„Majko, sestra koja bi odlučila da smo pogrešile teško da bi dopustila da je izaberu za Predstavnicu. A odavno bi se bila odvojila od nas.“ Šerijam se nije opustila, ali glas joj je poprimio boju strpljivog objašnjavanja, za koju je, izgleda, verovala da najviše utiče na Egvenu. Međutim, kao da joj je nedostajala uobičajena veština da promeni temu razgovora. „Ta sumnjičavost najveća je nevolja s kojom se trenutno susrećemo. Više niko nikome ne veruje. Ako bismo razrešile kako...“
„Crni ađah“, tiho je prekide Sijuan. „Od toga vam se krv ledi kao da su vam se srebrozube uvukle u suknje. Ko može sa sigurnošću da prepozna Crnu, i ko zna šta je Crna spremna da uradi?“
Šerijam upravi još jedan oštar pogled ka Sijuan, ali ubrzo je napusti snaga. Tačnije, jedna vrsta napetosti zamenila je drugu. Ona pogleda Egvenu, a onda oklevajući klimnu glavom. Po kiselom izrazu njenoga lica jasno se videlo kako bi rado pokušala ponovo da izvrda da nije bilo jasno – Egvena to ne bi dopustila. Većina sestara u logoru sada je verovala, ali nakon tri hiljade godina poricanja da Crni ađah uopšte postoji, bilo je to mučno verovanje. Skoro da nijedna nije želela o tome da govori, bez obzira šta je verovala.
„Glavno pitanje, majko“, nastavi Sijuan, „jeste – šta će se desiti kada Dvorana konačno sazna.“ Izgledala je kao da ponovo razmišlja naglas. „Ne mogu da zamislim nijednu Predstavnicu koja bi prihvatila kako joj ništa nije rečeno zato što bi mogla da bude uz Elaidu. A ako im se pomene Crni ađah... Da, koliko mi se čini, zbog toga bi mogle zaista da se uznemire.“
Šerijam malčice poblede. Bilo je čudo da nije potpuno pobelela. „Da se uznemire“ nije bio ni početak onoga što bi se desilo. Da, Šerijam bi se suočila s mnogo gorim od uznemirenosti ako bi se za ovo saznalo.
Bilo je vreme da se iskoristi prednost koju je imala, ali Egveni pade na pamet još jedno pitanje. Ako su Šerijam i njene prijateljice poslale – šta su one bile? Nisu uhode. Lasice, možda, poslate među zidove da isteraju pacove ako je Šerijam mogla da pošalje lasice u Belu kulu, je li...?
Iznenadan udar bola kroz taj džep osećanja u zadnjem delu njene glave rasterao je sve. Da ga je neposredno osetila, omamio bi je. I ovako joj se oči razrogačiše od udara. Muškarac koji je mogao da usmerava dodirivao je ogrlicu na Mogedijeninom vratu; ovo je bila veza u koju nijedan muškarac nije mogao da se uključi. Bol, uz nešto što nikada ranije nije osetila od Mogedijen. Nada. A onda je sve nestalo. Svesnost, osećanja. Ogrlica je bila skinuta.
„Ja... moram da izađem na svež vazduh“, uspela je da kaže. Šerijam i Sijuan se pridigoše, ali im ona mahnu da ostanu gde su. „Ne, želim da budem sama“, brzo je dodala. „Sijuan, saznaj sve što Šerijam zna o lasicama. Svetlosti, mislila sam – šta zna o deset sestara.“ Obe su je zaprepašćeno gledale, ali – hvala Svetlosti – nijedna je nije pratila kad je skinula fenjer s kuke i požurila napolje.
Ne bi valjalo da iko vidi Amirlin kako trči, ali skoro da je to uradila, podigavši slobodnom rukom suknje koliko je mogla dok je brzo koračala. Mesec je jasno sijao s neba bez ijednog oblačka, bacajući senke s kola i šatora. Većina življa u logoru je spavala, ali tu i tamo još su gorele male vatre. Ponegde je stajala šačica Zaštitnika ili neki sluga. Previše očiju koje bi videle ako bi potrčala. Najmanje joj je trebalo da joj neko ponudi pomoć. Odjednom shvati da teško diše, od uzbuđenja, ne od iscrpljenosti.
Gurnuvši glavu i fenjer u „Mariganin“ majušni šator, utvrdi da je prazan. Ćebad koja su oblikovala ležaj na zemlji bila su razbacana, gurnuta u stranu u velikoj žurbi.
