„Ponašale su se kao da je on da’tsang“, Sulin je zvučala kao da reži, a neke od Devica bez reči zarežaše za njom.
„Znamo“, natmureno joj odgovori Melaina. „One nemaju časti.“
„Hoće li se on stvarno držati po strani posle svega ovog što si opisala?“. Deira je zahtevala odgovor glasom punim neverice.
Karta se nije prostirala dovoljno na jug da bi uključila i Ilijan – nijedna mapa na stolu nije pokazivala ni delić te zemlje – ali Randova ruka krenu nadole preko Murandije, i mogao je da zamisli Doirlonska brda Ilijana, nedaleko od granice, lance brdskih utvrda koje nijedna vojska nije smela da zanemari u napadu. A odatle, otprilike dve stotine i pedeset milja ka istoku, na ravnicama Mareda, vojska kakva nije viđena otkad su se narodi skupili pod Tar Valonom, u Aijelskom ratu, možda od dana Artura Hokvinga. Tairenci, Kairhijenjani, Aijeli, svi postrojeni da se sjure u Ilijan. Ako Perin neće da vodi, onda će Met morati. Samo što nije bilo dovoljno vremena. Nikada nije bilo dovoljno vremena.
„Nek su mi oči spaljene, Melaina“, gunđao je Davram, „nisi mi to ranije pomenula. Gospa Karalin i gospodar Toram logoruju ispred grada, a s njima je i visoki lord Darlin? Oni se nisu slučajno okupili, ne baš sada, nikako nisu. To je pravo klupko otrovnica na kućnom pragu, ko god da si.“
„Pusti da algai’d’sisvai zaplešu“, odvrati mu Bael. „Mrtve guje nikoga ne grizu.“
Samael je uvek bio najjači u odbrani. To je bilo sećanje Lijusa Terina, iz Rata Senke. Kada dva čoveka dele istu lobanju, možda je trebalo očekivati da im sećanja lelujaju od jednog do drugog. Je li se Lijus Terin iznenada prisećao kako skuplja ovce, ili cepka drva za potpalu, ili hrani piliće? Rand je mogao slabašno da ga čuje kako urla o ubijanju i razaranju; misli o Izgubljenima skoro uvek su Lijusa Terina terale preko ivice.
„Deira t’Bašer istinito govori“, oglasi se Beal. „Moramo ostati na putu kojim smo krenuli dok ne uništimo svoje neprijatelje, ili oni nas.“
„Pa, nisam baš tako mislila“, suvo odgovori Deira, „ali si u pravu. Sada više nemamo izbora. Dok ne uništimo svoje neprijatelje, ili oni nas.“
Smrt, razaranje i ludilo plutali su Randovim mislima dok je proučavao kartu. Samael će biti u tim utvrdama čim vojska udari. Samael, sa snagom Izgubljenih i znanjem iz Doba legendi. Lord Brend, kako je sebe nazivao jedan iz saveta Devetorice, i lordom Brendom nazivahu ga oni koji odbijahu da priznaju da su Izgubljeni slobodni, ali Rand ga je prepoznao. Uz sećanja Lijusa Terina, znao je Samaelovo lice, poznavao ga je do srži.
„Šta Dijelin Taravin namerava s Nijanom Aravn i Elenijom Sarand?“, upita Dorinda. „Priznajem da mi nije najjasnije to zatvaranje ljudi.“
„Nije ni važno šta će uraditi s njima“, odgovori joj Davram, „mene više brinu ta njena sastajanja sa onim Aes Sedai.“
„Dijelin Taravin je budala“, zagunđa Melaina, „veruje govorkanjima da je Kar’a’karn kleknuo pred Amirlin Tron. Ona ne sme kosu da očetka dok joj Aes Sedai ne dopuste.“
„Pogrešno je procenjuješ“, odlučno reče Deira. „Dijelin je dovoljno čvrsta da vlada Andorom; to je dokazala u Aringilu. Naravno da sluša Aes Sedai – samo se budala oglušuje o Aes Sedai – ali slušati ne znači povinovati se.“ Kola dovezena s Dumajskih kladenaca morače ponovo da se pretraže. Angreal u obliku debelog čovečuljka mora biti negde u njima. Nijedna od sestara koje su pobegle nije mogla ni da pretpostavi šta je to. Osim ako ga je možda neka gurnula u svoju kesu kao uspomenu na Ponovorođenog Zmaja. Ne. Mora da je negde u kolima. Ako ga nađe, moći će da se nosi sa bilo kojim od Izgubljenih. Bez njega... Smrt, uništenje i ludilo.
Iznenada mu se probi u svest ono što je slušao. „O čemu je reč?“, zahtevao je da zna, naglo se okrenuvši od stola obloženog slonovačom.
Iznenađena lica se okrenuše ka njemu. Džonan, dotle naslonjen na dovratak, ispravi se. Device, koje su čučale u gomili, odjednom su izgledale oprezno. Nezainteresovano su ćaskale; čak su i one ovih dana bile obazrive u njegovom prisustvu.
