„Šteta što je vaš sadrug odveo i konje. Četiri konja bi značajno umanjila dug.“
„On je bio stranac i bitanga“, kaza mu Leana, glasom koji bi bolje priličio nekoj manje javnoj zgodi. „Mogu reći da je barem meni drago što smo njegovu zaštitu zamenile za tvoju, moj lorde.“
Brin je odmeri – s odobravanjem, pomisli Min – ali rekao je samo: „Makar ćete biti bezbedne od Nemovih.“
Ovome nije usledio odgovor. Min zaključi kako je ribanje podova u Brinovom domu verovatno jednako ribanju podova na posedu Nemovih. Kako da se izvučem odavde? Svetlosti, kako? Tišina potraja; samo je Brin lupkao prstima po stolu. Da nije izgledao ovako postojano, Min bi pomislila da je ostao bez reci. Verovatno je bio nezadovoljan što samo Leana pokazuje zahvalnost; valjda je znao koliko je njihova kazna mogla biti strasnija. Možda su Leanini užareni pogledi i umiljate reči ipak poslužili nečemu – pa ipak, Min zažali što ova žena nije ostala kakve jeste. Vešanje za ruke na seoskom trgu bilo bi bolje od ovoga.
Karalin se najzad vratila, mrmljajući sama za sebe. Njen izveštaj Brinu beše pun bodlji. „Potrebni su dani da se od ovih Nemovih izvuku pošteni odgovori, lorde Garete. Admer bi, kad bih ga pustila, zaradio pet novih štala i pedeset krava. Barem sam uverena da je zaista imao kesu novca; ali koliko je držao u njoj...“ Odmahnula je glavom i uzdahnula. „Nekako ću, na kraju, saznati. Džoni je spreman da povede ove devojke na vaše imanje, ako ste završili.“
„Odvedi ih, Karalin“, reče Brin i ustade. „Kada ih otpošalješ, pridruži mi se u ciglani.“ Ponovo je zvučao premoreno. „Tad Haren kaže da mu treba još vode da bi nastavio da pravi cigle, a samo Svetlost zna gde bismo mogli naći vodu.“ Napustio je trpezariju kao da je potpuno zaboravio na tri žene koje su mu se maločas zaklele na službu.
Džoni je bio, kako se ispostavilo, proćelavi čovek koji ih je doveo iz staje. Sada ih je čekao pred gostionicom, kraj velike kočije s arnjevima, u koju beše upregnut jedan mršav dorat. Nekoliko seljana je čekalo da odgleda njihov odlazak, ali većina se, izgleda, sklonila od vrućine i vratila kućama. Garet Brin već beše odmakao daleko niz prašnjavu ulicu.
„Džoni će vas bezbedno sprovesti do kuće“, kaza Karalin. „Radite kako vam se zapovedi i život vam neće biti težak.“ Odmerila ih je, pogledom oštrim poput Sijuaninog, pa zadovoljno klimnu glavom i odjuri za Brinom.
Džoni im raskrili zastor pozadi na kočiji, ali im ne pomože da se uspenju i posedaju na mesta. Daske behu prekrivene samo šačicom slame, a pod platnenim pokrovom kočije skupila se silna vrelina. Nije progovorio ni reč. Kočija se zanjihala dok se peo na kočijaško sedište – bio je iza platna. Min ga je čula kad je coknuo jezikom, na šta konj povuče kočiju; točkovi su pomalo škripali i povremeno truckali preko rupa u putu.
Stražnji prorez beše dovoljan da Min vidi selo kako nestaje iza njih i ustupa mesto dugim gustišima šipražja i ograđenim poljima. Bila je previše ošamućena da bi progovorila. Sijuanin veliki plan završio se ribanjem lonaca i podova. Nije trebalo da pomaže ovoj ženi, nije trebalo da ostane uz nju. Trebalo je da odjaše za Tir čim joj se ukazala prilika.
„Pa“, najednom prozbori Leana, „uopšte nije prošlo loše.“ Vratila se svom uobičajenom reskom glasu, ali sada je bio obojen uzbuđenjem – uzbuđenjem! – a lice joj beše obliveno rumenilom. „Moglo je biti i bolje, ali sve će se to srediti vežbanjem.“ Tiho se zakikotala. „Nisam ni slutila koliko je zabavno. Kad sam osetila kako mu krv struji...“ Podigla je ruku kojom je dotakla Brinov zglob. „Mislim da se nikada nisam osetila življe. Teta Resara mi je govorila da je zabavnije pripitomljavati muškarce nego sokolove, ali sve do danas to nisam mogla da razumem.“
Kočija se zatresla i Min se pridrža, piljeći u Leanu. „Skrenula si s uma“, konačno kaza. „Koliko smo godina prokockale zakletvom? Dve? Pet? Verovatno se nadaš da će te Garet Brin sve vreme njihati na kolenu! E, pa, nadam se da će te svakog dana previjati preko kolena!“ Leanino zapanjeno lice nije umanjilo Minin gnev. Zar je očekivala da Min bude mirna koliko izgleda? Ali Leana nije bila pravi izvor njenog gneva. Okrenula se i prostrelila Sijuan pogledom. „A ti! Kad odlučiš da se predaš, predaješ se do kraja, baš kao jagnje pred koljačem. Zašto položi baš tu zakletvu? Svetlosti, zašto?“
„Zato“, odvrati Sijuan, „što je to bila jedina zakletva posle koje je sigurno da njegovi ljudi neće danonoćno motriti na nas, u kući ili van nje.“ Izgovorila je to kao nešto najobičnije na svetu, skoro u ležećem položaju na grubim daskama kola. Leana se očito slagala s njom.