A šta bi se desilo da je još uvek bila tu?, zapitala se. Bez ogrlice, ali sa onim ko ju je oslobodio? Podrhtavajući, lagano se povukla. Mogedijen je imala valjane razloge za ličnu netrpeljivost prema njoj, a jedina sestra koja je po snazi mogla da se nosi s jednom od Izgubljenih nalazila se u Ebou Daru. Mogedijen je mogla da ubije Egvenu a da niko i ne primeti. Još gore, Mogedijen je mogla da je ne ubije. I niko ništa ne bi primetio dok ne bi otkrili da su njih dve nestale.
„Majko“, uznemireno se oglasi Čeza iza nje, „ne bi trebalo da stojiš napolju na noćnom vazduhu. Noćni vazduh je loš. Ako vam je trebala Marigan, mogla sam ja da je dovedem.“
Egvena zamalo da odskoči. Nije primetila da ju je Čeza pratila. Posmatrala je ljude oko najbliže vatre. Na ovoj nenormalnoj vrućini, okupili su se zbog društva, a ne zbog toplote. Nisu bili blizu, ali možda je neko video ko je ušao u „Mariganin“ šator. Sigurno nije imala mnogo posetilaca. Nijednog muškog, zasigurno. Muškarac bi verovatno bio primećen. „Čeza, čini mi se da je ona pobegla.“
„Uf, ta zloća!“, ljutito uzviknu Čeza. „Ma oduvek sam govorila da ima pogana usta i podle oči. Da se odšunja kao lopov pored toga što ste je prihvatili. Crkavala bi od gladi pored puta da vas nije bilo! Nema nimalo zahvalnosti!“
Pratila ju je sve do šatora gde je Egvena spavala, uopšteno gunđajući o zlobi, a posebno o „Marigan“ i njenoj nezahvalnosti, objašnjavajući kako treba s takvima, što se kretalo negde između šibanja dok se ne primire i izbacivanja pre nego što im i padne na um da beže, ubacujući u sve to i savete da Egvena proveri je li joj nakit još uvek na mestu.
Egvena gotovo da je nije ni čula. Misli su joj se kovitlale. To nije mogao biti Logan, zar ne? On nije mogao da zna za Mogedijen, a još manje da dođe i oslobodi je. Ili je mogao? A oni muškarci koje je Rand okupljao, oni Aša’mani? U svakom selu kolale su priče o Aša’manima i Crnoj kuli. Većina sestara pokušavala je da se pravi kako ih to što se gomila muškaraca koji mogu da usmeravaju okuplja na jednom mestu ni najmanje ne dotiče – brojevi mora da su bili naduvani; uvek se preteruje u govorkanjima – ali Egveni su se prsti grčili od straha svaki put kad bi na to pomislila. Neki Aša’man je mogao... Ali zašto? Kako bi uopšte saznao, kao i Logan?
Pokušavala je da izbegne jedini razuman zaključak. Nešto mnogo gore od Logana se vratilo, a to nije bio Aša’man. Neko od Izgubljenih oslobodio je Mogedijen. Rafhina je, prema Ninaevi, ubio Rand, isto kao i Išamaela, ili se bar tako činilo. Aginora i Baltamela takođe. Moiraina je ubila Be’lala. Od muškaraca su preostali Asmodean, Demandred i Samael. Samael je bio u Ilijanu. Niko nije znao gde su ostali ili neka od preostahh žena. Moiraina je sredila i Lanfear, ili su sredile jedna drugu, ali sve ostale žene bile su žive, barem koliko je bilo poznato. Zaboravi žene. Bio je muškarac. Koji? Odavno je odlučeno šta će uraditi u slučaju da neko od Izgubljenih napadne logor. Nijedna sestra ne bi mogla sama da se nosi s nekim od Izgubljenih, ali povezane u krugove bile su druga priča. Bilo ko od Izgubljenih ko bi stupio u njihov logor našao bi se u krugovima koji bi se stvarali svuda oko njega. Ili nje. Čim bi shvatili ko su. Izgubljeni, zbog nečega, nisu pokazivali znake bezvremenosti. Možda je to bila posledica njihove povezanosti s Mračnim. Oni...
Ovo je bilo smućeno. Moraće da počne jasnije da razmišlja.
„Čezo?“
„...A neko bi trebalo i da ti istrlja glavu zbog tih bolova, jer to je ono, to je ono... Da, majko?“
„Pronađi mi Sijuan i Leanu. Reci im da dođu do mene. Ali nemoj da te iko čuje.“
Široko se osmehujući, Čeza načini kniks i odjuri. Ona je poznavala struje koje su pravile vrtloge oko Egvene, ali opet je smatrala sve te zavere i spletkarenja zabavnim. Mada je znala samo nešto malo s površine. Egvena nije sumnjala u Čezinu odanost, ali njeno mišljenje o tome šta je uzbudljivo moglo se naglo promeniti ako bi shvatila dubinu tih virova.