„Sijuan!“ Egvena se ispravi, oštro je prekinuvši. Malo više prostora je u redu, ali sve ima svoje granice. Ovako nešto ne bi otrpela ni Romandi.
Boja se polako pojavljivala na Sijuaninim obrazima. Trudeći se da se obuzda, uvrtala je suknju i izbegavala Egvenin pogled. „Oprosti mi, majko.“ Konačno je uspela to da izgovori. Skoro da je zazvučala kao da tako i misli.
„Imala je težak dan, majko“, s nestašnim osmehom dobaci Leana. Bila je veoma umešna s njima, mada ih je obično koristila da bi muškarcima zaigralo srce. Naravno, ona nije bila razuzdana, rasuđivanja i promišljenosti uvek je kod nje bilo više nego dovoljno. „A opet, ko nije? Kad bi samo uspela da nauči da Gareta Brina ne gađa stvarima svaki put kad je naljuti...“
„Dosta!“, odreza Egvena. Leana je samo pokušavala da smanji pritisak na Sijuan, ali ona nije bila raspoložena za to. „Želim da znam bilo šta što može da se sazna o onome ko je oslobodio Mogedijen, pa makar to bilo je li visok ili nizak. Svaka mrvica učiniće ga manje senkom koja se šunja u tami. Imam valjda prava da toliko zahtevam.“ Leana je sedela potpuno mirno proučavajući cvetiće na ćilimu pod svojim nogama.
Crvenilo je prekrilo gotovo celo Sijuanino lice. Uz njenu bledu kožu, to je izgledalo kao zalazak sunca. „Ja... ponizno molim za oproštaj, majko.“ Ovoga puta je zvučala skrušeno. Bilo je očito da s teškom mukom sreće Egvenin pogled. „Ponekad je tako teško da... Ne, nema izgovora. Ponizno molim za oproštaj.“
Egvena se poigravala svojom ešarpom dok je bez treptaja gledala u Sijuan, puštajući da se za trenutak sve umiri. To je bilo nešto što ju je Sijuan naučila, ali posle nekoliko trenutaka ona se nesigurno pomeri na krevetu. Kada znate da ste pogrešili, tišina vas kljuca, a to kljucanje vas podseća da jeste pogrešili. Tišina je bila korisno oružje u mnogim prilikama. „Pošto ne mogu da se setim šta treba da oprostim“, konačno je tiho progovorila, „onda nema potrebe. Samo, Sijuan... Nemoj da se ponovi.“
„Hvala, majko.“ Nagoveštaj kiselog osmeha poigravao joj je u uglovima usana. „Ako smem da primetim, izgleda da sam te dobro podučila. Ali ako smem da predložim...?“ Čekala je da Egvena nestrpljivo klimne glavom. „Jedna od nas trebalo bi da prenese naređenja Faolajn ih Teodrin da se raspitaju; naravno, uradićemo to zlovoljne što moramo da prenosimo poruke. Njihovo raspitivanje izazvaće mnogo manje priče nego moje ili Leanino. Svi znaju da si im ti zaštitnica.“
Egvena se smesta složila. Očito još uvek nije jasno razmišljala, ili bi se sama toga setila. Osećala je da joj se vraća glavobolja. Čeza je tvrdila da je to zato što ne spava dovoljno, ali spavanje je predstavljalo teškoću kada ti se čini da će ti se glava rasprsnuti. A trebala je i veća glava od njene da se ne oseća teskobno, puna briga kao što jeste. Pa, bar je sada mogla da otkrije jednu od tajni koju je Mogedijen držala sakrivenu – kako sakriti svoj izgled pomoću Moći i kako sakriti svoje sposobnosti od druge žene koja može da usmerava. Otkrivanje ove dve veštine bilo bi nesmotreno jer bi mogle dovesti do razotkrivanja Mogedijen.
Još malo pohvala, pomisli kiselo. Bilo je mnogo pljeskanja i oduševljenih usklika kada je objavila ranije izgubljenu tajnu Putovanja, što je bar bilo njeno sopstveno otkriće, a potom je dobijala još hvale za svaku od tajni koje je uspevala da iščupa od Mogedijen, a svaki put je izgledalo kao da joj čupa zub. Međutim, nijedna od tih objava nije promenila njen položaj. Talentovano dete može se pogladiti po glavi, ali se ne zaboravlja da je još uvek dete.
Leana ih napusti uz naklon i suvu opasku da joj ni najmanje nije žao što, za promenu, neko drugi neće spavati cele noći. Sijuan je čekala; niko nije smeo da vidi nju i Leanu da odlaze zajedno. Neko vreme je Egvena samo posmatrala drugu ženu. Nijedna nije progovorila; Sijuan je izgledala zamišljeno. Konačno, trže se, ustade i poče da ispravlja haljinu, očito se spremajući da pođe.
