Ponovo se beskrajno jato svetala zakovitla i umiri, a ona priđe snu treće žene. Sa oklevanjem. Toliko je toga bilo između nje i Amis da je imala osećaj da prilazi snu svoje majke. U stvari, morala je da prizna, želela je da nadigra Amis u mnogo čemu. Želela je njeno poštovanje koliko je želela i poštovanje Dvorane. U stvari, ako bi morala da bira između ta dva, izabrala bi nju. Nijednu Predstavnicu nije cenila kao Amis. Odbacivši iznenadnu stidljivost, pokuša da umekša „glas“, ali bez uspeha. AMIS, OVDE EGVENA, MORAM DA RAZGOVARAM S TOBOM.
Doći ćemo, promrmlja joj glas. Amisin glas.
Zaprepašćena, Egvena se povuče. Želela je sama sebi da se nasmeje. Možda je bilo dobro podsetiti se da Mudre imaju mnogo dugogodišnjeg iskustva u ovome. Ponekad joj se činilo da je razmažena zato što nije morala više da se napreže za svoje sposobnosti s Jednom moći. Pa ipak, kao da želi da joj to nadoknadi, ponekad je sve ličilo na pokušaj osvajanja litice po oluji.
Iznenada, primeti da se nešto pomera na samoj ivici njenog vidnog polja. Jedna od tačkica svetla klizila je niz more zvezda, plutala je ka njoj sama od sebe, uvećavala se. Samo jedan san bi to uradio, samo jedan snevač. Uplašena, ona pobeže želeći da ima grlo da vrisne, ili opsuje, ili samo vikne. Na onaj delić nje koji je želeo da ostane tu gde je i da čeka.
Ovoga puta nijedna se zvezda nije pomerila. Jednostavno su nestale, a ona se naslanjala na širok stub od crvenog kamena, teško dišući kao da je brzo pretrčala celu milju, a srce joj je udaralo kao da će iskočiti iz grudi. Posle nekog vremena pogledala se i zasmejala pomalo nesigurno, još uvek se boreći za dah. Beše odevena u haljinu od treperave zelene svile, sa suknjom krojenom u pun krug, išaranu zlatnom niti prepletenom u široke slikovite trake ukrštene preko poprsja i oko donjeg poruba suknje. Gornji deo haljine otkrivao je znatno više njenih grudi nego što bi ikada pokazala u budnom stanju, a širok, pripijen zlatotkan pojas sužavao joj je struk više nego što je to bilo na javi. A možda je i bio uži. Ovde, u Tel’aran’riodu, mogli ste da izgledate kako god ste želeli. Čak i kad su želje bile nesvesne, ako ne biste bili pažljivi. Gavin Trakand ponekad je nezgodno delovao na nju, veoma nezgodno.
Delić nje još uvek je žalio što nije ostala i dopustila njegovom snu da je obuzme. Da je obuzme i upije. Ako je šetač kroz snove voleo nekoga do izbezumljenosti, ili nerazumno mrzeo, pogotovo ako su osećanja bila uzvraćena, mogao je biti uvučen u san te osobe; privlačila je san, ili je san privlačio nju, kao što magnet privlači gvozdene opiljke. Ona zasigurno nije mrzela Gavina, ali nije mogla dozvoliti sebi da bude uhvaćena u njegov san, ne noćas, da bude zarobljena dok se ne probudi, izgledajući kako je on vidi. A izgledala je mnogo lepše nego što je zaista bila; začudo, on je u snu izgledao mnogo manje lep negoli u prirodi. Kada su tako jaka ljubav ili mržnja u pitanju, nije bilo ni govora o čvrstoj volji i usredsređenosti. Kada bi se jednom našli u takvom snu, ostajali ste u njemu sve dok druga osoba ne prestane da sanja o vama. Setivši se šta je sanjao da joj radi, šta su radili u snovima, oseti kako joj crvenilo prekriva lice.
„Dobro je da nijedna Predstavnica ne može sada da me vidi“, promrmljala je. „Uvek bi me videle kao devojčicu i nikako drugačije.“ Odrasle žene ne trepere niti sanjare ovako o muškarcima; u to je bila sigurna. Barem ne one koje imaju razuma. Ono o čemu je sanjao desiće se, ali kada ona odluči da je vreme. Možda će biti teško da dobije dozvolu od svoje majke, ali sigurno je neće odbiti, čak iako nikada nije videla Gavina. Marin al’Ver verovala je u rasuđivanje svojih kćeri. Sada je bilo vreme da njena najmlađa kćerka pokaže malo tog rasuđivanja i potisne maštarije do nekog boljeg vremena.
