Min se, sama za sebe, nadala da im Brin ne pridaje nikakvu važnost. Verovatno i nije. Srećom, nije im znao prava imena. Logan potera svog pastuva još brže, te ona mamuznu Divlju Ružu da održi korak. Skrenula je misli s prošlosti na budućnost.
Garet Brin zapasa kožne rukavice za opasač i podiže somotski šešir uvijenog oboda sa svog pisaćeg stola. Šešir je sledio trenutnu modu Kaemlina. Karalin se starala za to; on nikada nije razmišljao o pomodarstvu, ali ona je smatrala da odela moraju odgovarati društvenom položaju – i svakog jutra mu je pripremala svilu i somot.
Natukao je šešir na teme i spazio svoj senoviti odraz najednom prozoru radne sobe. Lelujav i tanak, kako i dolikuje. Koliko god da je žmirkao, taj sivi šešir i sivi svileni kaput izvezen srebrom niz rukave i oko vrata nije ni podsećao na šlem i oklop na koje beše sviknut. S tim je bilo gotovo. A ovo... Ovo je samo nešto čime se ispunjavaju prazni časovi. To je sve.
„Jesi li siguran da to želiš, lorde Garete?“
Okrenuo se od prozora i pogledao Karalin; stajala je kraj svog ličnog radnog stola, na drugom kraju prostorije. Njen beše zatrpan knjigama za vođenje računa. Sve ove godine njegovog odsustva ona je upravljala posedom, i bez sumnje je to još i sad činila bolje od njega.
„Da si ih uputio da rade kod Admera Nema, kako zakon nalaže, lorde“, nastavi ona, „uopšte ne bi ni bio umešan u ovo.“
„Ali nisam“, odgovori joj on. „I da ponovo biram, isto bih postupio. Z.iaš to podjednako dobro kao i ja – Nem i njegovi rođaci nasrtali bi na njih po čitav dan. A Megan i žene bi im pretvorile život u Jamu usuda – pod uslovom da ih, sticajem nesrečnih okolnosti, ne nađu udavljene u nekom bunaru.“
„Niko, pa ni Megan, ne bi koristio bunar u te svrhe“, procedi Karalin, „s obzirom na ove vremenske prilike. Ipak, razumem tvoj stav, lorde Garete. Ali tek su deo dana i jednu noč u begu. Čim pošalješ glas, saznačeš gde su. Ako nisu nestale.“
„Tad ih može pronaći.“ Tad je imao preko sedamdeset godina, ali i dalje je mogao pronaći trag jučerašnjeg vetra na stenama obasjanim ničim do mesečinom. Takođe, jedva je čekao da preda ciglanu u ruke sinu.
„Ako ti tako kažeš, lorde Garete.“ Ona se nije baš najbolje slagala s Tadom. „Pa, kada ih dovedete natrag, dobro će mi doći u kući.“
Nešto u njenom naizgled običnom tonu podstaklo mu je pažnju. Nagoveštaj zadovoljstva. Otkad je stigao kući, Karalin ga je upoznala s nebrojenim zgodnim domaćicama i seljankama, više nego voljnim da pomognu lordu da zaboravi svoju muku. „Skršile su zakletvu, Karalin. Bojim se da im sleduje polje.“
Usne joj se za tren beznadežno stegoše, potvrđujući njegove sumnje; glas joj je ipak ostao istovetan. „Možda one dve, lorde Garete, ali Domankina ljupkost bi time bila protraćena. Bila bi izvanredna služavka za trpezom. Izuzetno lepa devojka. Ipak, svakako će biti po tvojoj želji.“
Dakle, Karalin je odabrala nju. Zaista, izuzetno lepa devojka. Premda neobična, različita od Domanki koje je ranije upoznao. Pomalo neodlučna tu, pomalo prenapadna tamo; kao da je prvi put iskušavala svoje umeće. To ;e, naravno, nemoguće. Domanke uče svoje kćeri da vrte muškarce oko prsta još od kolevke. Priznao je, ipak, da nije bila neuverljiva. Čim ju je Karalin izabrala među svim ostalim seoskim devojkama... Bila je izuzetno lepa.
Ali zašto onda nije bio obuzet njenim likom? Zašto je neprestano mislio na one plave oči? Izazivala ga je, kao da žali što nema mač pri ruci. Uplašena, ali odlučna da ne posustane pred strahom. Mara Tomanes. Bio je ubeđen da će održati reč, makar i bez zakletve. „Dovešću je natrag“, promrsio je sam za sebe. „Saznaću zašto je prekršila zakletvu.“
„Kako ti kažeš, lorde“, reče Karalin. „Pomislila sam da bi možda mogla zameniti tvoju sluškinju u spavaćoj sobi. Sela je ostarila, više joj nije lako da trči uz stepenice kad ti nešto ustreba po noći.“
Brin zatrepta. Šta? Oh, Domanka. Odmahnuo je glavom na Karalinine gluposti. Ali zar je i sam bio išta manje budalast? Bio je lord ovog mesta; trebalo je da ostane tu i stara se o svojim ljudima. Ipak, Karalin se brinula za to bolje nego što je on umeo, svih ovih godina kako je on bio odsutan. On se razumeo samo u logorovanje, u vojsku i ratne pohode, možda pomalo i u dvorsko spletkarenje. Bila je u pravu. Trebalo bi da raspasa mač i skine taj glupi šešir, da joj dozvoli da zapiše opise žena i...
