Покајање је признање погрешног пута. Покајање просеца нов пут. Покајнику се отварају очи за два пута: за онај, којим иде, и за онај, којим треба да иде.
Више је оних, који се кају, но оних, који скрећу своје колеснице на нов пут. Кажем вам: две храбрости потребне су покајнику — једном храброшћу да се заплаче над старим путем, и другом да се обрадује новом.
Шта вам вреди кајати се а стално тапкати по старом путу? Како називате човека, који се дави и виче за помоћ, а кад му се помоћ укаже не хвата се за коноп спасења? Тако и ја називам вас.
Покајте се од жеље за овим светом и свим што је у овом свету. Јер свет је овај гробље ваших предака, које стоји отворено и чека вас. Још мало-мало и ви ћете бити преци и желећете чути реч покајање, но нећете је чути.
Као што ветар духне и однесе маглу испред сунца, тако ће смрт однети вас испред лица Божја.
Покајање подмлађује срце и продужује век. Сузе покајника перу таму са очију и дају детињи сјај очима. У мога језера око је као у срне, вазда влажно и дијамантски сјајно. Заиста, влага у очима исушује гнев у срцу.
Као нов месец таква је душа у покајника. Пун месец мора да опада, нев месец мора да расте.
Покајник крчи њиву своје душе од корова, и семе добра почиње да расте.
Заиста, није покајник онај, ко тугује због једног учињеног зла но онај, ко тугује због свих зала, које је у стању учинити. Мудар домаћин не сече само онај трн што га је убо но и сваки трн на њиви што чека да убоде.
Господе мој, похитај и покажи нов пут покајнику, када презре свој стари пут.
Мајко небесна, Невесто Свесветог Духа, пригни се к срцу нашем, кад се кајемо. Отвори источник суза у нама, да се оперемо од тешке иловаче, што нам очи помути.
Душе Свесвети, духни и разагнај нечисти задах из душе покајника, што га је гушио и покајању привео.
Молимо Ти се и покпонимо, Животворни и Моћни Душе!
XIX
Усред граје и поруге људске уздиже се молитва моја ка Теби, Царе мој и Царевино моја. Молитва је тамјан, што без престанка кади душу моју и уздиже је к Теби, и пригиба Тебе к њој.
Сагни се, Царе мој, да ти шапнем најмилију тајну, најтајнију молитву, најмолитвенију жељу. Ти си предмет свих молитава мојих, свега искања мога. Ништа од Тебе не иштем, ваистину, само Тебе.
Шта да тражим од Тебе, што ме не би одвојило од Тебе? Да будем господар над неколико звезда? Нећу ли с Тобом господарити над свим звездама?
Да будем први међу људима? Какав стид за мене, кад ме Ти за трпезом Својом будеш ставио на последње место!
Да ме славе милиони људских уста? Какав ужас за мене, кад се сва та уста напуне земљом!
Да се окружим најдрагоценијим стварима из целога света? Какво понижење за мене, да ме те ствари надживе, и да сијају и онда кад земљана тама испуни очи моје!
Да ме не растављаш од пријатеља мојих? Ах, растави ме, Господе, растави ме што пре од пријатеља мојих, јер они су најдебљи зид између Тебе и мене.
Зашто да се молимо, говоре суседи моји, кад нам Бог не услишава молитве? А ја им велим: ваша молитва није молитва но торбарење. Ви се не молите Богу, да вам да Бога но ђавола. Зато Мудрост небесна не прима молитве са језика вашег.
Зашто да се молимо, ропћу суседи моји, кад Бог зна унапред шта нама треба? А ја са жалошћу одговарам: заиста, Бог зна, да вама ништа не треба до Њега јединога. На вратима душе ваше Он чека да уђе. Молитвом се отварају врата за улазак величанственога Цара. Не говорите ли и један другоме на вратима: молимо, уђите?
Не тражи Бог славу Себи но вама. Његовој слави сви светови не могу додати ништа, камо ли ћете ви. Молитва ваша прославља вас а не Бога. У Њега је пуноћа и милост. Све добре речи, које у молитви упутите Њему, враћају се двогубо на вас.
Светлосни Царе мој и Боже мој, Теби се једином молим и поклоном. Изли се у мене као бујан поток у жедан песак. Само се Ти изли, животворна водо, лако ће онда трава расти по песку и бели јагањци пасти по трави.
Само се Ти изли у сухотну душу моју, Животе мој и Спасење моје.
XX
Посматрај себе као умрла, говорим самом себи, па нећеш ни осетити долазак смрти. Утупи жаоку смрти за живота, и кад дође неће те имати чим убости.
Посматрај себе свако јутро као новорођено чудо, и нећеш осетити старости.
Не ишчекуј долазак смрти, јер гле, смрт је већ дошла и не избија из тебе. Зуби њени су непрекидно у твоме месу. Оно што је живело пре твога рођења, и што ће надживети твоју смрт, оно је и сада живо у теби.
Једне ноћи одсука ангел пантљику времена, којој ни крај не могах сагледати и показа ми на пантљици две тачке једну уз другу. «Растојање, вели, између две те тачке то је дужина твога века».