„Баш пријатан младић”, рече он, „али је ли одвећ мудро много се загрејати за њега?”
„Не знам о чему говориш.”
„Ма хајде, Лора! Уосталом, отац сам ти, а и очи ме још добро служе.”
„Он се”, шмрк, „ни најмање не занима за мене.”
„А ти за њега?”
„Не знам. Ох, тата, тако сам несрећна!”
Градоначелник Фордајс није био храбар човек, тако да је постојала само једна ствар коју је могао учинити. Пружио јој је своју марамицу и брже-боље се повукао у канцеларију.
Био је то најтежи проблем са којим се Клајд суочио у животу, а није било никаквих преседана по којима би се равнао. Лора је припадала њему — сви су то знали. Да му је такмац био неки други мештанин или неко са неког другог краја Таласе, тачно би знао шта му ваља чинити. Али закони гостопримства, а понајпре његово урођено зазирање од свега са Земље, спречавали су га да љубазно замоли Леона да се окрене на другу страну. То не би било први пут да се ово догодило, а у ранијим навратима није се суочио ни са каквим потешкоћама. Понајпре стога што је Клајд био висок преко шест стопа, складно развијен и није имао нимало сувишног сала, иако је био тежак читавих сто деведесет фунти.
Током дугих сати на мору, када није имао ништа друго да ради до да се носи са властитим мислима, Клајд се забављао идејом о кратком, оштром окршају са Леоном. Сукоб би био веома кратак; иако Леон није био мршав као већина Земљана, одликовао се њиховим бледим, испосничким изгледом и очигледно није био равноправан противник некоме ко је водио живот пун физичких активности. У томе је и била невоља — двобој не би био поштен. Клајд је добро знао да би изазвао гнев јавности ако би се ухватио укоштац са Леоном, ма колико разлози тог сукоба били оправдани.
А колико су, заправо, били оправдани? Био је то велики проблем који је мучио Клајда, баш као што је морио и много милијарди мушкараца пре њега. Изгледало је да је Леон сада практично члан породице; сваки пут када би позвао градоначелникову кућу, Земљанин као да се налазио тамо под овим или оним изговором. Љубомора је била осећање које раније није задавало главобоља Клајду, а њему се нимало нису допадали њени симптоми.
Још је био силно бесан због плеса. Био је то најзначајнији друштвени догађај годинама уназад; штавише, мало је вероватно да ће се Заливу палми икада у будућности поново указати једна таква прилика.
Имати председника Таласе, половину већа и педесет посетилаца са Земље у селу у истом тренутку било је нешто што се тешко могло поново збити са ове стране вечности.
И поред крупноће и незграпности Клајд је био добар играч, нарочито када му је партнерка била Лора. Али те ноћи мало је имао прилике да то покаже, Леон је био одвећ заузет показивањем најновијих плесова са Земље најновијих, наиме, уколико пређете преко чињенице да су тамо већ стотину година били изван моде — осим ако се нису вратили у међувремену и поново постали модни хит. Према Клајдовом мишљењу, Леонова техника била је сасвим скромна, а и игре ружне; занимање које је Лора показала за њих изгледало му је крајње смешно.
Поступио је довољно будаласто да јој то каже када му се указала прилика; и то је био последњи плес који је одиграо са Лором те вечери. Што се ње тиче после тога њега као да уопште и није било тамо. Клајд је издржао бојкот колико је могао, а онда је отишао до бара са једном помишљу у глави. Брзо је прионуо на њу а тек када је невољно дошао к себи наредног јутра схватио је шта је пропустио.
Плес се рано завршио; уследио је кратак председников говор трећи те вечери у коме је он представио заповедника звезданог брода и обећао једно мало изненађење. Капетан Голд такође је био кратак; био је то човек који се очигледно боље сналазио у издавању наређења него у држању говора:
„Пријатељи”, поче он, „познато вам је због чега смо овде и мислим да не морам да кажем колико ценимо ваше гостопримство и вашу љубазност. Никада вас нећемо заборавити и једино нам је жао што нећемо имати довољно времена да се боље упознамо са овим прелепим острвом и његовим житељима. Надам се да ћете нам опростити сваку привидну неуљудност, али оправка брода и безбедност наших садруга стално су нам најпречи на памети.
Посматрано на дуге стазе, невоља која нас је довела овамо може се за обе заједнице показати као срећна околност. Боравак овде остаће нам у најлепшем сећању и представљаће право надахнуће за нас. Оно што смо видели овде за нас је добар наук. Када бисмо сама успели да свет што нас чека на крају нашег путовања учинимо подједнако погодним домом за човека као што је то Таласа.