Usmerivši da upali lampe u svom šatoru, Egvena dunu da ugasi fenjer koji pažljivo spusti u ugao. Možda će morati jasno da razmišlja, ali još uvek joj se činilo da se spotiče u tami.
9
Par srebrozubih
Egvena je sedela u svojoj stolici – jednoj od retkih pravih stolica u logoru, jednostavnoj, jedva izrezbarenoj, nalik najboljoj stolici na nekom imanju, dovoljno udobnoj i širokoj da je jedva osećala krivicu što njome zauzima dragoceni prostor u kolima – sedela je u njoj pokušavajući da sabere misli, kada pognuta Sijuan razgrnu zastore i uđe. Nije delovala srećno.
„Tako ti Svetlosti, zašto si odjurila?“ Za razliku od lica, glas joj se nije promenio. Uvek je zvučala kao da gunđa, iako se trudila da to bude s poštovanjem. Makar s malo poštovanja. Ni plave oči joj se nisu promenile; sarači su mogli da ih koriste umesto šila. „Šerijam me je odgurnula kao dosadnu muvu.“ Iznenađujuće profinjena usta iskrivila su se od gorčine. „Otišla je gotovo odmah posle tebe. Zar nisi shvatila da ti ih je predala na milost i nemilost? Ona je shvatila da ih je predala. Sebe, Anaiju, Morvrin – celu tu gomilu. Možeš biti sigurna da će provesti noć pokušavajući da izbace vodu i zakrpe rupe. Mogle bi i da uspeju. Ne znam kako, ali mogle bi.“
Na te poslednje reči uđe i Leana. Visoka, gipka žena imala je tamnoputo lice mladoliko koliko i Sijuan, iz istih razloga; u stvari, bila je više nego dovoljno starija da je mogla biti Egvenina majka. Leana spazi Sijuan i podiže ruke koliko je mogla zbog niskog krova šatora. „Majko, ovo je glupo izlaganje opasnosti.“ Tamne oči brzo su se promenile od sanjalačkih do besnih, ali glas joj je zvučao nenametljivo čak i kada je bila iznervirana. Nekada je bio oštar. „Ako iko vidi nas dve zajedno na ovaj način...“
„Baš me briga i da ceo logor sazna da je vaše prepiranje prevara!“, Egvena je oštro govorila dok je tkala pregradu protiv prisluškivanja oko njih tri. Naravno, mogla je vremenom biti probijena, ali nikako neprimećeno, dok god ju je držala umesto da je priveže.
Bilo ju je briga, i možda zaista nije trebalo obe da ih pozove, ali njena prva polurazumna misao bila je da pozove jedine dve sestre na koje je mogla da računa. Niko u logoru nije ništa naslućivao. Svi su znali da su se bivša Amirlin i njena bivša Čuvarka prezirale, koliko je i Sijuan prezirala što mora da obučava svoju naslednicu. Ako bi ijedna sestra otkrila istinu, moglo bi im se desiti da ostatak života obavljaju pokoru, koja ne bi bila nimalo laka – Aes Sedai su još i manje od ostatka sveta trpele da ih neko pravi budalama; kraljevi su znali da debelo plate zbog takvih pokušaja – ali u međuvremenu je njihova tobožnja netrpeljivost imala određeni uticaj na druge sestre, uključujući i Predstavnice. Ako bi one obe rekle isto, onda mora da je tako i bilo. Postojala je još jedna slučajna, ali vrlo korisna posledica Umirenja, što niko nije znao. Više ih nisu vezivale Tri zakletve; sad su mogle da lažu kao trgovci vunom.
Varke i spletkarenja na sve strane. Logor je ličio na smrdljivu močvaru u čijoj izmaglici se kriju neobični izraštaji. Možda je tako gde god se skupe Aes Sedai. Posle tri hiljade godina kovanja zavera, bez obzira koliko su bile neophodne, nije ni čudo da je spletkarenje mnogim sestrama postalo prirodno, a ni ostale nisu bile daleko od toga. Ali stvarno ju je užasnulo kad je samu sebe uhvatila da počinje da uživa u svim tim podvalama. Ne zarad njih samih, nego zbog zagonetnosti, iako je čudno ispresavijani parčići gvožđa nisu ni delimično tako opčinjavali. Nije želela da zna šta to govori o njoj. Pa, ona jeste Aes Sedai, šta god ko mislio, a to znači da mora prihvatiti loše zajedno s dobrim.