Poigravajući se jednom od svojih ogrlica od slonovače, Melaina razmeni odlučne poglede s Baelom i Davramom, a onda prva progovori: „Devet Aes Sedai nalazi se u gostionici po imenu Srebrni labud u onome što Davram Bašer naziva Novim gradom.“ Čudno je izgovarala reči „gostionica“ i „grad“; dok nije prešla preko Zmajevog zida, za nju su to bile samo reči iz knjiga. „On i Bael kažu da ih ostavimo na miru, osim ako pokušaju nešto protiv tebe. Mislim da znaš šta biva kad dvoriš Aes Sedai, Rande al’Tore.“
„To je moja greška“, uzdahnu Bašer, „ako je uopšte greška. Mada ne znam šta je Melaina očekivala da uradimo. Osam sestara zaustavilo se u Srebrnom labudu pre skoro mesec dana, baš pre nego što si otišao. Tu i tamo poneka bi došla ili otišla, ali nikada ih nije bilo više od deset. Drže se odvojeno, ne izazivaju nevolje, ne zapitkuju, ili bar Bael i ja nismo čuli za to. Nekoliko Crvenih isto je dolazilo u grad; dva puta. Ove u Srebrnom labudu sve imaju Zaštitnike, ali ove druge ih nemaju. Siguran sam da su Crvene. Pojave se po dve ili tri, raspituju se o ljudima koji idu u Crnu kulu, i posle dan-dva odlaze. Ne saznavši previše, moram da dodam. Crna kula čvrsta je kao tvrđava kad treba sačuvati tajne. Nijedna nije izazivala nevolje i ja ne bih da ih izazivam ako nije neophodno.“
„Nisam na to mislio“, meko reče Rand. Seo je u stolicu naspram Bašera, tako čvrsto uhvativši naslone za ruke da su ga prsti zaboleli. Aes Sedai se skupljaju ovde, Aes Sedai se skupljaju u Kairhijenu. Slučajnost? Lijus Terin je tutnjao, poput grmljavine na obzorju, o smrti i izdaji. Moraće da upozori Taima. Ne o Aes Sedai u Srebrnom labudu – Taim je sigurno već znao; zašto to nije pomenuo? – nego da se i on i Aša’mani drže podalje od njih. Ako treba da se završi s Dumajskim kladencima, onda se ovde ne sme ponovo počinjati. Previše je toga što je izmicalo kontroli. Što je više pokušavao da ih sve prikupi, sve više ih je bilo i sve su brže izmicale. Pre ili kasnije, sve će se raspasti i razbiti. Od te misli sušilo mu se grlo. Tom Merilin naučio ga je malo žongliranju, ali nikada nije bio posebno dobar. A sada će morati da bude zaista odličan. Požele da ima nešto da nakvasi grlo.
Nije ni primetio da je ovo poslednje izgovorio naglas dok se Džalani nije uspravila iz čučnja i požurila preko sobe do stočića sa srebrnim vrčem. Napunivši filigranski pehar, prinese ga Randu s osmehom ponude. Očekivao je neko dobacivanje, ali izraz lica joj se promenio. Samo je rekla: „Kar’a’karne“, a onda se na svoje mesto među ostalim Devicama vratila hodajući ponosno kao da podražava Dorindu, ili možda Deiru. Somara započe govor ruku i odjednom su sve Device bile crvene u licu i stisnutih usana da se ne bi glasno smejale. Sve osim Džalani. Ona je samo pocrvenela.
Vinski punč imao je ukus šljiva. Rand se setio debelih, slatkih šljiva iz voćnjaka s druge strane reke, koje je u mladosti sam brao s drveća na koje se pentrao... Zabacivši glavu, ispraznio je pehar. U Dve Reke bilo je šljiva, ali ne čitavih voćnjaka, pogotovo s druge strane reke. Zadrži svoje proklete uspomene za sebe, zareža na Lijusa Terina. Čovek u njegovoj glavi tiho se za sebe nečemu kikotao.
Bašer se namršti na Device, a onda baci pogled ka Baelu i njegovim ženama – svi su sedeli nepomični poput kamena – i odmahnu glavom.
Dobro se slagao s Baelom, ali su ga Aijeli u celini zbunjivali. „Pošto mi niko ne donosi piće...“, reče dok je ustajao i odlazio da sam sebi sipa. Povuče dug gutljaj koji mu nakvasi guste brkove. „E ovo osvežava. Tim je, izgleda, svojim načinom prikupljanja ljudi pokupio svakoga ko bi da sledi Ponovorođenog Zmaja. Isporučio mi je omanju vojsku onih kojima nedostaje nešto što je potrebno za Aša’mana. Svi oni pričaju iskolačenih očiju o prolaženju kroz rupe u vazduhu, a nikad nijedan nije prišao ni blizu Crne kule. Isprobavam sa njima nekoliko zamisli koje je mladi Met imao.“