Кроз одређено вријеме кућа-брод приближила се пловећем граду.
Голем-рибе су испрегнуте, кућа-брод привезана уз моло. По доку ред беспосличара проучавао је и мјерио сваки дио куће-брода, робове и самог Тисселла, по сиренском обичају Тисселл, још ненавикнут на такво детаљно испитивање, осјећао се узнемирен још више због непокретности маски. Самоувјерено поправљајући свог Мјесечева Мољца, спусти се Ијествама на док.
Један роб који је чучао устане, чланцима прстињу дотакне црну тканину на челу и запјева у три-тонској фрази питања: — Мјесечев Мољац преда мном вјеројатно сер Едвер Тисселл лично јест?
Тисселл покуца хyмеркин објешен о појас и отпјева: —«Ја јесам Сер Тисселл.»
— Почашћен сам повјерењем — запјева роб. — Три дана од зоре до мрака на доку сам чекао ја; три ноћи од мрака до зоре на сплави испод овог истог дока чучао сам, слушајући кораке Ноћника. И напокон опазим маску Сер Тисселла.
Тисселл нестрпљиво зачегрта на хyмеркину: — Која је природа тог повјерења?
— Поруку носим, Сер Тисселл. Вама је намијењена.
Тисселл испружи лијеву руку, свирајући хyмеркин десном.
— Дај ми поруку.
— Одмах, Сер Тисселл.
На поруци је било крупно исписано:
ХИТНА ВЕЗА! ПОЖУРИТИ!
Тисселл отвори коверту. Поруку је потписао Кастел Кромартин.
Главни шеф Међудвјетског полицијског одбора, а након формалног поздрава слиједило је:
«АПСОЛУТНО ХИТНО извршити слиједећа наређења! На свемирском броду Карина Крузејро, одредиште Фан, датум доласка 10. сијечња УВ, налази се познати убојица Хаксо Ангмарк. Дочекати га на доласку одговарајућим ауторитетом, задржати и затворити тог човјека. Ова наређења успјешно извршити. Неуспјех неприхватљив.
ПАЖЊА! Хаксо Ангмарк врло је опасан. Убити га без оклијевања у случају икаква отпора.»
Тисселл запрепаштено проучи поруку. Долазећи на Фан као конзуларни представник није очекивао ништа оваквог; није осјећао наклоности ни способности да се бави опасним убојицом. Замишљено протрља чупави сиви образ своје маске. Ситуација није изгледала потпуно безнадна; Естебан Ролвер, директор свемирске луке, без сумње ће помоћи, а можда и дати вод робова.
С више наде, Тисселл поново прочита поруку. Десети сијечња универзалног времена. Погледа у конверзијски календар. Данас је четрдесети дан Доба горког нектара — Тисселл повуче прст низ колону и стане. Десети сијечња. Данас.
Удаљена грмљавина привуче му пажњу. Из магле се спуштао мутан облик; орбитални такси се враћао из сусрета са Карина Крузејром.
Тисселл поново прочита поруку, подигне главу и загледа се у брод који се спуштао. На њему би требао бити Хаксо Ангмарк. За пет минута стат ће на тло Сирене. Формалности приземљења задржат ће га још којих двадесет минута. Плато за приземљење налазио се отприлике миљу и по удаљен, повезан с Фаном путем који је вијугао кроз брежуљке.
Тисселл се окрене робу. — Када је стигла порука? Роб се нагне напријед не схваћајући. Тисселл преправи питање, пјевајући уз лупетање хyмеркина: — Порука ова: колико дуго уживао си у чувању њену?
Роб отпјева: — Дуге сам дане чекао на молу, враћајући се на сплав са знацима мрака. Моје је бдјење награђено сада, ја видим Сер Тисселла.
Тисселл се окрене и разљућен крене уз док. Неспособни, неефикасни Сиренци! Зашто му нису предали поруку на кућу-брод?
Двадесет пет минута — сада већ двадесет двије…
Тисселл застане на шеталишту, погледа десно и лијево, надајући се чуду: да се бар појави некакав зрачни пријевоз и да га брзо пребаци до свемирске луке, гдје би са Ролверовом помоћи још могао задржати Хаксо Ангмарка. Или, што би било још боље, можда га затекне друга порука која поништава прву. Нешто, било што… Али на Сирени није било зрачног пријевоза и никаква друга порука није могла стићи. На крају шеталишта дизао се биједан ред сталних зграда од камена и жељеза, тако осигураних од покушаја Ноћника. Коњушар се налазио у једној од зграда и док је Тисселл гледао, изјаше на гуштероликој јахаћој животињи човјек с прекрасном маском од бисера и сребра.
Тисселл скочи. Још је било времена; уз мало среће још може пресрести Хаксо Ангмарка. Пожури преко шеталишта.
Испред низа преградака стајао је коњушар, брижно прегледајући животиње, повремено лаштећи љуску или тјерајући кукца. Било је пет животиња у изврсном стању, свака висине до човјекових рамена, масивних ногу, збијених тијела, тешких клинастих глава. Са предњих очњака, који су били умјетно продужени и заокружени у готово пун круг висили су златни прстени; љуске сваке животиње биле су обојене у облику ромбова: тамнољубичастих и зелених, наранчастих и црних, смеђих и ружичастих, жутих и сребрних.