Nežno ju je uhvatio za ramena i podizao dok te krupne, pomalo iskolene oči nisu bile u ravni s njegovima. „Sad me slušaj“, rekao joj je mirno. Pokušao je da barem smiri glas; više je zvučao kao grleno režanje. „Kako se usuđuješ da tako razgovaraš sa mnom? Kako se usuđuješ? Smrtno sam brinuo iz straha da si povređena. Volim tebe, i nikoga osim tebe. Ne želim nijednu drugu ženu osim tebe. Čuješ li me? Čuješ li?“ Stisnuvši je na grudi, držao ju je i nije želeo nikada da je pusti. Svetlosti, bio je tako uplašen. Još se tresao, čak i sada, od onoga što se moglo dogoditi. „Faila, ja bih umro kad bi se tebi išta desilo. Legao bih ti na grob i umro! Misliš li da ne znam kako je Kolaver saznala ko si? Ti si se pobrinula da sazna.“ Jednom mu je rekla da je uhođenje posao supruge. „Svetlosti mi, ženo, mogla si da završiš kao Meira. Kolaver je znala da si moja žena. Moja žena. Perina Ajbare, prijatelja Randa al’Tora. Je li ti ikada palo na pamet da je možda sumnjičava? Mogla je da... Svetlosti mi, Faila, mogla je da...“
Odjednom je shvatio šta radi. Puštala je zvuke uz njegove grudi, ali nije mogao da razazna reči. Biće čudo ako joj nije slomio rebra. Grdeći samog sebe što se ponaša kao vo, pustio ju je raširivši ruke, ali pre no što je stigao da se izvini, njeni prsti mu se upletoše u bradu.
„Znači, voliš me?“, upitala ga je nežno. Vrlo nežno. Vrlo toplo. A i osmehivala se. „Žena voli kada joj se to kaže na pravi način.“ Ispustila je lepezu a noktima druge ruke prelazila mu je po obrazu, skoro dovoljno jako da mu pusti krv, ali njeno smejanje od srca bilo je strastveno, a vatra u očima nije imala nikakve veze s ljutnjom. „Dobro je što nisi rekao kako nikada nisi pogledao drugu ženu, inače bih pomislila da si oslepeo.“
Bio je suviše zabezeknut da bi progovorio, toliko zapanjen da nije ni usta otvorio. Rand je razumeo žene, Met je razumeo žene, ali Perin je znao da ih on sam nikada neće shvatiti. Oduvek je bila vodomar koliko i soko, menjajući pravac brže nego što je mogao da misli, ali ovo... Onaj bockavi miris potpuno je iščileo, a umesto njega je stajao drugi njen miris, tako dobro poznat. Miris koji je bio ona, potpun, jak i čist. Doda li tome njen pogled, svakoga trenutka mogao je da očekuje da mu kaže nešto o mladim seljankama i žetvi. One su bile nezajažljive, izgleda, saldejske seljanke.
„A što se tiče tvog leganja na moj grob“, nastavila je, „uradiš li to, moja duša će proganjati tvoju, to ti obećavam. Ima da me ožališ koliko je pristojno, a onda ćeš sebi da nađeš drugu ženu. Nekoga koga bih odobrila, nadam se.“ Meko se smejući, milovala mu je bradu. „Ti nisi stvarno sposoban da se staraš o sebi, znaš. Hoću da mi obećaš.“
Bolje da ne lomi zube na ovome. Ako kaže da neće, ovo prelepo raspoloženje može časkom da se pretvori u vatrenu stihiju. Ni živa se ne pomera tako brzo. A ako pristane... Sudeći po mirisu, svaka reč je bila čista istina Svetlosti, ali on će tome poverovati kad se konji budu gnezdili na drveću. Pročistio je grlo. „Moram da se okupam. Ne pamtim od kada nisam video sapun. Mora da smrdim kao zapušten ambar.“
Naslonjena na njegove grudi, duboko je udisala „Divno mirišeš. Na sebe.“ Ruke joj krenuše ka njegovim ramenima. „Osećam se kao...“ Vrata se naglo otvoriše.
„Perine, Berelajn nije... opa, oprostite. Izvinjavam se.“ Rand je stajao prebacujući se s noge na nogu, nimalo nalik na Ponovorođenog Zmaja. U holu ispred sobe stajale su Device. Min proviri kroz dovratak, pogleda ih, iskezi se Perinu i povuče se.
Faila odstupi od njega tako glatko, tako državnički, da niko ne bi mogao ni da pretpostavi o čemu je govorila prethodnog trenutka. Ili šta je nameravala da kaže. Ali obrazi su joj bili vrlo zažareni i vreli. „Baš lepo od tebe, moj gospodaru Zmaju“, reče mu hladno, „da upadnete tako neočekivano. Izvinjavam se što nisam čula kad ste kucali.“ Možda crvenilo nije bilo samo od postiđenosti, nego i od ljutnje.
