Leana pročisti grlo. „Teško da ćeš moći mnogo da učiniš ako odeš u tajnosti, majko, a Dvorana će saznati, pre ili kasnije. Mislim da ćeš imati mnogo muka da i na trenutak ostaneš sama posle toga. Ne bi se usudile da te bukvalno stave pod stražu, ali postoje načini. Mogla bih da ti navedem nekoliko primera iz... izvesnih izvora.“ Nikada otvoreno nije pominjala tajne zapise, osim ako bi postavile zaštitu.
„Jesam li toliko providna?“, upita je Egvena posle nekoliko trenutaka. Oko njih su bila samo kola, a nešto dalje tamne prilike usnulih kočijaša i konjušara i svih ostalih koji su bili neophodni da bi se tolika vozila pokrenula. Prosto je bilo neverovatno koliko je prevoza trebalo za nešto više od tri stotine Aes Sedai, kada se nijedna od njih ne bi udostojila da se vozi u kolima ili kočiji ni celu milju. Ali tu su bili šatori i nameštaj, i hrana i još hiljadu stvarčica potrebnih sestrama i onima koji su ih služili. Najglasniji zvuk bilo je hrkanje nalik na hor kreketuša.
„Ne, majko.“ Leana se nežno nasmeja. „Samo sam pomislila šta bih ja uradila. Ali opšte je poznato da sam ja izgubila i razum i dostojanstvo; Amirlin Tron ne bi trebalo da me uzima za uzor. Mislim da treba da pustiš gospara al’Tora da ide svojim putem, barem zasad, dok ti očerupaš gusku koja je pred tobom.“
„Zbog njegovog puta možemo svi da završimo u Jami usuda“, promrmlja Egvena, ali ne da bi se raspravljala. Mora da postoji način da očerupa tu gusku, a da istovremeno spreči Randa da pravi opasne greške, samo što ona način trenutno ne vidi. Kakve žabe; to hrkanje zvučalo je kao da stotine testeru pokušavaju da iseku čvornovate panjeve. „Ovo je najgore mesto za umirujuću šetnju na kome sam ikada bila. Mislim da ću možda ići u krevet.“
Leana nakrivi glavu. „U tom slučaju, majko, ako bi mi oprostila, ima jedan čova u logoru lorda Brina... Na kraju krajeva, ko je još čuo za Zelenu bez barem jednog Zaštitnika?“ Po iznenadnom treperenju njenog glasa, pomislili biste da ide da se sastane s ljubavnikom. Mada, uzevši u obzir šta je sve Egvena čula o Zelenim, izgleda da i nije bilo mnogo razlike.
Kada se vratila među šatore, vatre su bile ugašene i zapretene; niko nije želeo da se izlaže opasnosti kada je sve uokolo bilo suvo kao ognjilo. Nekoliko pramičaka dima lenjo se dizalo u vazduh na mestima gde posao nije valjano obavljen. Neko je pospano mrmljao u jednom od šatora, a tu i tamo bi se začulo kašljucanje ili glasnije hrkanje, ali sem toga, logor je bio miran i tih. Zato se Egvena nemalo iznenadila kada je neko istupio iz senki pred nju, posebno što je taj neko bio obučen u belu haljinu polaznice.
„Majko, moram da razgovaram s tobom.“
„Nikola?“ Egvena se veoma trudila da zapamti ime i lice svake polaznice, što nije bilo nimalo lako uzevši u obzir kako su sestre sve vreme putovanja lovile devojčice i devojke koje su mogle da uče. To traženje nije još bilo dobro osmišljeno – običaj je bio da se sačeka da devojka sama zapita ili, još bolje, da dođe u Belu kulu – ali sada su u logoru imale deset puta više polaznica nego Bela kula već godinama. Nikola je, međutim, bila nezaboravna, a osim toga, Egvena je često primećivala kako mlada žena zuri u nju. „Tajana neće biti zadovoljna nađe li te na nogama ovako kasno.“ Tajana Nozel bila je nadzornica polaznica, poznata po utešnom stavu i udobnom ramenu na kom su polaznice mogle da se isplaču, ali i po nepopustljivosti za poštovanje pravila.
Druga se žena pomeri, kao da će brzo otići, a onda se ispravi. Obrazi su joj sijali od znoja. Tama je bila hladnija nego dan, ali ne i rashlađena, a jednostavno umeće neprimećivanja vrućine ili hladnoće učio se tek sa sticanjem šala. „Znam kako je trebalo da zatražim prijem kod Tajane Sedai, majko, i zamolim je da pita da me ti primiš, ali ona nikada ne bi dopustila da polaznica priđe Amirlin Tron.“
„U vezi sa čim, dete?“, upita Egvena. Žena je bila bar šest ili sedam godina starija, ali tako se po propisu obraćalo polaznici.
