Узвртела кула воде сада се брзо успињала у небо, продирући кроз облаке попут стреле на путу према свемиру. Њен запенушани врх већ се изгубио са видика и са неба је почео да се слива постојани пљусак, ненормално крупних капи, попут оних које наговештавају олујну непогоду. Није сва вода која је подизана из јединственог океана Таласе стизала до свог далеког одредишта; један део успевао је да умакне сили која ју је зауздавала и враћао се натраг са руба свемира.
Гомила која је посматрала стала је полако да се разилази; збуњеност и страх већ су уступили место мирном прихватању. Човек је кадар да контролише силу теже већ пет стотина година и овај трик — ма колико деловао спектакуларно није се могао поредити са чудом лета свемирског брода од сунца до сунца брзином која је тек нешто мало мања од светлосне.
Земљани су се сада враћали ка својој машини, очигледно задовољни оним што су постигли. Чак и са ове даљине могло се видети да су срећни и опуштени можда први пут од како су дошли на Таласу. Вода за поновно стварање Магелановог штитника налазила се на путу ка свемиру, где ће је уобличити и замрзнути друге необичне силе које су ти људи учинили својим слугама. За неколико дана биће спремни за полазак, а њихов велики међузвездани ковчег изгледаће као нов.
Све до ових тренутака Лора се надала да можда неће успети. Сада од те наде није преостало ништа: пред очима јој је стајао вештачки одлив воде који је носио свој товар из мора. Понекад би се благо зањихао, а основа би се померила напред-назад, као да се саображава равнотежи између огромних, невидљивих сила. Али налазила се потпуно под контролом и извршиће задатак који јој је намењен. То је, међутим, Лори значило само једну ствар: ускоро ће морати да се опрости од Леона.
Лагано је кренула према удаљеној групи Земљана, пребирајући по мислима и покушавајући да примири осећања. А онда се Леон одвоји од својих колега и пође јој у сусрет: олакшање и срећа стајали су му исписани на лицу, али они брзо ишчилеше чим је спазио Лорин израз.
„Па”, рече он скрушено, готово као ђак кога су ухватили у неком прекршају, „успели смо.”
„И? Колико ћеш још остати овде?”
Он нервозно поче да шара ногама по песку, неспособан да је погледа у очи.
„Ох, око три дана — можда четири.”
Покушала је да ово прими мирно; уосталом, то је и очекивала — није посреди било ништа ново. Али није јој пошло за руком и сва је срећа била што се око њих није нико налазио.
„Немој отићи!” узвикну она очајно. „Остани овде на Таласи!”
Леон је благо узе за руке, а онда промрмља:
„Не, Лора ово није мој свет; никада се не бих уклопио у њега. Пола живота провео сам у обучавању за посао који сада радим; никада не бих могао да будем срећан овде где више нема нових граница. За месец дана умро бих од досаде.”
„Онда ме поведи са собом!”
„Не мислиш ваљда озбиљно?”
„Сигурно да мислим.”
„Само ти се тако чини; ти још мање припадаш мом свету него ја твом.”
„Магла бих да учим, постоји мноштво ствари које бих могла да радим. Само да останемо заједно!”
Држао ју је на дужини руку, гледајући је у очи. У њима се огледала туга, као и искреност. Уистину верује у оно што каже, рече Леон у себи. Први пут је осетио грижу савести. Сметнуо је с ума — или хотимице није упамтио колико само ове ствари могу изгледати озбиљније једној жени него једном мушкарцу.
Ниједног тренутка није имао намеру да нанесе бол Лори; веома му је била драга и с наклоношћу ће је се сећати цео живот. Управо је откривао, као и толики мушкарци пре њега, да није увек лако рећи збогом.
Преостала му је само једна ствар. Боље кратак, оштар бол него дуготрајна горчина.
„Пођи са мном, Лора”, рече он. „Желим нешто да ти покажем.”
Нису разговарали док ју је Леон водио ка чистини коју су Земљани користили као узлетиште. Посвуда су се налазили разбацани делови загонетне опреме; поједини уређаји поново су бивали запакивани, док су други остављани острвљанима да их користе по свом нахођењу. Неколико антигравитационих скутера стајало је паркирано у сенци под палмама; чак и кад нису били у употреби, уздржавали су се од додира са тлом, лебдећи стопу-две поврх траве.