom žvrljao onoliko brzo koliko mu je dozvoljavalo umakanje pera debljeg od Perinovog palca. Hvatao je beleške. Ovde!
Plemići su čuli Randa jednako jasno kao i Anura. Ranije su nesigurno posmatrali Device pod velovima; sada počeše da se povlače od Aša’mana, zbijajući se poput riba u buretu. Tu i tamo poneko bi se onesvestio, ali je ostajao da stoji pridržavan gomilom.
Drhteći, Anura namesti šal i povrati čuvenu staloženost Aes Sedai. „Ja sam Anura Larisen, moj gospodaru Zmaju. Od Sivog ađaha.“ Ništa na njoj nije ukazivalo da je pod štitom, ili u prisustvu muškaraca koji su mogli da usmeravaju. Izgledalo je da pruža odgovore kao uslugu. „Ja sam savetnica Berelajn, Prve od Majena.“ Znači, zato se Havijen cerio kao ludak; prepoznao ju je. Perinu uopšte nije bilo smešno. „Razumećete da je ovo držano u tajnosti“, nastavila je, „zbog stava Tira prema Majenu i prema Aes Sedai, ali ja mislim meni vreme za tajne prošlo je, da?“ Anura se okrenu ka Kolaver i usta joj se skupiše. „Ja pustih te da misliš ono što želiš misliti, ali Aes Sedai ne postaju savetnice zato što im neko kaže da su to. Još više ako već savetuju nekog drugog.“
„Ako Berelajn potvrdi tvoju priču“, reče Rand, „ostaviću te pod njenim nadzorom.“ Pogledavši krunu, izgledalo je da prvi put shvata da mu je ta gomila zlata i dragulja još uvek u rukama. Vrlo nežno, on je položi na svilom presvučeno sedište Sunčevog prestola. „Ne mislim da mi je svaka Aes Sedai neprijatelj, ne u potpunosti, ali neću ponovo biti prevaren, i neću dozvoliti da mnome rukovode, nikada više. Ti biraš, Anura, ali izabereš li pogrešno, ići ćeš Mudrima. Ako dovoljno dugo poživiš. Neću saplitati Aša’mane, a greška bi te mogla skupo stajati.“
„Aša’mani“, mirno odvrati Anura, „potpuno razumem.“ Ipak je jezikom dodirivala usne.
„Moj gospodaru Zmaju, Kolaver je nameravala da prekrši svoju zakletvu vernosti.“ Perin je toliko želeo da Faila progovori da je poskočio kada se konačno oglasila, istupivši iz reda pratilja. Pažljivo birajući reči, ustremila se na tobožnju kraljicu poput orla koji se obrušava. Svetlosti mu, bila je prelepa! „Kolaver se zaklela da će te u svemu slušati i poštovati tvoje zakone, ali nameravala je da se otarasi Aijela u Kairhijenu, da ih pošalje na jug i da sve vrati kako je bilo pre tvog dolaska. Takođe je rekla, ako se ikada i vratiš, da se nećeš usuditi da promeniš išta od onoga što ona uradi. Žena koja mi je ovo rekla, Meira, bila je jedna od njenih pratilja. Meira je nestala ubrzo pošto mi je ovo rekla. Nemam dokaza, ali verujem da je mrtva. Verujem da se Kolaver pokajala što je prebrzo otkrila šta smera.“
Dobrejn se pope uz stepenice podijuma, sa kalpakom pod rukom. Lice mu je izgledalo izliveno od gvožđa. „Kolaver Saigan“, objavi on zvaničnim glasom koji se čuo u svakom uglu dvorane, „Tako mi moje besmrtne duše pod Svetlošću, ja, Dobrejn, Visoko sedište kuće Taborvin, optužujem te i osuđujem te za izdaju, za koju je kazna smrt.“
Rand zabaci glavu, zatvorenih očiju. Usne mu se neznatno pomeriše, ali Perin je znao da je samo on čuo Randa kad je rekao: „Ne. Ne mogu. Neću.“ Perin je konačno shvatio odugovlačenje. Rand je tražio izlaz. Perin je želeo đa može da ga vidi.
Kolaver ga sigurno nije čula, ali i ona je tražila izlaz. Divljački je gledala uokolo, ka Sunčevom prestolu, ka ostalim pratiljama, ka okupljenom plemstvu, kao da će neko od njih istupiti da je odbrani. Njihov strah je bio kao izliven od jednog kamena; more pažljivo bezizražajnih, oznojenih lica suočilo se s njom, a svi su izbegavali njen pogled. Neki su gledali prema Aša’manima, ali niko otvoreno. Već širok prazan prostor između plemića i Aša’mana primetno se proširivao.
„Laži!“, prosiktala je, ruku upetljanih u suknje. „Same laži! Ti podla inala...!“ Zakoračila je ka Faili. Rand postavi ruke između njih, iako je Kolaver izgledala kao da ih ne vidi, a Faila kao da bi više volela da to nije uradio. Svako ko bi napao Failu silno bi se iznenadio.