Uvrćući suknju, Nikola joj priđe bliže. Krupne oči sretoše se s Egveninim možda neposrednije nego što je to priličilo polaznici. „Majko, želim da napredujem koliko god mogu.“ Ruke su joj uvrtale haljinu, ali glas joj je bio hladan i pun samopoštovanja, kao da je Aes Sedai. „Neću da kažem da me usporavaju, ali sigurna sam da mogu da postanem jača nego što kažu. Ja znam da mogu. Tebe nikada nisu usporavali, majko. Niko nikada nije tako brzo dostigao punu snagu kao ti. Samo tražim da mi se dopusti isto to.“ Pokret u senci iza Nikole pretvori se u drugu ženu oznojenog lica; ova je na sebi imala kratak kaput i široke pantalone i nosila je luk. Kosa joj je bila do pojasa, vezana u pletenicu pomoću šest traka, a na nogama je imala kratke čizme s potpeticama.
Nikola Trihil i Arejna Nermasiv bile su neobičan dvojac drugarica. Kao većina starijih polaznica – sada su proveravane žene skoro deset godina starije od Egvene, iako su mnoge sestre još uvek gunđale da su deset godina prestare da bi bile poslušne polaznice – kao i mnoge od tih starijih, Nikola je grozničavo želela da uči, po svim izveštajima, a imala je moguću snagu koju su među živim Aes Sedai nadilazile samo Ninaeva, Elejna i sama Egvena. U stvari, Nikola je, izgleda, napredovala krupnim koracima, često tako krupnim da su njene učiteljice morale da je usporavaju. Neke su govorile da shvata tkanja kao da ih već zna. A preko svega toga, pokazala je i dva Talenta, mada je mogućnost da „vidi“ ta’verene bila manji, dok se glavni Talenat, Proricanje, ispoljio tako da niko nije razumeo šta je Prorekla. Ona sama nije se sećala ni reči od onoga što je rekla. Sve u svemu, Nikola je već bila označena od sestara kao neko na koga treba obratiti pažnju i pored kasnog početka. Nevoljna saglasnost da se ispitaju i žene starije od sedamnaest ili osamnaest verovatno je dobijena zbog Nikole.
Arejna je, međutim, bila Lovac na Rog. Šepurila se kao bilo koji muškarac i sedela je uokolo pričajući o pustolovinama, onim za koje je tvrdila da ili je doživela ili onima u koje će se tek upustiti, osim kada je vežbala sa svojim lukom. Vrlo verovatno je izbor oružja pokupila od Birgite, zajedno sa načinom oblačenja. Izgledalo je kao da nije zainteresovana ni za šta osim za luk, izuzev možda za povremeno očijukanje, prilično napadno, mada to u poslednje vreme nije radila. Egvena nije shvatala zašto još uvek putuje sa njima; teško da je Arejna verovala da će Rog Valera iskočiti negde duž njihovog puta, a bilo je nemoguće da makar i sumnja da je sakriven unutar Bele kule. Vrlo malo ljudi je znalo za to. Egvena nije bila sigurna ni je li to poznato Elaidi.
Arejna je izgledala kao uobražena budala, ali Egvena je na neki način saosećala s Nikolom. Razumela je njenu neispunjenost, njenu potrebu da odmah sve nauči. I ona je bila takva. A možda je takva još uvek „Nikola“, nežno joj se obrati, „svi mi imamo svoje granice. Na primer, ja nikada neću moći da sustignem Ninaevu Sedai, koliko god da se trudim.“
„Ali kad bih samo imala priliku, majko!“ Nikola zaista sklopi ruke kao da moli, a to se osećalo i u njenom glasu, ali njene oči su i dalje mirno gledale Egvenu. „Priliku kakvu si ti imala.“
„Ono što sam ja uradila – zato što nisam imala izbora, zato što nisam znala ništa bolje – naziva se Prinuda, Nikola, i veoma je opasno.“ Ni ona sama nije znala za taj izraz sve dok joj se Sijuan nije izvinila što joj je to uradila; to je bio jedini put da je Sijuan zaista izgledala skrušeno. „Ti znaš da ćeš, pokušaš li da usmeriš više saidara nego što možeš da podneseš, rizikovati da izgoriš pre nego što stigneš i blizu svoje pune snage. Najbolje je da naučiš da budeš strpljiva. Sestre ti ionako ništa više neće ni dopustiti dok ne budeš spremna.“