Pogledavši uokolo, gotovo da je poželela da može ostaviti Gavina u mislima. U svakom pravcu nizali su se široki stubovi koji su podupirali visok, zalučen svod i ogromnu kupolu. Nijedna od pozlaćenih lampi na zlatnim lancima nije bila upaljena, a ipak je bilo nekakvog svetla, svetla koje je jednostavno postojalo, bez izvora, ni sjajnog ni prigušenog. Srce Kamena, unutar moćne tvrđave zvane Kamen Tira. Ili, tačnije, njen odraz u Telaran’riodu, odraz na mnogo načina stvaran koliko i original. Tu je i ranije sretala Mudre, po njihovom izboru. Njoj se to činilo kao čudan izbor za Aijela. Očekivala bi Ruidean, sada kada je bio otvoren, ili neko drugo mesto u Aijelskoj pustari ili, jednostavno, gde god da su se Mudre trenutno nalazile. Svako mesto osim ogijerskih stedinga imalo je svoj odraz u Svetu snova – čak su ga i stedinzi imali, u stvari; ali u njih se nije moglo ući, baš kao što je i Ruidean nekada bio zatvoren. Podrazumevalo se da ni logor Aes Sedai nije dolazio u obzir. Veliki broj sestara imalo je pristup ter’angrealima koji su im omogućavali da uđu u Svet snova, a pošto nijedna nije stvarno znala šta radi, obično su svoju pustolovinu smelo započinjale pojavljujući se u logoru u Tel’aran’riodu, baš kao kada bi započinjale obično putovanje.
Kao i angreali i sa’angreali, prema zakonu Kule ter’angreali su bili vlasništvo Bele kule, bez obzira na to ko ih je trenutno posedovao. Kula je retko bila uporna u tome, barem ako se posed nalazio na nekom mestu kao što je takozvano Veliko skladište u istom ovom Kamenu Tira – pre ili kasnije oni bi došli do Aes Sedai, a Bela kula je uvek bila umešna u čekanju ako je to bilo neophodno – ali oni koji su se stvarno nalazili u rukama Aes Sedai bili su darovi Dvorane ili pojedinačnih Predstavnica. U stvari, to je bila pozajmica; gotovo nikada ih nisu davali. Elejna je naučila kako da napravi duplikat ter’angreala snevanja, ona i Ninaeva ponele su dva sa sobom, ali ostatak je trenutno bio u posedu Dvorane, uz različite druge koje je Elejna napravila. A to je značilo da ih Šerijam i njena mala klika mogu koristiti kad god požele, a najsigurnije od svih Lelejna i Romanda, mada je bilo verovatnije da će ove dve slati druge umesto da same zađu u Tel’aran’riod. Donedavno nijedna Aes Sedai vekovima nije hodila kroz snove i još su uvek imale prilično teškoća, od kojih je većina bila posledica verovanja da same mogu da nauče. I pored toga, poslednje što bi Egvena poželela bila bi da je neka od njihovih sledbenica uhodi prilikom večerašnjeg sastanka.
Kao da ju je pomisao na uhode učinila osetljivijom, postala je svesna da je posmatraju nevidljive oči. Taj je osećaj bio sveprisutan u Tel’aran’riodu, a čak ni Mudre nisu znale zbog čega, ali iako je izgledalo da su skrivene oči uvek tu, moglo se desiti da ima i stvarnih posmatrača. Ovoga puta nije mislila na Romandu niti na Lelejnu.
Prelazeći rukom preko stuba, polako ga je obišla, posmatrajući šumu od crvenog kamena koja je nestajala dublje u senkama. Svetlo koje ju je okruživalo nije bilo stvarno; svako bi, stojeći u tim senkama, video isto svetlo oko sebe, dok bi senke sakrivale nju. Ljudi su se pojavljivali, muškarci i žene, treperavi odrazi koji nisu trajali duže od nekoliko otkucaja srca. Nju nisu zanimali oni koji su dodirivali Svet snova dok su spavali; to je svako mogao slučajno da uradi, ali na svoju sreću samo na tren, vrlo retko dovoljno dugo da bi se suočio sa ikakvom opasnošću. Crni ađah je takođe posedovao ter’angreale snevanja, ukradene iz Kule. Još je gore što je Mogedijen poznavala Tel’aran’riod jednako dobro kao bilo ko od šetača kroz snove. Možda i bolje. Mogla je da upravlja ovim mestom i bilo kime ko se tu zatekne s istom lakoćom s kojom bi savila ruku.
Za trenutak Egvena poželi da je uhodila Mogedijenine snove dok je ova bila zarobljena, samo jednom, samo da bi mogla da ih prepozna. Ali čak i da prepozna njene snove, ne bi mogla da otkrije gde se ova sada nalazi. A postojala je i mogućnost da bude uvučena u njih protiv svoje volje. Ona je sigurno dovoljno prezirala Mogedijen, a Izgubljeni su verovatno nju bezgranično mrzeli. Ono što se tamo dešavalo nije bilo stvarno, čak ni onoliko stvarno koliko u Tel’aran’riodu, ali sećala bi se toga kao da se stvarno zbilo. Noć u Mogedijeninoj milosti bila bi noćna mora koju bi ostatak života proživljavala od početka, svaki put kada legne da spava. A možda i kada je budna.