Min je ostavi umotanu u sopstvene maštarije. Ponekad joj se činilo da obe ove žene žive u svetu snova. Setila se još nečega, ne previše značajnog, ali sve više napornog. „Ah, Mara, reci mi nešto. Primetila sam da se ljudi smeše kada mi se pomene ime. Serenla. Brin se smešio, i pominjao je vidovitost moje majke. Zašto?“
„Na Starom jeziku“, odvrati Sijuan, „to znači ’tvrdoglava kći’. Zaista si bila tvrdoglava kada smo se upoznale. Nesalomivo.“ Sijuan je ovo izgovorila. Sijuan, najtvrdoglavija žena na čitavom svetu! Smešila se od uva do uva. „Svakako, počela si da se popravljaš. Možda ćemo te u sledečem selu predstaviti imenom Šalinda. To znači mila devojka’. Ili možda...“
Kočija se najednom zatrese snažnije nego ijednom pre, pa ubrza kao da se konj sprema na galop. Tri žene se zapanjeno zgledaše, tresući se kao zrnevlje u situ. Sijuan se pridiže i povuče zastor kočijaševog sedišta u stranu. Džoni je nestao. Bacila se preko drvenog sedišta, zgrabila uzde i povukla svom snagom, dok konj nije stao. Min razmače stražnji zastor i razgleda okolinu.
Put je sada vodio kroz jedan šumarak hrastova, brestova, borića i kožolista. Prašina se još nije slegla nakon njihovog trka. Padala je i po Džoniju, prostrtom na zemlji ukraj utabanog puta, šezdesetak koračaj a dalje.
Min bez razmišljanja iskoči, pa pritrča da klekne kraj krupnog čoveka. Još je disao, ali oči mu behu zatvorene, a krvava brazda na glavi naduvena u ljubičastu kvrgu. Leana je odgurnu i sigurnim dodirom opipa Džonijevu glavu. „Preživeće“, odreza. „Ništa nije slomio, ali kad se probudi, glava će ga danima boleti.“ Sela je na podvijene noge, sklopila ruke, a glas joj poprimi tužan ton. „Ionako ne mogu da mu pomognem. Neka sam spaljena, obećala sam sebi da neću ponovo plakati zbog toga,“
„Pitanje je...“ Min proguta pljuvačku i ponovo progovori. „Pitanje je da li da ga vratimo u kola i povedemo do kuće, ili da – odemo?“ Svetlosti, nisam nimalo bolja od Sijuan!
„Mogle bismo ga odvesti do sledećeg imanja“, obazrivo odgovori Leana.
Sijuan im priđe, vodeći zaprežnog konja kao da se plaši da će je onemoćala životinja ugristi. Pogledala je čoveka na zemlji i namrštila se. „Nije ovo zaradio padom s kočije. Nema ovde ni korena ni kamena da ga tako udari.“ Zagledala se među drveće, a iz šumarka izjaha čovek na velikom crnom pastuvu, vodeći još tri kobile; jedna beše sva kovrdžava, za dve šake niža od ostalih.
Jahač beše visok muškarac u plavom svilenom kaputu, s mačem o boku i talasastom kosom, dugom do širokih ramena – bio je mračan i privlačan, uprkos licu ogrubelom od nekakvog dubokog bola. Poslednji čovek koga je Min očekivala da vidi.
„Je li ovo tvoje delo?“, upita ga Sijuan.
Logan se kiselo nasmeši i ustavi konja pored kočije. „Praćka je korisno oružje, Mara. Vaša je sreća što sam tu. Nisam očekivao da napustite selo još nekoliko časova, a mislio sam da ćete i tada jedva stajati na nogama. Izgleda da je ovdašnji lord popustljiv.“ Lice mu se naprasno još više zamrači, a glas postade poput hrapavog kamena. „Zar ste mislile da ću vas ostaviti u rukama sudbe? Možda je i trebalo. Obećale ste mi nešto, Mara. Želim obećanu osvetu. Pratio sam vas u vašem traganju, do pola puta ka Olujnom moru, a niste mi ni rekle zašto. Nisam postavljao pitanja kako nameravate da mi pružite obećano. Ali sada ću vam reći jedno: vreme vam ponestaje. Završite brzo potragu i ispunite obećanje, ili ću vas pustiti da same tražite svoj put. Uskoro ćete shvatiti da retko koje selo sažaljeva gole i bose strance. Tri zgodne žene, same? Samo pogled na ovo ovde“, dodirnuo je mač, „spasao vas je više puta nego što možete znati. Bolje brzo pronađite to za čim tragate, Mara.“
Nije bio ovako nadmen kada su započele put. Tada je bio ponizan i zahvalan na pomoći – ponizan koliko čovek poput Logana može biti, u svakom slučaju. Izgleda da je za ovo proteklo vreme – budući da je nesvrsishodno iskorišćeno – njegova zahvalnost usahla.
