Говоре ми комшије моје: ти си књига света, и сав си исписан руком света, и сви дарови у теби су дарови света?
Тако ме читају неписмени, и ја осећам, да ми не знају имена.
Заиста, свет је много исписао незграпном руком по срцу моме. Многе и нетражене дарове утрпао је свет у срце моје.
Но гле, и кад избришем све писање светско из срца мога, избацим све дарове светске из срца мога, не избацујем срце своје из себе, и не остављам га празним.
И гле, кад избришем све писање света по уму моме, и све дарове светске избацим из ума мога, не избацујем свој ум из мене, нити га остављам празним.
И знам, да је по телу моме писао дух мој, и по духу моме тело моје. Гле, кад избришем све писање духа мог по телу моме, и тела мога по духу моме, ипак не остајем књига неисписана.
Кад избацим сав свет из себе, опет видим у себи књигу запечаћену са седам печата. То је Твоја књига, Господе.
То је писање Господа мога. Ко може отпечатити књигу Божју осим Бога јединог?
Ко Тебе призна за Оца, признајеш и Ти њега за сина, и сину отвараш књигу и читаш тајне. Печат по печат ломиш, и читаш му тајне.
Узалуд ме читају људи, неће ме прочитати. Прочитаће само оно, што је свет написао по мени и у мени. Но очи њихове не могу читати под печатима.
Нема много речи у тој књизи, но свака реч је као пламен оштра, и као бемртност дуга, а слађа је од свих сласти овога света.
Седам речи, — седам духова и седам живота, три горња и три доња, везани у средини нераздвојно у један неумирући пламен.
Света мужевственост неба и девичанска женственост земље, опасан непорочним појасом, окићеним са седам звезда. Но ко сме просипати бисер пред оне, који се хране трулим јабукама? Ко сме читати тајне Твоје онима, који су писмени само за дебела слова света?
Невидљива рука стара се, да пише свуда по свету, но свет се отима и мучи да пише својом мртвом руком — мртва слова.
Господе Свемилосни, погледај у оне, који гледају у Тебе, и управи руку њихову, да кад пишу по себи пишу Твоје име и споља и изнутра.
Свемудри Боже мој, управи очи изабраних Твојих у печате књиге Твоје, да с молитвом чекају и с разумевањем читају, кад Ти будеш нечујно и лагано ломио печате тајни?
XCIX
Мало је послушних, Господе, а верујућих има.
Мало је оних, који нетремице гледају у Господа свога и иду за Његовим погледом.
Тражим послушне, Господе мој, и делим радост с њима. Казујем њима о путевима Твојим и мудрости Твојој, и они потврђују моје казивање. И радост своју множимо и — делимо.
Слушам причу послушних, како си уклонио спотицања испред ногу њихових, и додајем своју причу, и соба се наша испуњава небом.
Све догађаје, што нам се догодише, сејемо на често сито закона Твога, и плеву што испадне зовемо својом, а чисто зрно што остане зовемо Твојим.
Рачунамо све муке, све сузе, и сва страдања своја ради имена Твога, да смо у добитку.
Шта нам вреди вера од недеље до недеље, говоримо, ако нас она не веже сваки дан са погледом Господина нашега?
Има верујућих, Господе Боже наш, али је мало послушних.
Коме ћу бити послушан, ако нећу Најмоћнијем? Зар ће ме заваљени дићи, и самртници зар ће ме укрепити?
Коме ћу бити послушан, ако нећу Најмудријем? Зар ће ме неуки научити, и незналице зар ће ми казати истину?
Коме ћу бити послушан, ако нећу Најсветијем? Зар ће ме грешници сачувати, и крвници зар ће ми душу спасти?
Како би се назвао залутали човек, који би спазио огањ у тамној ноћи, и не би срачунао своје путеве према том огњу?
И лађар како би се назвао онај, који би видео светлост у пристаништу, и окренуо лађу у страну?
Истим именом могли би се назвати и верујући а непослушни.
Осетио си жаоку непослушности моје, Љубави моја; опрости!
Од кад ме рани љубав Твоја, стид ме испече од сећања небрижљивости моје.
Закитио сам се био вером у Тебе, као цвећем, ходио сам својим путевима, не осећајући како ме љубав Твоја узастоп прати. Сада су ми се отвориле очи за љубав Твоју. Ранио си ме љуто, и рана ме пече као огањ.
Сад видим, да ме је љубав Твоја пратила на свима обронцима и раскршћима живота. Гледам у прошлост и видим само двоје: љубав Твоју и непослушност моју. Ранио си ме љуто, и рана ме пече као огањ.
Коме да исповедим грех мој но Теби, коме и сагреших?
Што да се исповедам непослушнима, који ће рећи: ниси много згрешио, јер и ми тако чинисмо? Својим грехом правдаће мој грех, и неће ми дати утехе.
Учиниће свој грех мерилом правде између мене и Тебе, и досудиће правду грешнику.