Nije ni primetila kako je glasno izrekla pitanje, dok joj Rijle ne odgovori. „Pokušala sam da ti kažem, Sevana, ali ti nisi htela da slušaš.“ Plamenokosa žena merkala je s gađenjem njeno okrvavljeno koplje; Mudre ne treba da nose koplja. Ona razmetljivo nasloni koplje na unutrašnju stranu presavijene ruke, kao što je videla da rade poglavari, dok je Rijle nastavljala: „Mokrozemci su napali s juga. Mokrozemci i sisvai’aman.“ Poslednju reč bila je natopila prezirom odgovarajućim za one koji sebe nazivaju Kopljima Zmaja. „I Device. A... A ima i Mudrih."
„Bore se?", s nevericom upita Sevana, pre nego što shvati kako je to zazvučalo. Ako je ona mogla da odbaci trule običaje, zasigurno su i one, suncem zaslepljene budale s juga koje su sebe još uvek nazivale Aijelima, mogle to da urade. Mada, to stvarno nije očekivala. Nema sumnje da ih je Sorilea dovela; ta babuskera je Sevanu uvek podsećala na zemlju koja se odranja niz planinu noseći sve pred sobom. „Moramo smesta da ih napadnemo. Neće Imati Randa al’ Tora. Niti uništiti našu osvetu Desaine", brzo dodade kad ugleda Rijleine izbuljene oči.
„One su Mudre.“ Druga žena izgovorila je to ravnim glasom, i Sevana s ogorčenjem shvati. To što su se pridružile Plesu kopalja bilo je dovoljno loše, ali da Mudre napadnu druge Mudre bilo je previše čak i za Rijle. Ona se složila da Desaina mora da umre – kako bi inače navele druge Mudre, da se ne pominju algai’d’sisvai, da napadnu Aes Sedai; a to su morale, kako bi imale Randa al’Tora u rukama, a uz njega i sve Aijele – ali to je urađeno u tajnosti, dok su bile okružene istomišljenicama. Ovo bi bilo pred svima. Budale i kukavice, svi oni!
„Onda se bori s onim neprijateljima na koje možeš sebe da nateraš, Rijle.“ Svaku je reč ispljunula s prekorom, ali Rijle samo klimnu glavom, namesti šal i bacivši još jedan pogled na koplje u Sevaninoj ruci, vrati se na svoje mesto u redu.
Možda može nekako naterati one druge Mudre da se prve pokrenu. Bolje je kad je napad iznenadan, ali sve je bolje nego da joj ugrabe Randa al’Tora iz ruku. Šta bi dala da ima ženu koja može da usmerava i koja će bez razmišljanja uraditi šta joj se kaže. Šta bi dala da stoji na uzvišenju odakle može da vidi kako se bitka razvija.
Držeći koplje spremno i pazeći na vukove – oni koje je videla ili su ubijali ljude i žene u kadin’soru ili su i sami bili mrtvi – ponovo poče da izvikuje ohrabrenja. Na jugu, među Šaidoe je padalo mnogo više vatre i munja nego ranije, ali činilo se da to nema nikakvog uticaja. Ta bitka, sa svojim eksplozijama plamena i ljudi i zemlje, nastavljala se nesmanjenom žestinom.
„Gurni koplja!", vikala je mašući sopstvenim. „Gurni koplja!“ Među izmešanim algai’d’sisvai nije mogla da primeti nikoga od budala koje su vezale crvenu krpu oko čela i prozvali se sisvai’amanima. Možda ih je bilo premalo da bi uticali na tok događaja. Grupice mokrozemaca bile su naoko malobrojne i raštrkane. Dok je posmatrala, jedna od njih bila je pregažena, i ljudi i konji, kopljima koja su ubadala. „Gurni koplja! Gurni koplja!" klicala je. I da su Aes Sedai dozvale deset hiljada vukova, i da je Sorilea dovela hiljadu Mudrih i sto hiljada kopalja, Šaido će ipak pobediti danas. Šaido i ona. Ime Sevane od Džumaj Šaidoa pamtiće se zauvek.
Iznenada, usred grmljavine bitke, začu se šuplja eksplozija. Izgledalo je da dolazi od kola Aes Sedai, ali ništa nije nagoveštavalo jesu li je izazvale one ili Mudre. Nije volela ono što nije mogla da razume, ali nije htela ni da pita Rijle ili druge i da pokaže svoje neznanje. A nedostatak sposobnosti koju su sve druge imale isključivao ju je iz toga. To nije bilo važno među njima, ali ona nije volela ni kad neko drugi ima moći koje ona nema.
Kratak blesak među algai’d’sisvai, uz osećaj da se nešto pokrenulo, primetila je krajičkom oka, ali kada se okrenula da pogleda, nije bilo ničega.
Ponovo se dogodilo isto, blesak na ivici vidnog polja i ponovo ništa. Previše toga što nije razumela.