„Sijuan“, polako započe Egvena, i shvati da ne zna kako da nastavi. Sijuan pomisli da ju je razumela. „Ne samo da si bila u pravu, majko“, reče, gledajući Egvenu pravo u oči, „nego si bila i blaga. Suviše blaga, ako ja to smem da kažem. Ti si Amirlin Tron, i niko ne sme biti drzak ili bezobziran prema tebi. Ako mi daš pokoru zbog koje će čak i Romanda da me sažaljeva, to je manje nego što zaslužujem.“
„Zapamtiću za sledeći put“, reče Egvena, a Sijuan spusti glavu kao da to prihvata. Možda i jeste prihvatila. Osim ako se u sebi promenila mnogo više nego što se moglo naslutiti, skoro je sigurno da će biti sledećeg puta, i još mnogo drugih potom. „Ali htela sam da te pitam za lorda Brina.“ Sijuanino lice postade bezizražajno. „Jesi li sigurna da ne želiš da se ja... umešam?“
„Zašto bih to želela, majko?“ Sijuanin glas bio je blaži nego supa od hladne vode. „Moje jedine obaveze su da te naučim pravilima ponašanja na tvom položaju i da predajem Šerijam uputstva od svojih doušnika.“ Još uvek je uspevala da održi nešto od svoje nekadašnje mreže, mada je bilo pitanje jesu li ovi znali kome njihovi izveštaji sada odlaze. „Garet Brin mi ne oduzima toliko vremena da bi mi to smetalo.“ Gotovo uvek ga je tako oslovljavala, a ako bi slučajno upotrebila njegovu titulu, to je uvek bilo odsečno.
„Sijuan, spaljen ambar i nekoliko krava ne koštaju tako mnogo.“ Ne, u poređenju s hranjenjem i plaćanjem vojnika. Ali nudila je to i ranije, a ukočeni odgovor bio je isti.
„Zahvaljujem se, majko, ali ne. Neću da kaže kako sam prekršila reč, a ja sam se zarekla da ću odraditi svoj dug.“ Iznenada, Sijuanina ukočenost se istopi u smehu, tako retkom kada se pominjao lord Brin. Mrgodnost je bila uobičajenija. „Ako već hoćeš da brineš za nekog, brini za njega, ne za mene. Meni ne treba pomoć da izađem na kraj s Garetom Brinom.“
A to je bilo najčudnije. Možda je ona sada oslabila u Jednoj moći, ali nije bila tako slaba da bi morala nastaviti da ga služi provodeći sate zagnjurena do lakata u vrelu sapunicu s njegovim košuljama i rubljem. Možda je to radila da bi imala pri ruci nekoga na kome može da iskali nezadovoljstvo koje je inače morala držati pod ključem. Koji god razlog bio, to je izazivalo priče, a mnogima je bilo potvrda njene nastranosti; ona jeste Aes Sedai, na kraju krajeva, iako je bila dosta nisko. Njegov način savlađivanja njenih ispada – barem onda kad bi počela da baca čizme i tanjire – dovodio ju je do besa i izazivao pretnje o užasnoj odmazdi, a opet, iako je bila sposobna da ga uveže da ne može ni prstom da makne, Sijuan nikada nije ni posegnula za saidarom u njegovoj blizini, ni da bi završila poslove, pa čak ni kada bi je presavio preko kolena. Ovo poslednje uspevala je dosad uglavnom da sakrije, ali ponešto bi joj izletelo kada bi pobesnela ili kada bi Leana bila raspoložena za zadirkivanje. Izgledalo je da objašnjenje za to ne postoji. Sijuan nije bila ni slabić ni budala, nije bila ni pokorna ni uplašena, nije bila...
„Možeš da ideš, Sijuan.“ Očito je da neke tajne večeras neće biti razjašnjene. „Kasno je, a znam da želiš da legneš.“
„Da, majko. I hvala ti“, dodala je, iako Egvena nije bila sigurna zbog čega.
Kad je Sijuan otišla, Egvena ponovo protrlja slepoočnice. Želela je da protegne noge. To neće moći u šatoru; možda je bio najveći koji je koristila samo jedna osoba, ali to je značilo manje od dva puta dva hvata, a bio je prenatrpan poljskim krevetom, stolicom, stoličicom, umivaonikom i s ništa manje nego tri kovčega puna odeće. Za ovo poslednje pobrinula se Čeza. I Šerijam. I Romanda. I Lelejna. I desetina Predstavnica. Stalno su ih nadopunjavale; ako dobije još nekoliko svilenih košulja i čarapa ili još jednu haljinu podobnu za kraljevski prijem, moraće da nabavi i četvrti kovčeg. Možda su Šerijam i Predstavnice mislile da će je sve te fine haljine zaslepeti za sve ostalo, ali Čeza je samo smatrala da Amirlin Tron treba da se oblači prema svom položaju. Izgleda da je posluga držala do određenih obreda koliko i Dvorana. Uskoro će stići Selama; ona je bila na redu da pomogne Egveni da se spremi za krevet. Još jedan obred. Ali uz glavobolju i potrebu za kretanjem, još nije bila spremna za krevet.