„Nameravate da prekršite reč“, prozbori Min, zaprepašćenim šapatom. Ipak je zabrinuto pogledala ka platnu iza kog je sedeo Džoni. Mislila je da ih nije mogao čuti.
„Nameravam da učinim ono što moram“, odlučno ali podjednako smireno kaza Sijuan. „Za dva ili tri dana, kada budem sigurna da nas zaista ne posmatraju, otići ćemo. Bojim se da će nam biti neophodni konji, pošto smo svoje izgubile. Brin sigurno ima bogatu štalu. Za tim ću žaliti.“ A Leana je samo sedela poput mačke s njuškom umazanom mlekom. Mora da je odmah razumela; zato se i zaklela bez oklevanja.
„Biče ti žao da ukradeš konje?“, promuklo upita Min. „Skršićeš zakletvu koju bi skršio samo Prijatelj Mraka, a žalićeš zbog konja? Ne mogu da verujem kakve ste. Ne poznajem vas, ni jednu ni drugu.“
„Zar zaista nameravaš da ostaneš i ribaš posuđe“, upita Leana, jednako tiho kao i one, „dok je Rand tako daleko i drži tvoje srce u džepu?“
Min poćuta, zajapurena. Zažalila je što su saznale za njenu ljubav prema Randu al’Toru.
Ponekad je žalila i što ju je sama spoznala. Muškarac koji je jedva svestan njenog postojanja, takav muškarac. To što je on bio postalo je manje važno od činjenice da je nikada nije dvaput pogledao, ali to je ipak išlo u paru. Poželela je da kaže kako će ispuniti zakletvu i zaboraviti Randa, koliko god potrajalo vraćanje duga. Ali nije mogla da otvori usta. Spaljen da je! Da ga nikad nisam upoznala, ne bih bila u ovom loncu! Tišina, narušena samo ravnomernom škripom točkova i mekim topotom kopita, potraj a toliko dugo da Min oseti neprijatnost. Tada Sijuan progovori: „Nameravam da ispunim ono na šta sam se zaklela. Čim učinim ono što je važnije. Nisam se zaklela da ću mu odmah služiti; čak sam pazila da ne dam ni nagoveštaj toga, strogo govoreći. Sitničarenje, znam, i Garetu Brinu se neće dopasti, ali svejedno je istinito.“
Min klonu, zapanjena, i poče da se zanosi kao i sama troma kočija. „Nameravate da pobegnete, pa da se posle nekoliko godina vratite i predate Brinu? On će prodati vaše kože. Naše kože.“ Tek kada je ovo izgovorila, shvatila je da prihvata Sijuanino rešenje. Beg, povratak, i... Ne mogu! Volim Randa. A on to neće primetiti ako ostatak života provedem radeći u kuhinji Gareta Brina!
„Slažem se, on nije čovek kome se valja zameriti“, uzdahnu Sijuan. „Susrela sam ga već jednom. Bila sam užasnuta danas, misleći da će mi prepoznati glas. Lik se možda menja, ali glas ne.“ Upitno je dotakla svoje lice, kao što je to ponekad, očito nesvesno, činila. „Lica se zaista menjaju“, promrsi. Glas joj potom očvrsnu. „Već sam platila visoku cenu za ono što moram učiniti, platiću i ovu. Kad dođe vreme. Ako biraš između hvatanja za bodljikavu ribu i davljenja, zgrabi ribu i nadaj se najboljem. To je sve, Serenla.“
„Zanimanje služavke je daleko od budućnosti koju bih izabrala“, reče Leana, „ali to je pitanje budućnosti – ko zna šta će se dogoditi pre toga? Odlično pamtim vreme kada mi se činilo da uopšte neću imati budućnost.“ Blago se nasmešila; oči joj behu sanjive, poluzatvorene, a glas somotan. „Osim toga, mislim da ćemo sačuvati kožu. Posle nekoliko godina vežbe, biće mi dovoljno samo nekoliko minuta uz lorda Gareta Brina pa da nas oberučke prihvati i primi u svoje najbolje sobe. Ogrnuće nas svilom, ići ćemo njegovom kočijom kud poželimo.“