IX
Господе, премила тајно душе моје, како је лак овај свет, када га мерим на кантару с Тобом!
На једној страни кантара језеро растопљеног злата а на другој облак дима.
Све бриге моје, са телом мојим и његовим лудим грчевима од сласти и горчине, шта су него дим, испод кога душа моја плива по златном језеру?
Како да исповедим људима тајну, коју гледам кроз кругове архангела Твојих? Како деловима да говорим о целини? Како ће нокти на прстима разумети крвоток тела? Заиста онемелом од чуда мучно је говорити оглувелим од ларме.
Прво је било рађање па онда стварање. Као што се чудесна мисао у човеку нечујно и тајанствено рађа, па рођена мисао потом ствара, тако се нечујно и тајанствено у теби родио Свечовек, Јединородни, који је потом створио све што Бог може створити.
У Твом неузнемиреном девичанству, дејством Духа Свесветог, родио се Син. То је рађање Бога одозго.
Како горе, тако доле, — говорише стари. Оно што се десило на небу, десило се и на земљи. Оно што се десило у вечности, десило се и у времену.
Мио си ми, љубави моја, зато што си ми тајна. И свака љубав гори и не сагорева док тајна траје. Откривена тајна сагорела љубав. Кунем Ти се вечном љубављу као што се Ти мени кунеш вечном тајном.
Обукао си се у седмора небеса; скрио си се предубоко од свих очију. Да се сва сунца слију у једно око, не би прогорели све завесе твоје. Ниси се скрио намерно, Велики Господе, но несавршенством нашим. Разложено и иситњено створење не види Те. Само за онога ниси скривен, ко је постао једно са Тобом. За онога ниси скривен, за кога је порушен зид између Ја и Ти.
Господе, премила тајно душе моје, како је лак овај свет, кад га мерим на кантару с Тобом.
На једној страни кантара језеро растопљена злата, а на другој облак дима.
X
Ћутљивом језику и замишљеном уму Ти се приближујеш, жениче душе моје, Душе Свесвети. Од говорљивог језика се кријеш као лабуд од бурна језера. Као лабуд пливаш по тишини срца мога, и чиниш га плодним.
Суседи моји, престаните с вашом земаљском мудрошћу. Мудрост се рађа а не ствара. Као што се Мудрост рађа у Богу, тако се она рађа и у земљи. Рођена мудрост ствара, но не ствара се.
Памећу ли се хвалите, хвалисавци! Шта је ваша памет до многопамћење? Па кад много патите, како не запамтисте тренутке чудесног рађања мудрости у вама? Понекад вас чујем где говорите о великим мислима, што се код вас изненадно и без вашег труда роде. Ко их роди, многопаметни? Како се родише без оца, кад признајете, да им ви нисте родитељ?
Заиста вам кажем: отац им је дух Свесвети, а мајка преостали девичански кутић душе ваше, у који Дух Свесвети још сме да уђе.
Тако се рађа свака мудрост и на небу и на земљи: од Девојке и Духа Свесветог. Над девичанством прве испостаси забледео је Дух Свесвети, те се родио Свечовек, Мудрост Божја.
Што је девичанство Оца на небу, то је девичанство Мајке на земљи. Што је дејство Духа Светог у небу, то је дејство Његово и у земљи. Што је рађање мудрости у небу, то је рађање мудрости и у земљи.
О душо моја, вечито изненађење моје! Гле, оно што се збило једном на небу и једном на земљи, има да се збуде и у теби. Мораш постати девојком, да би могла зачети Мудрост Божју. Девојком бити мораш, да би те Дух Божји замиловао. Сва чуда на небу и на земљи произашла су од Девојке и Духа.
Девојка рађа стваралачку мудрост. Распусна жена ствара јалово знање. Само Девојка може да види истину, а распусна жена може само да позна ствари.
Господе троипостасни, очисти огледало душе моје, и наднеси лице Твоје нада њ. Да би душа моја засјала славом Господара свога. Да би се пречудна историја неба и земље отпечатила у њој. Да би се испунила блеском као језеро моје, када сунце виси над њим у подне.
XI
Кад сам се везао за Тебе, љубави моја, све друге везе су попуцале.
Гледам ласту како је збуњена над разореним гнездом, и велим: ја нисам везан за гнездо своје.
Гледам сина како се жалости за родитељем својим, и велим: ја нисам везан за родитеље своје.
Гледам рибу како издише чим се извади из воде, и велим: такав сам ја! Ако ме изваде из загрљаја Твога, тренутно ћу издахнути као риба бачена на песак.
Но како сам могао тако бесповратно поронути у Тебе и живети, ако никад пре нисам био у Теби? Ваистину био сам у Теби од првог пробуђења Твога, због чега се и осећам у Теби као у дому своме.
Постоји вечност у вечности као што постоји трајање у времену. У једној вечности, Господе, Ти си био у неисказивој безразличности и вечерњем блаженству своме. Тада су ипостаси Твоје истина биле у Теби, јер нису могле не бити у Теби. Но нису се созерцале једна у другој, јер нису се знале у својој различности. У другој вечности Ти си био у јутарњем блаженству Своме, и три ипостаси сазнале су се и созерцале као такве.