Umesto toga, rekao je: „Pričuvaj se Admera Nema i njegovih. Trudiće se da te prevare, koliko god mogu.“
„Kako zapovedaš, lorde.“ Reči su bile pune poštovanja; njihov ton mu je saopštio da bi mu bolje bilo da sopstvenog dedu podučava šišanju ovaca. Zakikotao se sebi u bradu i izašao napolje.
Kuća je, u suštini, bila samo neverovatno prerasla seoska gazdinska kuća – dva prostrana sprata opeke i kamena, pod krovom od crepa, koja su pokolenjima Brinovih neprekidno proširivana. Kuća Brin posedovala je ovu zemlju – ili je bila posed ove zemlje – otkad je Andor iskovan iz olupine carstva Artura Hokvinga, pre hiljadu godina. Za sve to vreme slala je sinove da se bore u ratovima Andora. On je završio sa ratovanjem, ali za kuću Brin je prekasno. Bilo je previše ratova, previše bitaka. Poslednji je od svoje krvi. Bez žene, bez sina ili kćeri. Okončao je lozu. Sve stvari moraju doći do kraja; Točak vremena se okreće.
Dvadeset muškaraca čekalo je pokraj osedlanih konja u popločanom dvorištu ispred kuće. Većini kosa beše još više osedela nego njemu, a neki behu i oćelavili. Sve sami iskusni vojnici, nekadašnji pešadinci, predvodnici i stegonoše koji su svojevremeno bili u njegovoj službi. Džoni Sagrin, nekadašnji stariji stegonoša Garde, stajao je u prvom redu, sa zavojem oko glave, iako su njegove kćeri i unuci, kao što je Brin dobro znao, učinili sve da ga zadrže u krevetu. Bio je jedan od retkih među prisutnima koji je imao porodicu, ovde ili bilo gde drugde. Većina je ponovo pristupila službi Gareta Brina jer bi u suprotnom mogli samo da propijaju svoju mirovinu uz pripovedanja koja niko do drugih ostarelih vojnika ne želi da sluša.
Svi su pripasali mačeve preko kaputa, a nekolicina je nosila i duga konjička koplja čeličnih vrhova. Ta koplja su godinama čekala okačena o zid, sve do ovog jutra. Iza svakog sedla, iznad prepunih bisaga, beše svijeno i po debelo ćebe, i još pokoji lonac, zdela i vodena mešina povrh njih – baš kao da, umesto u lov na tri žene koje su spalile štalu, polaze u rat. Ovo im je bila prilika da ponovo prožive stare dane, ili da se bar užive u taj osećaj.
Pitao se da li je to ono što ni njemu samom ne da mira. Svakako je bio previše star da jaše za lepim očima neke žene koja bi mu mogla biti kći, ako ne i unuka.
Nisam tolika budala, odlučno reče sam sebi. Karalin će se bolje snalaziti dok joj on nije na smetnji.
Jedan mršav, uškopljen dorat galopom dojuri kroz drvored hrastova iza kog je ležao put, a jahač iskoči iz sedla i pre nego što se konj zaustavio; čovek posrnu, ali ipak stiže da propisno salutira, stavljajući pesnicu nad srce. Barim Hal, snažan i žilav čovek jajaste, naborane glave i gustih belih obrva – kao da nadomeštaju manjak kose – pre mnogo godina služio je Brinu kao stariji predvodnik odreda. „Zovu li te to ponovo u Kaemlin, moj kapetan-generale?“, zadihano upita.
„Ne“, odreza Brin pregrubo. „Kako to juriš, kao da ti je kairhijenska konjica za petama?“ Neki konji se uzjoguniše, osetivši stanje u kome se dorat nalazio.
„Ovako sam jaho samo kad smo mi njih jurili, moj lorde.“ Barimov osmeh nestade čim je shvatio da ovo Brinu nije zabavno. „Pa, moj lorde, video sam konje, i pomislih...“ Ponovo ga je pogledao u lice i preskočio taj deo. „Pa, zapravo, imam i neke vesti. Navratih do Novog Brema da posetim sestru i čuh dosta toga.“
Novi Brem bio je stariji od Andora – „Stari" Brem je razoren u Troločkim ratovima, hiljadu godina pre Artura Hokvinga – i uvek je imao sveže vesti. Pogranični gradić, podalje od Brinovog poseda, na istoku, na putu što povezuje Kaemlin i Tar Valon. Uprkos Morgazinom trenutnom ponašanju, trgovci sigurno i dalje promiču njime. „Pa hajde, čoveče. Kakve su vesti?“