„Mogedijen je pobegla“, nastavi bez zadržavanja. „Neki muškarac joj je skinuo adam. Muškarac koji može da usmerava. Mislim da je jedno od njih dvoje odnelo ogrlicu; nije bila u njenom šatoru, to sam videla. Možda postoji način da je nađemo pomoću narukvice, ali ako i postoji, ja ga ne znam.“
To im je oduzelo dah. Leanu izdadoše noge i ona se sruči na stoličicu koju je Čeza ponekad koristila. Sijuan se lagano spustila na poljski krevet i sela sasvim ispravljenih leđa i veoma mirnih ruku na kolenima. Potpuno neprimereno, Egvena primeti da joj je haljina obrubljena širokom tairenskom spiralom vezenih plavih cvetića, a traka što je suknju delila za jahanje tako ukrojena da izgleda nepodeljeno ako bi stajala mirno. Ista takva traka ukrašavala je gornji deo haljine. Briga da joj odeća lepo izgleda a ne da samo bude praktična bila je mala promena, s jedne strane gledano – ona nikada nije preterivala – a opet, s druge strane to je bilo upadljivo koliko i njeno lice. I zagonetno. Sijuan je mrzela promene i odolevala im. Osim ovoj.
Leana je, međutim, u pravom maniru Aes Sedai prihvatala da su se stvari promenile. Pošto je ponovo bila mlada — Egvena je slučajno čula Žutu kako zaprepašćeno objašnjava da su ove dve, prema svim njenim nalazima, u idealnom uzrastu za rađanje – ona kao da nikada nije bila Čuvarka ili imala neko drugo lice. Nekada otelotvorenje praktičnosti i delotvornosti, postala je savršeno nemarna i zavodljiva Domanka. Čak joj je i jahaća haljina bila iskrojena po modi njene rodne zemlje, iako je svila, toliko tanka da je gotovo bila providna, nepodesna koliko i svetlozelena boja za putovanja prašnjavim putevima. Pošto joj je rečeno da je Umirenje preseklo sve njene veze i povezanosti, Leana je izabrala Zeleni ađah umesto da se vrati u Plavi. Nikada ranije nije se desila promena ađaha, ali isto tako, nikada ranije nije se desila Umirenost koja bi bila Izlečena. Sijuan se vratila pravo među Plave, gunđajući o blesavom zahtevu da „se obrati i zamoli za prijem“, kako je glasila zvanična fraza.
„O Svetlosti!“ Leana je teško disala dok se strovaljivala na stoličicu bez Iruna svoje uobičajene ljupkosti. „Trebalo je da je predamo na sud prvog dana. Ništa od onoga što nas je naučila nije vredno toga da ponovo slobodno luta svetom. Ništa!“ To je bio pokazatelj njene potresenosti; obično nije ponavljala ono što je očigledno. Njen mozak se nije ulenjio, kakvo god da je bilo njeno ponašanje. Domanke su delovale slabašno i zavodljivo, ali su bile poznate kao najoštroumniji trgovci bilo gde.
„Krvi mu i krvavih...! Trebalo je da je motrimo“, Sijuan zareža kroz stisnute zube.
Egvenine obrve se podigoše. Sijuan mora da je potresena koliko i Leana. „Ko bi to radio, Sijuan? Faolajn? Teodrin? One čak i ne znaju da ste vas dve u mojoj grupi.“ Grupa? Pet žena. A Faolajn i Teodrin teško da su bile revnosne pristalice, pogotovo Faolajn. Mogla je još da uračuna Ninaevu i Elejnu, naravno, a zasigurno i Birgitu, iako ona nije bila Aes Sedai, ali one su bile daleko. Tajnost i lukavstvo bile su joj najjači aduti. Uz činjenicu da ih nitko nije od nje očekivao. „Kako bih ikome objasnila zašto treba da motri na moju služavku? A kad smo već kod toga, kako bi nam to pomoglo? Mora da le bio jedan od Izgubljenih. Misliš li zaista da bi Faolajn i Teodrin zajedno mogle da ga zaustave? Nisam sigurna ni da bih ja to mogla, čak ni povezana s Romandom i Lelejnom.“ One su bile druge dve najjače žene u logoru, jake u Moći koliko i Sijuan nekada.
Sijuan se vidno naprezala da se ne krevelji, ali ipak je šmrknula. Ona je često govorila da će, ako već sama ne može više da bude Amirlin, naučiti Egvenu kako da bude najbolja Amirlin koja je ikad postojala, ali preobražaj od lava na brdu do miša pod nogama nije bio lak. A Egvena joj je davala malo veću slobodu baš zbog toga.
„Hoću da se vas dve raspitate među onima koji su bili blizu šatora u kome je Mogedijen spavala. Neko mora da je video muškarca. Morao je doći peške. Svako ko bi pokušao da otvori Prolaz na tako malom prostoru izložio bi se opasnosti da je preseče na pola, bez obzira koliko mali Prolaz da napravi.“ Sijuan šmrknu, još glasnije nego prvi put. „Zašto se zamajavati?“, zarežala je, „Misliš li da je juriš kao neka budala od junaka u blesavim pričama zabavljača, i da je vratiš nazad? A možda da vežeš i sve preostale Izgubljene, jednim udarcem? A usput možeš i da uspešno okončaš Poslednju bitku, kad si već na tome? Čak i da dobijem njegov opis od glave do pete, niko ne razlikuje jednog Izgubljenog od drugoga. Barem niko ko je ovde. To je najkrvavije beskorisno bure riblje utrobe koje sam ikada...!“