Опет се окретох људима, највеселијим међу синовима људским, и упитах за мишљење. Као да ми могу дати неко мишљење они, који месом мисле! Они ме узеше за шалу и весеље своје, док смрт не диже свој штап и не превуче буђом језик њихов.
Опет се окретох људима, онима који ме родише и донеше међу ствари, и упитах њих. Њихова смежурана лица позеленеше; очи им заводнише; и они промуцаше; у незнању се родисмо и ми, у незнању родисмо тебе, и незнање своје поделисмо с тобом.
Опет се окретох људима, пријатељима својим и рекох: пријатељи моји, шта мислите ви? А они оћуташе дуго, док стидљиво не подигоше очи и прозборише: ми се одавно спремамо да питамо тебе: шта мислиш ти?
О кад закуцах и на последња врата, да питам, врата се отворише и видех мртваца где износе.
Кад не бејаше више врата да куцам, нестаде и суза, и сухи страх забоде своје канџе у кости моје.
Још једна суза нађе се и скотрља се у дно душе моје. И гле, нека непозната врата, у које удари последња суза, отворише се, и Ти се појави, Царе мој и Оче мој, сав окружен бесмртним војскама као боровом планином у неопалном пламену.
И светлост заигра као многогласна харфа, и ја чух где говори: Ја сам онај кога тражиш. Држи се Мене. Име ми је: Јесам.
XCVII
Твоја посета, Снаго моја, доноси снаге свакој твари.
Као у празне лампе налеваш уља у сваку од њих, и почињу горети.
Благо оном, ко Тебе прими у своју празнину; напуниће се и гореће.
Кад уља нема, онда фитиљ гори са димом и рђавим мирисом.
Горели су људи и пре Твоје посете, но то ниси горео Ти но фитиљ са димом и рђавим мирисом.
Кад си Ти дошао у посету земљи, налио си све лампе уљем, и уље је почело горети, без дима и рђавог мириса.
Ако неуки не виде разлику, но говоре: и пре је било горење, и сад је горење.
Не виде неуки разлику између горења празне лампе и горења пуне лампе.
О неуки, кад гори земља својим огњем, то фитиљ гори а не уље, и горење је са димом и рђавим мирисом.
Кад се земљани судови напуне небесним уљем, онда уље гори, и горење је са пламеном и светлошћу, но без дима и рђава мириса.
Гле, Ти ниси као обични посетиоци, који долазе да узму. Дошао си не да дођеш и одеш као обични посетиоци, и не да дођеш и узмеш, него си дошао да оставиш. Ваистину, да напуниш и све пуно оставиш!
Свака ствар се пуни силом и снагом, Господе препуни добара, када Ти дођеш у посету.
Вода, што је само могла да пере тело, добила је силу, да крштава душу. У Твоје име, Господе!
Уље, што је само могло блистати на здравом лицу, добило је силу, да болним даје крепост. У Твоје име, Господе!
Хлеб, што је само могао гомилати у човеку пепео на пепео, добио је силу, да Твојим животом храни живот. У Твоје име, Господе!
Извори су се налили снегом, и траве пољске наједрале животом. У Твоје име, Господе!
Речи су постале леком, и знаци су постали одбраном. У Твоје име, Господе!
Мртви су почели узимати немоћи живих на себе и живи су почели разговарати са мртвима као са живима. У Твоје име, Господе!
Гробови, из којих је само смрад текао, почели су изливати миро, и зверске пештере постале су покајницама. У Твоје име, Господе!
Пре Твоје посете, Господе, све је било димљивије од горућег фитиља, и све немоћније од пауковог ткања.
Да ли ће неуки отворити очи и видети разлику? За све неуке клечим и молим се пред Тобом, Господе Свемоћни: отвори им очи, да би видели разлику.
Да би видели разлику и отворили своје празне лампе, да их Ти напуниш.
Да се не би вечито гушили у диму и рђавом мирису, Небесно уље лампе моје.
За све неуке клечим и молим се пред Тобом, Душе Свети, Животворни. Духни као олуја и затреси душу неуких, да би се пробудили и осетили час Твоје посете.
Да би се покајали, и заједно са мном клекнули и узвикнули: како земља постаје нова, кад је Ти посетиш. Величанствени и Страшни Боже!
XCVIII
Књига сам исписана и споља и изнутра, и запечаћена са седам печата.
Сричу комшије моје и не могу име да ми срекну.
Комшије моје, како ћете онда прочитати име Господа, који ме од блата испере, кад моје име не можете да срекнете!
Твоја сам књига, Господе Царе мој, Твоје сам писмо и споља и изнутра. Само свет ме замрља својом неписменом руком, те постах нејасан и нечитљив.
Твоја сам књига, Господе Царе мој, и Твоји су печати, којима си ме запечатио као светињу своју.
Под сваким печатом скрива се по један дар Духа Светога, по један дар бесмртног живота Небесне Триаде. Ко ће отпечатити оно, што је Бог запечатио, — ко може други осим Бога јединога?