Postojao je samo jedan način da se ovo prekine – da je poljubi. U njenim rukama zaboravljao je Randa i Aes Sedai i bitke. Gde je Faila, tu je dom.
7
Klopke i zamke
Rand je osećao Zmajevo žezlo u šaci, jasno osećao sve linije izgraviranih zmajeva na svome čapljom žigosanom dlanu, kao da je prstima prelazio po njima, a opet, izgledalo mu je kao da je to tuđa ruka. Da mu je odseku, osetio bi bol – i nastavio dalje. Bio bi to tuđi bol.
Plutao je u Praznom prostoru, okružen nedokučivom prazninom, a saidin ga je ispunjavao, pokušavajući da ga samelje u prašinu između hladnoće od koje puca čelik i jare koja bi i kamen zapalila, noseći ljagu Mračnoga na svome toku, gurajući mu pokvarenost u srž kostiju. I u njegovu dušu, plašio se ponekad. Više mu od toga nije bilo muka kao ranije. Toga se plašio još više. A kroz tu oluju vatre, leda i mulja plutao je – život. To je bila najbolja reč. Saidin je pokušavao da ga uništi. Saidin ga je do prelivanja ispunjavao životnom snagom. Pretio je da ga pokopa i mamio ga je. Rat za preživljavanje, borba da izbegne potpuno proždiranje, uveličana radost čistog života. Tako slatka, čak i s prljavštinom. Kako bi izgledalo da je čista? Nezamislivo. Hteo je da povuče još, da povuče sve.
To je bila smrtonosna zavodljivost. Jedan pogrešan korak i sposobnost usmeravanja bila bi mu potpuno spaljena. Jedno okliznuće, i razum bi mu nestao, ako ne bi jednostavno bio smesta uništen, a možda i sve oko njega. Nije bilo ludilo usredsrediti se na borbu za opstanak; to je bilo kao da hoda po žici, iznad jame pune naoštrenih kolaca, s povezom preko očiju, uživajući u tako čistom osećanju života da bi odustajanje od toga bilo kao kad bi svet zauvek zamišljao u sivim tonovima. Nije ludilo.
Misli su mu se kovitlale kroz ples sa saidinom, klizile preko Praznine. Anura, merkajući ga tim pogledom Aes Sedai. Šta Berelajn izvodi? Nikada mu nije pomenula Aes Sedai savetnicu. A i one druge Aes Sedai u Kairhijenu. Odakle su došle, i zašto? Pobunjenici van grada. Šta ih je ohrabrilo na pokret? Šta su sada smerali? Kako može da ih zaustavi ili iskoristi? Postajao je dobar u korišćenju ljudi; ponekad se sam sebi gadio. Sevana i Šaido. Ruark je već poslao izviđače ka Rodoubičinom bodežu, ali u najboljem slučaju će moći da nađu gde i kad. Mudre, koje su mogle da otkriju zašto, nisu htele. Bilo je mnogo zašto vezanih za Sevanu. Elejna i Avijenda. Ne, neće misliti o njima. Nema misli o njima. Nijedne. Perin i Faila. Vatrena žena, soko po imenu i po prirodi. Je li se zaista zakačila za Kolaver samo da bi prikupila dokaze? Ona bi pokušala da odbrani Perina ako bi Ponovorođeni Zmaj pao. Štitila bi ga i od Ponovorođenog Zmaja, ako bi zaključila da je to neophodno; njena odanost je pripadala Perinu, ali ona je sama odlučivala kako će je iskazati. Faila nije bila žena Koja krotko radi ono što joj muž kaže, ako je takva žena uopšte postojala. Zlatne oči koje su zurile u izazovu i odbrani. Zašto je Perin bio tako goropadan u vezi sa Aes Sedai? Dugo je bio s Kirunom i njenim društvom na putu ka Dumajskim kladencima. Jesu li Aes Sedai zaista mogle da mu urade ono čega su se svi bojali? Aes Sedai. Nesvesno odmahnu glavom. Nikada više. Nikada. Verovati znači biti izdan; poverenje je bol.
Pokuša da odgurne tu misao. Niko ne treba da živi a da nikome ne veruje. Osim Aes Sedai. Met, Perin. Ako ne može njima da veruje... Min. Nikada nije pomislio da ne veruje Min. Poželeo je da je s njim, umesto što je ušuškana u svom krevetu. Svi ti dani zatočeništva, dani brige – koliko ju je poznavao, više je brinula za njega nego za sebe – dani Galininih ispitivanja i zlostavljanja kad je njeni odgovori nebi zadovoljili – nesvesno je zaškrgutao zubima – sve to, i preko svega umor jer je bila Lečena, konačno ju je sustiglo. Bila je uz njega dok joj noge nisu popustile i dok je nije odneo do spavaće sobe, mada se celim putem pospano bunila da treba da ostane pored njega. Ovde nema Min, nema utešnog prisustva da ga nasmeje, da zaboravi da je Ponovorođeni Zmaj. Samo rat sa saidinom i kovitlac misli i...
