Изравнали су брда, засадили житарице, покренули реке, саградили градове и фабрике и умножавали се све док нису домашили природне границе свог копна. Са својим плодним тлом, изобилним морима и благом, потпуно предвидљивом климом Таласа није била свет који је постављао превелике захтеве својој усвојеној деци. Пионирски дух потрајао је можда два покољења; после тога колонисти су се задовољавали да раде онолико колико је неопходно (али не и више од тога), да носталгично сневају о Земљи и да препуштају будућност да се сама стара о себи.
Селом су колале разне претпоставке када су Клајд и Лора стигли. Вести су већ стигле са северног краја острва да је брод обуздао своју махниту брзину и да се враћа натраг на малој висини, очигледно у потрази за местом на које би се спустио. „Јамачно још имају старе карте”, приметио је неко. „Кладим се у десет према један да ће се приземити на истом месту где се спустила и прва експедиција, горе у брдима.”
Била је то разложна претпоставка и само неколико минута касније сва расположива превозна средства већ су напуштала село ретко коришћеним путем који је ишао на запад. Како је то приличило градоначелнику једног тако важног културног средишта као што је Залив палми (житеља: 572; привреда: рибарење, хидропоници; индустрија: непостојећа), Лорин отац налазио се на челу у својим званичним колима. Околност да је премаз боје на аутомобилу већ био зрео за уобичајену годишњу обнову није изгледала баш најсрећнија; могло се само надати да ће посетиоцима промаћи местимичне мрље голог метала. Уосталом, сама кола била су потпуно нова; Лора се још живо сећала узбуђења које је изазвао њихов долазак пре циглих тринаест година.
Мали караван сачињен од одабраних кола, камиона, па чак и двоје пешчаних санки, које су се с напором кретале, пређе преко кресте брда и заустави се поред једног знака изједеног временом на коме су стајале исписане једноставне, али упечатљиве речи:
МЕСТО СПУШТАЊА ПРВЕ ЕКСПЕДИЦИЈЕ НА ТАЛАСУ
1. ЈАНУАР, НУЛТА ГОДИНА
(28 мај 1. г. 2626.)
Прва експедиција — понови Лора у себи бешумно. Друга никада није уследила све до сада…
Брод је приспео на тако малој висини и тако тихо да је већ готово био поврх њих пре но што су га уопште постали свесни. Није се чуо никакав звук мотора само краткотрајно шумење лишћа док се узнемирени ваздух ширио међу крошњама. А онда је поново све утихло, али Лори се чинило да је блистави овоид који је почивао на утрини велико сребрно јаје које ће се сваког часа излећи и донети нешто ново и необично на спокојан свет Таласе.
„Тако је мали”, прошапута неко покрај ње. „Нису могли стићи са Земље у овој стварчици!”
„Разуме се да нису”, узврати одмах неизбежни самозвани стручњак. „Ово је само чамац за спасавање прави брод је горе у свемиру. Зар се не сећате да је и прва експедиција…”
„Пссст”, прекиде га неко трећи. „Излазе!”
Збило се то током само једног откуцаја срца. Тренутак раније бешаван труп изгледао је тако гладак и целовит да је око узалуд тражило неки знак отвора. А онда, већ наредног трена, појавио се овални улаз из кога је кратка рампа водила до тла. Ништа се није покренуло, али нешто се догодило. Лора није имала никакву представу како је то било могуће, али прихватила је то чудо без изненађења. Сличне ствари напросто је ваљало очекивати од једног брода који долази са Земље.
У сеновитом улазу стадоше да се крећу неке прилике; гомила која је чекала није се огласила ни најмањим звуком док су посетиоци лагано излазили и одмах почели да жмиркају због снажне светлости непознатог сунца. Било их је седморица сви мушкарци и уопште нису деловали као супербића која је она очекивала. Истина је била, додуше, да је висина свих нешто изнад просека, као и да им је кожа готово бела. Осим тога, изгледали су забринуто и неодлучно, што је Лору прилично збунило. Тог часа јој је први пут пало на ум да ово спуштање на Таласу није било хотимично, односно да су посетиоци у подједнакој мери изненађени што су се обрели овде као и житељи што им се указала прилика да их поздраве.
Градоначелник Залива палми, суочен са врхунским тренутком своје каријере, иступи напред да започне говор који је махнито припремао још од часа када је кренуо из села. Само секунду пре но што ће заустити прву реченицу проже га изненадна сумња која му у часу потпуно обриса памћење. Сви су аутоматски претпоставили да брод долази са Земље али то је било само пуко нагађање. Сасвим је било могуће да је упућен овамо и са неке друге колоније, од којих им је најмање десетак било ближе него матични свет. Све што је Лорин отац успео да прозбори, обузет паником због протокола, било је: