Они, који воде народ, не воде него га заводе, — шта ћеш радити с њима, Господе мој? Завађају народ ради своје користи, и кад се народ збуни и узбуни, они се измичу са власти и у миру једу излагану добит. Криве своје противнике, а иду стазама њиховим. Од њихове галаме мудрац не долази до речи.
Ласкају глупаку и насилнику само да дођу до првих места. Посведневно пишу књиге и објављују зло својих сродника, да би скрили своје зло.
Не уче народ истини, него га хране лажју округлу годину.
Немоћни су, да учине правду народу, него га застрашавају плашећи га гором неправдом прошлих времена.
Харају за себе и пријатеље своје, јер знају, да неће дуго.
Шта ћеш чинити с њима, праведни Господе?
Учинили су они све, и ја немам шта да чиним, него да их оставим себи. Заиста, неће јести своју добит у миру, него ће је потрошити на даће својих рођака.
Осиромашиће, и мишеви ће им пролетати кроз продрту кошуљу. Сневаће буне преварених и похараних, и дизаће се у поноћи, престрашени и ознојени. Биће им дуг живот, да би им казна била дужа.
Доживеће да виде свој дом у згаришту, и бежаће из своје земље, гладни и болесни, и неће смети изговорити своје име ни пред ким.
Гледаће туђинце у својој земљи, и просиће комад хлеба од њих.
Горе ће бити држави њиховој него римској. Јер имадоше Рим за пример, и не поучише се.
Горе ће бити народу њиховом, који их је родио, него народу јеврејском. Јер имадоше пример народа јеврејског и не поучише се.
Слушаће клетве свога имена, и неће смети провирити на прозор.
Гледаће свој народ где га везане у поворкама воде, и бојаће се за себе.
И слушаће, и у сну и на јави, проклињања свога имена, и дрхтаће, — дрхтаће а неће моћи умрети.
Господе Велики и Страшни, сви су Твоји путеви милост и истина. Шта ћеш чинити са заслепљеним, заведеним, слаганим и похараним?
Ако се ко сети имена Мога, сетићу се и ја њега, и спашћу га.
Чекам, да Ме ко викне, — и одазваћу се.
Докле има викања на земљи, имаће и еха на небу.
Ја сам онај, који је најближи свима и свему. Дајем се ономе, ко Ме жели; повлачим се од онога, ко Ме не познаје. Без Мене свет је пухор пепела. И без Мене људи су немоћнији од пухора.
LXXXV
Где је цар, тамо је и царство. Цар без царства није цар, нити је удово царство царство.
Унутра у вама је царство небесно, рече Царски Син, и радост обасја све оне путнике по гробљима, који разумеше ову небесну поруку.
Муслиман не верује, да се Ти дотичеш прљаве земље. Незнабожац Те види свега у земљи. Царски Син зна за царски пут, и указује Те у земљи пречистој. У пречисту земљу и Он се обукао и сишао, да диму земаљском донесе светлости и битности. Царе мој, ближи си ми од дихања мога, и дубље станујеш у мени од мисли мојих.
Шта је дихање моје но нешто што споља улази у мене и излази? И пре дихања плућа мојих Ти си био у мени. Знао си за мене још у бедрима оца мојега. И пре створења света мислио си о мени.
Шта су мисли моје до печати спољашњих ствари, што улазе у мој ум као конци у разбој, и ткају се, и слажу се, и разлажу се, и губе се? Све су ствари ван ума мога, и у мој ум не улазе ствари но печати њихови.
Но Ти си једина стварност ума мога, с којом се ум мој и роди. И пре свакога печата Ти беше у мени; у додиру си са мном пре додира мога ма с којом ствари.
Од кад чух царску благовест, разастирем душу моју као покривач најдрагоценијих блага, и тражим Тебе и Твоје царство у њој.
Разастирем је и не видим јој краја ни дна. Нити могу да досегнем све висове њене, нити да се спустим у све мајдане њене.
Откривам светле зраке, што наговештавају далеко сунце неко. Откривам златне стубове храма, но нигде не видим краја храму.
Осећам благовони мирис кадила, но не могу да видим царски престо.
Што се више трудим и откривам, све више видим закривенога.
Неслућене тајне сместио си у мене, Господе над безбројним војскама. На сваком војнику блиста се царски сјај Твој.
Као што сунце не бива без светлих зрака, тако ни Цар није без ангела својих, светлих зрака својих.
Безграничност носиш собом, Царе мој, и безграничност уносиш у душу моју.
Вечношћу си се огрнуо као плаштом, Царе мој, и тим плаштом огрћеш душу моју.
Дух ствара себи Где и Када, и не зависи од својих творевина.
Господе Пребогати, изумљавам се од чуда гледајући у душу своју. Какво си све богатство нагомилао у оскудни суд земаљски!