Приђе ормару и извади маску. — Ево. Употријеби овог Мјесечевог Мољца; неће ти донијети неприлике.
Тисселл без одушевљења прегледа маску. Била је направљена од крзна мишје боје, с обје стране уста имала је чуперке длака и пар пера налик на антене на челу. Бијеле чипкасте ресе висиле су са сљепочица, а под очима су били црвени набори — све скупа тугаљив и комичан ефект.
— Означава ли ова маска некакав углед — упита Тисселл.
— Не баш велики.
— Али ја сам конзуларни представник — рече Тисселл. — Представљам домовинске планете, стотине милијарди људи.
— Ако домовинске планете желе да њихов представник носи маску Побједника Морских Змајева, онда је боље да пошаљу таква човјека.
— Разумијем — скрушено рече Тисселл. — Па, ако баш морам…
Ролвер пристојно погледа у страну док је Тисселл скидао Побједника Морских Змајева и навукао скромнијег Мјесечевог Мољца преко главе — Претпостављам да могу наћи нешто згодније у некој трговини — рече Тисселл. — Рекли су ми да човјек једноставно уђе и узме оно што жели, зар не?
Ролвер критички погледа Тисселла: — Ова је маска, бар привремено, савршено погодна. И важно је да ништа не узимаш у трговинама док не знаш стракх вриједност ствари које желиш. Власник губи углед ако особа малог стракха слободно оде с његовим најбољим радом.
Тисселл огорчено затресе главом: — Ништа од тога ми нису рекли!
Знао сам за маске, наравно, и помно поштење занатлија, али ово инзистирање на угледу, стракху, како год да се зове…
— Није важно — рече Ролвер. — Након годину-двије почет ћеш се сналазити. Претпостављам да говориш језик?
— Ох. да. Свакако.
— Које инструменте свираш?
— Па, колико сам разумио, било који мали инструмент је погодан, а могу и само пјевати.
— Врло неточно. Само робови пјевају без пратње. Предлажем ти да научиш свирати сљедеће инструменте чим прије: хyмеркин за робове. Гангу за разговор с блиским пријатељима или неким тек мало мањим по стракху. Кив за пригодно, пристојно питање. Зачинко за формалне ствари. Страпан или кродатч за теби друштвено ниже — у твом случају ако желиш неког увриједити. Гомапард или контракамантхил за церемонијале. На тренутак размисли. — Цребарин, водена лутња и слобо такођер су врло корисни, али можда је боље да прво научиш инструменте које сам набројао. Они би ти требали омогућити најрудиментарније начине комуницирања.
— Да не претјерујеш? — упита Тисселл. — Или се шалиш?
Ролвер се сјетно насмије — Никако. Прије свега, треба ти кућа-брод. А онда ће ти требати робови.
Ролвер је одвео Тисселла из луке на докове Фана, шетали су сат и по угодним путем испод големог дрвећа препуног воћа, житних махуна, врећица шећерног сока.
— Тренутно — рече Колвер — у Фану се налазе само четири странца, укључујући и тебе. Одвест ћу те до Велибуса, нашег трговачког заступника. Мислим да има једну стару кућу-брод коју би ти могао дати.
Цорнеиy Велибус живио је у Фану петнаест година, стекавши довољно стракха да би могао носити маску Јужног Вјетра с ауторитетом. Била је направљена од плавог диска с инкрустацијама од лапис-лазулија. окружена ауреолом свјетлуцаве змијске коже. Срдачнији и веселији од Ролвера, не само да је опскрбио Тисселла кућомбродом него и разним музичким инструментима и паром робова.
Сметен том дарежљивошћу, Тисселл промрмља нешто о плаћању, али га Велибус пресијече великодушном гестом. — Моје драге момче, ово је Сирена. Овакве ситнице не стоје ништа.
— Али кућа-брод…
Велибус одсвира уљудну малу фразу на киву. — Бит ћу искрен, Сер Тисселл. Брод је стар и помало отрцан. Ја га не могу користити; шкодило би мом статусу. Љупка мелодија попратила је његове ријечи.
— Тебе статус још не мора бринути. Теби је потребно само склониште, комфор и сигурност од Ноћника.
— Ноћника?
— Канибала који харају обалом послије заласка.
— Ох, да. Ролвер их је споменуо.
— Страшна бића. Нећемо о њима. — Дрхтаво трилирање зачује се из кива. — А сада, о робовима. — Покуца замишљено плави диск кажипрстом: — Рекс и Тобy ће бити добри. — Подигне глас и одсвира брзо чегртање на хyмеркину.
«Аван ескс тробу!»
Робиња се појави, носећи неколико десетака уских врпци ружичастог платна и љепушну црну маску на којој су се сјајили цекини од бисера.
«Фаску етц Рекс ае Тобy.»
Рекс и Тобy се појаве, носећи широке маске од црне тканине и црвенкастосмеђе хаљетке од коже. Велибус им се обрати резонтним чегртањем хyмеркина, предајући их њиховом новом господару, обећавши им након тога слободу да се врате на своје родне отоке.