Izvikujući ohrabrenja, ispod oka je posmatrala Šaido Mudre. Neke su izgledale neuredno, marame su im nestale i kosa im je zaklanjala lica, suknje i bluze su im bile prašinjave ili čak oprljene. Barem deset ih je ležalo opraženo u redu, stenjući, a još sedam ih je bilo nepomično sa šalovima preko lica. Nju su interesovale samo one koje su još bile na nogama. Rijle i Alaris, s neuobičajeno crnom kosom potpuno raščupanom. Somerin, koja je u poslednje vreme nosila bluzu neuvezanu da bi pokazala poprsje raskošnije i od Sevaninog. Bila je tu i Merija, duguljastog lica natmurenijeg nego inače. Krepka Tion i mršava Belind i Modara, visoka kao muškarac.
Jedna od njih trebalo bi da joj kaže ako su uradile nešto novo. Vezivala ih je tajna o Desaini; čak i za Mudre, razotkrivanje bi vodilo bolnom životu – ili, još gore, sramoti – u pokušaju da se otplati toh; a možda bi ih jednostavno izbacili nage u divljinu, da žive ili umru kako mogu, a najverovatnije bi ih ubile zveri ili slučajni prolaznik. Pa ipak, Sevana je bila sigurna da ove, kao i ostale, uživaju da sakrivaju pojedinosti od nje, sve ono što su Mudre učile tokom naukovanja i na putovanjima u Ruidean. Moraće nešto da uradi u vezi s tim, ali kasnije. Sada nije htela da pokazuje slabost i pita ih šta su uradile. Okrenu se prema bici i zapazi da se odnos snaga promenio, u njenu korist, kako se činilo. Na jugu, vatrene lopte i munje udarale su jednako gusto, ali nije ih bilo ispred nje, a izgleda ni na zapadu, ni na severu. One koje su udarale u kola još uvek češće nisu uspevale da dosegnu zemlju nego što jesu, pa ipak, bilo je očitog popuštanja u naporima Aes Sedai. Bile su naterane na odbranu. Ona stvarno pobeđuje!
U trenutku kad ju je ta misao obasjala poput čistog svetla, Aes Sedai zamukoše. Samo su još na jugu vatra i munje i dalje padale među algai’d’sisvai. Otvorila je usta da ispusti pobednički krik, kad je prekide novo dešavanje.
Vatra i munje besnele su oko kola, besnele i udarale u nevidljivu prepreku. Dim od zapaljenih kola se dizao i, počevši da ispunjava oblik kupole, konačno je izlazio kroz otvor na vrhu nevidljive pregrade.
Sevana se okrenula da se sukobi s Mudrima, takvog izraza na licu da se nekoliko njih povuče od nje, a možda i od koplja u njenoj ruci. Znala je kako izgleda – kao da je spremna da ga upotrebi; bila je spremna. „Zašto ste ih pustile da ovo naprave?" urlala je. „Zašto? Trebalo je da sprečite sve što započnu, a ne da ih pustite da grade zidove!"
Tion je izgledala kao da joj je pripala muka, ali podboči se i okrenu pravo ka Sevani. „To nisu Aes Sedai."
„Nisu Aes Sedai?“ Sevana pljunu. „Pa ko onda? Druge Mudre? Rekla sam vam da prve napadnemo!"
„Nije žena", reče Rijle drhtavim glasom. „To nije...“ Bledog lica, progutala je knedlu.
Sevana se okrenu i upilji se u kupolu, tek tada se setivši da ponovo počne da diše. Nešto se dizalo iz otvora kroz koji je izlazio dim. Jedan od barjaka mokrozemaca. Dim nije bio dovoljno gust da bi ga potpuno zaklonio. Grimizan, sa diskom koji je bio pola crn a pola beo, boja razdeljenih vijugavom linijom, baš kao krpa koju su sisvai’amani nosili. Steg Randa al’ Tora. Je li moguće da je bio dovoljno jak da se oslobodi, nadjača Aes Sedai i razvije ga? Mora da je tako.
Oluja je i dalje besnela oko kupole, ali Sevana iza sebe začu mrmljanje. Druge žene razmišljale su o povlačenju. Ne ona. Oduvek je znala da najbrži put do moći leži u pokoravanju muškaraca koji je već imaju, a još kao dete bila je sigurna da je rođena sa oružjem za osvajanje. Suladrik, poglavar klana Šaido, poklekao je kad je imala šesnaest, a posle njegove smrti, ona je izabrala najprikladnijeg naslednika. Muradin i Kuladin su, svaki za sebe, verovali kako su samo oni privukli njenu pažnju, a kada se Muradin nije vratio iz Ruideana, kao što se mnogima dešavalo, jedan osmeh je ubedio Kuladina da ju je očarao. Ali moć poglavara klana bila je bledunjava u poređenju s moći Kar’a’karna, a čak i to je bilo ništavno u poređenju s onim što je videla pred sobom. Strese se kao da je u šatoru za znojenje upravo srela najlepšeg muškarca kojeg bi mogla da zamisli. Kada Rand al’Tor postane njen, pokoriće ceo svet.