Sad je bio Randov red da pocrveni i prođe rukom kroz kosu. „Berelajn nije u palati. Od svega što je mogla, našla je danas da provede noć na brodu Morskog naroda ukotvljenom na reci. Anura mi nije rekla dok nismo skoro stigli do Berelajninih odaja.“
Perin se naprezao da se ne trza. Zašto mora da ponavlja ime te žene? „Hteo si da razgovaraš sa mnom o nečemu drugom, Rande?“ Nadao se da nije to previše naglasio, a opet se nadao da je Rand shvatio. Nije gledao u Failu, ali oprezno je njušio vazduh. Nema ljubomore, još uvek. Ali ima mnogo ljutnje.
Rand je za trenutak piljio u njega, u stvari kroz njega. Slušao je nešto drugo. Perin prekrsti ruke da se ne vidi kako se tresu.
„Moram da znam“, konačno progovori Rand, „da li još uvek odbijaš da vodiš vojsku protiv Ilijana? Moram sada da znam.“
„Ja nisam vojni zapovednik“, isprekidano reče Perin. U Ilijanu će biti bitaka. Pred oči mu iskrsnuše slike. Ljudi svuda oko njega, a u njegovim rukama sekira koja se se vrti i proseca mu prolaz. Uvek još ljudi, bez obzira koliko ih poseče, u beskrajnim nizovima. A seme mu se njiše u srcu. Nije mogao ponovo da se suoči s time. Neće. „Osim toga, mislio sam da moram biti blizu tebe.“ Tako je Min rekla, u jednom od svojih čitanja. Perin dva puta mora da bude pored njega ili će Rand otići u propast. Jedanput su bili Dumajski kladenci, možda, ali još jedno je tek nailazilo.
„Svi moramo da rizikujemo.“ Randov glas je bio vrlo tih. I oštar. Min ponovo proviri kroz dovratak. Izgledala je kao da hoće da mu priđe, ali posle jednog pogleda na Failu, ostade napolju.
„Rande, Aes Sedai...“ Mudar čovek bi ovo preskočio, verovatno. Međutim, on nikada nije tvrdio da je posebno pametan. „Mudre su spremne da ili žive oderu, ili nešto takvo. Ne možeš da dopustiš da budu povređene, Rande.“ U hodniku, Sulin se okrenula da ga posmatra kroz dovratak.
Čovek, koga je mislio da poznaje, hrapavo se nasmeja. „Svi moramo da rizikujemo“, ponovi.
„Neću dozvoliti da budu povređene, Rande.“
Hladne plave oči sretoše njegove. „Ti nećeš dozvoliti?“
„Neću“, mirno mu odgovori Perin. Nije ni trepnuo. „One su zarobljenice i nisu nam pretnja. One su žene.“
„One su Aes Sedai.“ Randov glas tohko je nalikovao Aramovom, tamo, kod Dumajskih kladenaca, da je Perin skoro ostao bez daha.
„Rande...“
„Radim ono što moram, Perine.“ Na tren je to bio stari Rand, kome se nije dopadalo ono što se dešavalo. Na tren je izgledao nasmrt umoran. Samo na tren. A onda se ponovo vratio novi Rand, dovoljno tvrd da obeleži čelik.
„Neću povrediti nijednu Aes Sedai koja to ne zaslužuje, Perine. Više ne mogu da ti obećam. Pošto ne želiš vojsku, upotrebiću te na drugom mestu. I bolje je tako. Voleo bih da te mogu ostaviti da se odmaraš duže od dva-tri dana, ali ne mogu. Nema vremena. Vremena nema, a mi moramo da radimo ono što moramo. Izvinite što sam vas prekinuo.“ Držeći jednu ruku na balčaku, drugom proprati naklon. „Faila.“
Perin pokuša da ga uhvati za ruku, ali pre nego što je uspeo da se pomeri, Rand je već izlazio iz sobe zatvarajući vrata za sobom. Izgleda da Rand više nije bio Rand. Nekoliko dana? Gde, pod Svetlošću, Rand misli da ga pošalje, ako ne vojsci koja se okupljala na ravnicama Mareda?
„Mužu moj“, Faila je teško disala, „ti imaš hrabrosti za trojicu, ali razuma koliko i dete koje uči da hoda. Zašto je to tako kod muškaraca – kada im nabuja hrabrost, opadne im razum?“
Perin progunđa nešto nerazumljivo. Uzdržavao se da ne pomene žene koje pokušavaju da uhode one koji su počinili ubistva, a uz to su skoro sigurni da one pokušavaju da ih uhode. Žene uvek pričaju kako su one razumnije u poređenju s muškarcima, ali on je lično video vrlo malo od toga.
„Pa, možda i ne želim da odgovoriš na to, čak i ako znaš.“ Protegnuvši se, s rukama iznad glave, grleno se nasmejala. „Osim toga, ne želim da kvarim raspoloženje. Osećam se napaljeno kao seljanka u vreme... Zašto se smeješ? Prekini da mi se smeješ, Perine t’Bašere Ajbara! Kažem ti da prekineš, ti neotesani vole! Ako ne...“