Sijuan nije ustuknula pred njegovim pogledom. „Nadam se da hoću“, odlučno reče, „ali ako želiš da ideš, ostavi naše konje i odlazi. Ako nećeš da veslaš, moraćeš sam da plivaš. Videćeš koliko će te daleko odvesti sama želja za osvetom.“
Loganove krupne šake stegoše uzde tako jako da Min pomisli kako će mu zglobovi popucati. Drhtao je, jedva savlađujući osećanja. „Ostaću još neko vreme, Mara“, najzad reče. „Još neko vreme.“
Na jedan tren, Min ugleda vatreni oreol oko njegove glave, sjajnu krunu od zlata i plavetnila. Sijuan i Leana, naravno, nisu videle ništa, iako su znale za njen dar. Ponekad je viđala nešto u vezi s ljudima – zvala je to sagledavanjima - prizore ili oreole. Ponekad je razumela šta znače. Ova žena će se udati. Ovaj čovek će umreti. Sitnica ili ponešto vrlo krupno, radosno ili sumorno, ali uvek međusobno nepovezano. Aes Sedai i Zaštitnici uvek su imali oreole; obični ljudi nikada. Nije uvek bilo dobro znati takve stvari.
I ranije je videla Loganov oreol, i znala je šta predstavlja. Predstojeću slavu. Ali možda je za njega, više nego za bilo kog muškarca, tako nešto bilo besmisleno. Konja, mač i kaput zaradio je kockanjem, premda Min nije bila uverena da je pri tom pošteno igrao. Nije imao ništa drugo; nije imao smernica osim Sijuaninih obećanja – a kako bi Sijuan mogla da ih ispuni? Samo njegovo ime beše poput smrtne presude. To nije imalo smisla.
Brzo kao što beše i nestalo, Loganu se povrati dobro raspoloženje. Izvukao je podebelu, grubo pletenu kesu ispod pojasa i zazveckao pred njima. „Stekao sam nekoliko novčića. Neko vreme nećemo morati da spavamo po štalama.“
„Čule smo za to“, procedi Sijuan. „Valjda se od tebe ništa bolje nije ni moglo očekivati.“
„Smatraj da je ovo ispomoć tvojoj potrazi.“ Ispružila je ruku, ali on ponovo veza kesu za pojas, uz skoro podrugljiv osmeh. „Ne bih želeo da ti okaljam ruku kradenim novcem, Mara. Osim toga, možda ću ovako biti sigurniji da nećeš pobeći i ostaviti me na cedilu.“
Sijuan je izgledala kao da bi od muke mogla pregristi ekser, ali ne reče ništa. Logan se uspravi u uzengijama i pogleda niz put prema Srcu Izvora. „Vidim stado ovaca i par momaka, dolaze ovamo. Vreme je da jašemo. Trčaće koliko ih noge nose da pronesu vesti.“ Seo je natrag u sedlo, pa pogleda Džonija, još uvek nesvesnog. „Pomoči će i ovom prikanu. Mislim da ga nisam mnogo povredio.“ Min odmahnu glavom; Logan nije prestajao da je iznenađuje. Nikada ne bi pomislila da bi on odvojio trenutak brige za čoveka čiju je glavu upravo olupao.
Sijuan i Leana nisu gubile vreme. Popele su se u svoja sedla s visokim naslonima; Leana je uzjahala sivu kobilu kojoj je nadenula ime Mesečev Cvet, a Sijuan uzjaha Belu, malenu, kudravu kobilu. Za Sijuan to ipak beše više nalik pentranju. Nije bila nikakva jahačica – posle toliko nedelja u sedlu, troma Bela joj se i dalje činila kao bojni konj plamenih očiju. Leana je jahala Mesečev Cvet bez ikakvog napora. Min je znala da se nalazi negde između njih; zajahala je Divlju Ružu, svoju riđu kobilu, znatno spretnije nego Sijuan, i znatno nespretnije nego Leana.
Pošto se lakim kasom uputiše ka jugu, dalje od Srca Izvora, Min upita: „Mislite li da će poći za nama?“ Pitanje beše namenjeno Sijuan, ali odgovori joj Logan.
„Ovdašnji lord? Sumnjam da vas smatra dovoljno važnima. Naravno, možda će poslati nekog, i sigurno će svuda poslati vaš opis. Jahaćemo koliko god budemo mogli bez zaustavljanja, i sutra iznova.“ Činilo se da pokušava da preuzme vodstvo.
„Nismo dovoljno važne“, kaza Sijuan, nezgrapno poskakujući u sedlu. Možda je zazirala od Bele, ali pogled koji je uperila u Loganova leđa govorio je da neće dugo trpeti njegove pokušaje.