„Moraš da završiš s njima. Uradi to. Zar se ne sećaš prošlog puta? Mesto pored kladenaca bilo je sitnica. Celi gradovi bejahu spaljeni do zemlje, a ni to ne beše ništa. Bejasmo uništili svet! ČUJEŠ LIME? ONI MORAJU BITI UBIJENI, ZBRISANI S LICA...“
Nije bio njegov, taj glas koji je urlikao u njegovoj lobanji. Nije pripadao Randu al’Toru. Bio je to Lijus Terin Telamon, više od tri hiljade godina mrtav. I govori u Randovoj glavi. Moć ga je često izvlačila iz skrovišta u senkama Randovog uma. Ponekad se Rand pitao kako to može da bude. On je bio ponovorođeni Lijus Terin, Ponovorođeni Zmaj, to se nije moglo poricati, ali svako je bio ponovorođeni neko, stotine, hiljade, i više... Tako je radila Sara; svako je umirao i ponovo se rađao, ponovo i ponovo kako se Točak okretao, zauvek i bez kraja. Ali niko drugi nije razgovarao sa svojim bivšim ja. Niko drugi nije imao glasove u svojoj glavi. Osim ludaka.
Šta je to sa mnom?, pomisli Rand. Jednom rukom je stezao Zmajevo žezlo, drugom balčak mača. Staje s tobom? Po čemu se razlikujemo od. njih?
Samo tišina. Vrlo često Lijus Terin nije odgovarao. Možda bi bilo bolje da nikada i nije.
Jesi li ti stvaran?, konačno se oglasi upitni glas u njegovoj glavi. To poricanje Randovog postojanja bilo je često koliko i odbijanje odgovora. Jesam lija? Govorio sam s nekim. Mislim da jesam. U kutiji. U kovčegu. Tih, hrapav smeh. Jesam li mrtav ili lud, ili oboje? Nije važno. Sigurno sam propao. Proklet sam i ovo je Jama usuda. Ja sam... p-proklet – sada je to bio divljački smeh – a o-ovo je... J-Jama...
Rand je utišao glas da podseća na zujanje insekta; to je naučio dok je ležao naguran u onaj kovčeg. Sam, u tami. Samo on, i bol, i žega, i glas davno umrlog ludaka. Taj glas mu je ponekad bio uteha, jedino društvo koje je imao. Njegov prijatelj. Nešto mu sevnu u umu. Ne slike, samo trunčice boja i pokreta. Zbog nečega su ga navele da misli na Meta i Perina. Ova sevanja počela su dok je bio u kovčegu, zajedno s hiljadama halucinacija. U kovčegu u koji su ga Galina i Erijan i Katerina uguravale svaki dan pošto ga pretuku. Odmahnu glavom. Ne, više nije bio u kovčegu. Prsti su mu trnuli od žestokog stiska na žezlu i balčaku. Ostala su samo sećanja, a sećanja nisu mogla ništa. Nije bio...
„Ako moramo na ovo putovanje pre nego što jedeš, hajdemo. Svi ostali su odavno završili večeru.“
Rand zatrepta, a Sulin se ukloni od njegovog pogleda. Sulin, koja bi bila U stanju da gleda u oči leopardu. Pokušavao je da opusti lice. Imao je osećaj da nosi masku, tuđe lice.
„Jesi li dobro?“, upitala ga je.
„Razmišljao sam.“ On opusti ruke i strese se iako je nosio kaput. Bolje skrojen od onog koji je nosio od Dumajskih kladenaca, tamnoplav i jednostavan. Iako se okupao nije se osećao čisto, ne sa saidinom u sebi. „Ponekad previše razmišljam.“
Još dvadesetak Devica stajalo je u gomili na jednom kraju tamnim drvetom obložene sobe bez prozora. Osam pozlaćenih lampi sa ogledalima, da se pojača svetlost, stajalo je uza zidove. Bilo mu je drago zbog toga, više nije voleo mračna mesta. Bila su tu i tri Aša’mana. Aijelke su stajale na jednom kraju sobe, Aša’mani na drugom. Džonin Adli, Altarijanac i pored imena, stajao je prekrštenih ruku, s obrvama nalik tamnim gusenicama koje se susreču, duboko zamišljen. Možda četiri godine stariji od Randa, bio je potpuno usredsređen da osvoji srebrni mač Predanih. Iben Hopvil je bio nešto puniji i s manje bubuljica nego kada ga Rand je prvi put sreo, iako su mu se nos i uši i dalje najizrazitije isticali. Uvrtao je oznaku mača na svojem okovratniku, kao da je iznenađen što je nalazi tu. Fedvin Mor bi isto nosio mač da nije bio u zelenom kaputu kakav bi odgovarao uspešnom trgovcu ili nižem plemiću, nešto malo izvezenom srmom po orukavlju i reverima. Istih godina kao Iben, ali čvršći i skoro bez bubuljica, nije izgledao nimalo srećan što mu je crni kaput bio spakovan u kožnu vreću pored njegovih nogu. Zbog njih se Lijus Terin pomamio, zbog njih i svih ostalih Aša’mana. Aša’mani, Aes Sedai, bilo ko s moći usmeravanja skoro uvek bi ga pokrenuo.