Колико јој је памћење досезало, он је био део њеног живота; знали су за размирице и неслагања, али још нико није угрозио његово место у њеном срцу. Кроз неколико месеци ће се венчати — премда више није била сигурна у то, као ни у било шта друго.
'Залуђеност' је била ружна реч која се примењује само на друге људе. Али како другачије објаснити ту жудњу да буде са једним мушкарцем који се наједном обрео у њеном животу ни од куда и који ће морати да оде кроз неколико дана или недеља? Нема сумње да су сјај и романтичност његовог порекла били делимично одговори али то није било довољно објашњење. Постојали су и други Земљани згоднији од Леона, али је она видела само њега и живот јој је сада изгледао празан ако не би бла у његовом друштву.
Крајем првога дана само су чланови њене породице знали за њена осећања; крајем другога сви поред којих би прошла с разумевањем би се осмехивали. Било је немогуће сачувати тајну у једној овако збијеној и брбљивој заједници као што је Залив палми и она је добро знала да нема никакве сврхе да се труди око тога.
До њеног другог сусрета са Леоном дошло је случајно у мери у којој такве ствари уопште могу бити плод случаја. Помагала је оцу око неке преписке и захтева који су просто преплавили села по доласку Земљана и настојала је да се мало разабере у властитим белешкама када се врата канцеларије отворише. Отварала су се, додуше, тако често последњих неколико дана да она више није дизала поглед; њена млађа сестра примала је странке и у њеној надлежности били су сви посетиоци. А онда је зачула Леонов глас; а папири јој се замутише пред очима, а белешке јој се наједном учинише као да су исписане на неком непознатом језику.
„Могу ли да видим градоначелника, молим вас?”
„Разуме се. Ви сте…?”
„Помоћни инжењер Карел.”
„Одмах ћу га позвати. Седите, молим вас.”
Леон се уморно сручи у једну старинску наслоњачу која је представљала најбољи комад намештаја што га је соба за пријем странака могла понудити својим ретким посетиоцима и тек тада спази да га Лора без речи посматра са другог краја просторије.
Умора му намах нестаде и он скочи на ноге.
„Здраво — нисам знао да радиш овде.”
„Живим овде; мој отац је градоначелник.”
Ова помпезна вест није на Леона оставила нарочити утисак. Он приђе до радног стола и подиже дебели том који је Лора читала у паузама између секретарских обавеза.
„Сажета историја Земље”, прочита он, „од освита цивилизације до почетка међузвезданог летења. И све то на хиљаду страна! Штета што се завршава пре три хиљаде година.”
„Надамо се да ћете нам ажурирати ствари. Да ли се много тога збило од када је написана?”
„Довољно да се испуни педесет библиотека, претпостављам. Али пре но што пођемо оставићемо вам копије наше целокупне документације, тако да ће вам историјске књиге каснити само стотину година.”
Кружили су једно око другог, избегавајући једину ствар која је била важна. Када се поново можемо срести? Лорине мисли бешумно су бубњале, неспособне да пробију баријеру говора. Да ли му се стварно допадам или он само води љубазан разговор?
Унутрашња врата се отворише и градоначелник се уз извињавања појави из своје канцеларије.
„Опростите што сте ме чекали, господине Карел, али на вези сам имао председника — долази овамо по подне. Шта могу да учиним за вас?”
Лора се претварала да ради, али куцала је једну исту реченицу осам пута док је Леон саопштавао поруку капетана брода Магелан. Није била нимало паметнија када је завршио; изгледало је да инжењери са звездане летелице желе да поставе некакве уређаје на рту удаљеном миљу од села и да се увере да с тим у вези неће бити никаквих противљења.
„Разуме се!” рече градоначелник Фордајс великодушно, својим нарочитим тоном којим је јасно стављао до знања да за госте ништа није довољно добро. „Само напред тај терен не припада никоме и тамо нико не живи. Шта желите да урадите?”
„Поставићемо гравитациони инвертер, а генератор за њега ваља усидрити у чврсту камену основу. Може бити мало бучно када почне да ради, али мислим да вам овде у селу неће сметати. Разуме се, чим будемо завршили размонтираћемо и покупити опрему.”
Лора је осетила дивљење према оцу. Савршено је добро знала да је Леонов захтев њему звучао потпуно бесмислено баш као и њој, али то се ни по чему није могло видети.
„Савршено је у реду — драго нам је што вам можемо бити од неке помоћи. Да ли бисте казали капетану Голду да председник долази у пет по подне? Послаћу моја кола по њега; пријем је у пола шест у свечаној дворани села.”
Пошто се Леон захвалио и отишао, градоначелник Фордајс пришао је кћери и узео малу хрпу писама која је она прекуцавала не одвећ брижљиво.