Али Леона то није занимало; он се сврховито запутио ка блиставом овалу који је преовлађивао чистином, изменивши неколико реченица са инжењерима који су стајали покрај летелице. Била је то кратка расправа, а онда су она двојица положила оружје, прилично радо.
„Још није потпуно натоварена”, објасни Леон, док је помагао Лори да се попне уз рампу. „Али ипак ћемо поћи. Други шатл ће ионако бити доле за пола сата.”
Лора се наједном обрела у свету који никада раније није упознала — свету технологије у коме би и најблиставији инжењер или научник са Таласе били изгубљени. Острво је располагало свим машинама које су му биле потребне за живот и срећу; ово је, међутим, било нешто што је стајало сасвим изван његових домашаја. Лора је једном видела велики компјутер који је био дословни владалац над њеним сународницима; са његовим одлукама они се нису слагали не једном у поколењу. Тај џиновски мозак био је огроман и сложен, али ова машина одликовала се застрашујућом једноставношћу која је деловала упечатљиво чак и њеном нетехничком уму. Када је Леон сео за апсурдно малу контролну таблу, изгледало је да му шаке не раде ништа друго до лако почивају на њој.
Но, зидови су наједном постали провидни и кроз њих се указала Таласа, која се већ смањивала испод. Није постајао никакав осећај кретања, никакав шапат звука, али острво се на њихове очи удаљавало. Магловити руб света, велики лук који је раздвајао морску плавет од сомотног црнила свемира, постајао је све закривљенији са сваком секундом која би минула.
„Погледај”, рече Леон, показујући ка звездама.
Брод се већ могао видети и Лору наједном обузе осећање разочараности због његових малих размера. Успела је да разабере мноштво улаза око средишњег дела, али је зато изгледало да нема никаквих других отвора на здепастом, угаоном трупу летелице.
Привид је потрајао само секунду. А онда, уз шок неверице који јој је потпуно пореметио сва чула и довео је на руб вртоглавице, она схвати колико су је само безнадежно властите очи обмануле. Оно нису били улази; брод се и даље налазио миљама далеко. Оно што је угледала биле су отворене капије кроз које су улазили и излазили шатлови на линији између звезданог Брода и Таласе.
У свемиру не постоји осећање перспективе, будући да су тамо сва тела јасна и оштра без обзира на раздаљину. Ипак и када се труп Брода узносио тик уз њих, попут џиновског, закривљеног, металног зида који помрачује звезде, није било правог начина да се процени његова величина. Једино је успела да претпостави да му дужина износи најмање две миље.
Шатл се укотвио, колико је Лора успела да просуди, без икаквог Леоновог уплива. Кренула је за њим из мале контролне просторије, а када се ваздушна комора отворила, она је са изненађењем установила да могу право да изиђу на једну од пешачких трака свемирског брода.
Обрели су се у дугачком, цевастом ходнику који се у оба смера пружао докле је поглед допирао. Под им се кретао под стопалима, носећи их брзо и лако иако Лора, што јој је било необично, није искусила изненадан трзај када је закорачила на покретну траку која ју је сада превозила кроз брод. Још једна у низу тајни које ће за њу заувек остати неразјашњене: биће их још мноштво пре но што Леон буде завршио са показивањем Магелана.
Прошао је читав час пре но што су срели неко људско биће. За то време мора да су превалили много миља: понекад су били ношени покретним ходницима, док су у другим приликама били дизани кроз дугачке цеви у којима је укинута сила теже. Било је очигледно шта Леон покушава да учини; настојао је да јој дочара известан утисак о величини и сложености овог вештачког света који је био саздан да би пренео семе нове цивилизације на звезде.
Сама стројарница, са својим уснулим, прекривеним чудовиштима од метала и кристала, мора да је била дугачка читавих пола миље. Док су стајали на једној тераси високо изнад тог огромног попришта притајених сила, Леон јој рече поносно, премда можда не сасвим тачно: „Они су моји.” Лора осмотри џиновска, недокучива обличја која су јој донела Леона преко многих светлосних година и није знала да ли да их благосиља због онога што су учинили или да их проклиње због онога што ће ускоро учинити.
Брзо су прошли кроз пећинаста спремишта, пренатрпана машинама, уређајима и залихама неопходним да се једна девичанска планета преобрати у погодно станиште људског рода. Постојале су миље и миље складишних рафова, на којима су биле спремљене траке, микрофилмови или још сажетији видови ускладиштеног културног наслеђа човечанства. Ту су затекли групу стручњака са Таласе, који су изгледали прилично ошамућено, настојећи да установе колики део тог свеколиког блага могу да преберу за неколико сати које су имали на располагању.