Пре но што наставимо путовање биће нам и дужност и задовољство да вас опскрбимо свим расположивим архивским материјалом који ће вам помоћи да премостите бездан који зјапи од вашег последњег контакта са Земљом. Сутра ћемо позвати ваше научнике и историчаре на наш брод како би могли да прекопирају све траке са информацијама које пожеле. Уздамо се да ћемо вам на тај начин оставити легат који ће обогатити ваш свет током много потоњих поколења. То је најмање што можемо да учинимо.
Али вечерас наука и сторија могу да чекају, јер имамо и друга блага. Земља није доколичила током столећа од када су ваши преци отишли. Послушајте сада један део нашег заједничког наслеђа који ћемо оставити на Таласи када кренемо.”
Светла се притулише; музика поче. Нико ко је био присутан никада неће заборавити тај тренутак; у трансу чуђења Лора је слушала оно што су људи написали у звуцима током столећа раздвојености. Време није ништа значило; није била чак ни свесна Леона који је стајао поред ње, држећи је за руку, док је музика протицала крај њих.
Биле су то ствари које она никада није упознала, ствари које су припадале Земљи и једино Земљи. Споро одзвањање моћних звона које се дизало попут невидљивог дима са торњева старе катедрале; пој стрпљивих бродара, на хиљаду језика сада заувек изгубљених, док веслају кући спрам надолазеће плиме у сам смирај дана; песме војски што марширају у битке које су у међувремену постале лишене сваког бола и зла; измешани жамор десет милиона гласова док се човекови највећи градови буде у сусрет зори; хладан плес поларне светлости поврх бескрајних мора леда; грмљавина моћних мотора који се успињу друмовима за звезде. Све је то чула у музици и песмама који су изронили из ноћи у напевима далеке Земље који су до ње стигли преко многих светлосних година…
Кристално бистар сопран, који је понирао и узлетао попут какве птице на самом рубу чујности, певао је тугованку без речи која је дирала право у срце. Била је то нарицаљка за све љубави изгубљене у самотности свемира, за пријатеље и домове који више не могу бити виђени и коначно морају да ишчиле из сећања. Била је то песма за све изгнанике и она је подједнако јасно говорила како онима које је од Земље раздвајало десет поколења тако и путницима којима су њена поља и градови изгледали удаљени тек неколико недеља.
Музика је замрла у тами; влажних очију, избегавајући речи, житељи Таласе полако су се разишли кућама. Али Лора то није учинила; постојала је само једна одбрана од самоће која је стала да јој тишти душу. И она ју је убрзо нашла, у топлој ноћи шуме, док су се Леонове руке обавијале око ње, а душе и тела им се спајали попут путника изгубљених у негостољубивој дивљини, потражили су топлину и спокој покрај ватре љубави. Док та ватра буде горела, они ће бити безбедни од сенки које су гамизале кроз ноћ; а свеколика васељена звезда и планета смањила се до размера обичне играчке која им је могла стати у шаке.
За Леона то никада није било у потпуности стварно. И поред све хитње и опасности које су их довеле овамо, понекад му се чинило да ће на крају путовања тешко моћи да увери самога себе да Таласа није представљала само сан који му је дошао након дуготрајног спавања. Ова ватрена и уклета љубав, на пример; он је није тражио напросто му се догодила. Било је мало мушкараца, рече он у себи, који је не би прихватили да су се, као и он, спустили после недеља неизвесности и брижности на овај опојан, пријатан свет.
Када не би био везан послом упућивао се у дуге шетње са Лором далеко од села, где су људи ретко одлазили и где су једино роботски култиватори реметили самоћу. Лора би га сатима испитивала о Земљи али никада није помињала планету која је представљала Магеланово одредиште. Он је одлично разумео разлоге за то и дао је све од собе да утажи њену неизмерну радозналост о свету који је већ представљао 'дом' већем броју људи него што га је видело властитим очима.
Веома се разочарала када је чула да је прошло доба градова. Упркос свему што јој је Леон испричао о потпуно децентрализованој култури која је сада прекривала планету од пола до пола, она је и даље размишљала о Земљи у светлости таквих ишчезлих џинова као што су Чандригар, Лондон, Астроград или Њујорк; била јој је тешко да појми да су они заувек нестали, а са њима и начин живота који су оличавали.
„Када смо кренули са Земље”, објаснио јој је Леон, „највећа популациона средишта били су универзитетски градови попут Оксфорда, Ен Арбора или Канбере; у некима од њих налазило се и до педесет хиљада студената и професора. Ниједан од преживелих градова нема чак ни упола толики број житеља.”