„Uh, samo ne znam odakle da počnem, lorde.“ Barim se nesvesno ispravi, kao da podnosi izveštaj starešini. „Najvažnije, reko bih, kažu da je Tir pao. Aijeli osvojili sami Kamen, a Mač Koji Se Ne Može Dotaći dotaknut je, ko išta. Neko ga je, kažu, izvukao.“
„Neki Aijel izvukao mač?“, s nevericom upita Brin. Aijeli bi radije umrli nego da dodirnu mač; u to se uverio u Aijelskom ratu. Opet, pričalo se da Kalandor uopšte i nije mač. Šta god to značilo.
„Nisu rekli, lorde. Čuo sam imena, Ren-neki-tamo, često ga pominju. Al’ govorili su to ko da svako već zna da je istina, a ne neko govorkanje.“
Brinovo čelo ostade namršteno. Ako je ovo istina, gore je od svake nevolje. Ako je Kalandor oslobođen, Zmaj se ponovo rodio. Po Proročanstvima, to je značilo da se bliži Poslednja bitka, i oslobađanje Mračnog. Ponovorođeni Zmaj će spasti svet, kažu Proročanstva. I uništiti ga. Samo ovo je bilo dovoljno važno da natera Hala u galop. Ali naborani čovek nije završio. „Vesti iz Tar Valona su skoro jednako krupne, moj lorde. Kažu da imaju novu Amirlin Tron. Elaida, moj lorde, ona što beše kraljičina savetnica.“ Hal najednom zatrepta i hitro nastavi; o Morgazi se nije smelo govoriti, i premda to Brin nikada nije izgovorio, svaki čovek na imanju je to znao. „Kažu da je stara Amirlin, Sijuan Sanče, umirena i pogubljena. Logan je umro, takođe. Onaj lažni Zmaj što su ga prošle godine zarobili i smirili. Pričali su to baš ko da se zbilja desilo, moj lorde. Neki od njih rekoše da su bili u Tar Valonu kad je sve to izbilo.“
Logan nije bio krupna vest, iako je tvrdnjom da je Ponovorođeni Zmaj lično započeo rat u Geldanu. Poslednjih je godina bilo nekoliko lažnih Zmajeva. Ipak, umeo je da usmerava; to je bila činjenica. Sve dok ga Aes Sedai nisu smirile. Pa, nije bio prvi muškarac koga su one uhvatile i odsekle od Moći da više nikada ne usmerava. Govorilo se da takvi ljudi, bilo lažni Zmajevi ili obične sirote budale koje su se zamerile Crvenom ađahu, ne mogu dugo poživeti. Govorilo se da sami odustaju od života.
Sijuan Sanče je, međutim, bila velika novost. Upoznao ju je jednom prilikom, pre skoro tri godine. Žena koja je tražila pokornost, nikada ne nudeći razloge. Čvrsta kao stara čizma, s turpijom umesto jezika, uz narav medveda sa zuboboljom. Začudilo ga je što nije golim rukama rastrgla svaku nadobudnicu koja bi poželela da je smeni. Umirenje žena bilo je istovetno kao i smirivanje muškaraca, ali daleko rede. Naročito kad je posredi Amirlin Tron. Za tri hiljade godina, samo dve Amirlin doživele su takvu sudbu – toliko je Kula priznavala, premda je bilo moguće da su sakrile još dva tuceta takvih slučajeva; Kula je veoma umešno skrivala svoje tajne. Ali pogubljenje povrh umirenja činilo se suvišnim. Pričalo se da žene to ne podnose nimalo bolje od muškaraca.
Sve je to smrdelo na nevolju. Znalo se da Kula ima tajne saveznike, veze do brojnih prestola i moćnih gospodara i gospa. Pošto je nova Amirlin uspostavljena na ovaj način, neko će sigurno oprobati da li Aes Sedai i dalje motre toliko pomno. A kad taj druškan u Tiru ućutka svakog ko mu se suprotstavi – a takvih neće biti mnogo, ako je zaista osvojio Kamen – poći će dalje, ka Ilijanu ili Kairhijenu.
Pitanje je samo koliko će se brzo kretati? Hoće li se sila okupljati protiv njega, ili oko njega? Izvesno je da je on pravi Ponovorođeni Zmaj, ali plemićke kuće će, kao i narod, pristupati različitim stranama. A ako i zbog Kule izbiju tričava gloženja...
„Matora budalo“, promrsio je. Kad vide da se Barim trgao, dodade: „Ne ti, već jedna druga matora budala.“ Ništa se od toga njega više nije ticalo. Ništa do odluke na koju će stranu stupiti kuća Brin kada dođe vreme za to. Mada to nikom i neće biti bitno, osim da bi znali da li da ga napadnu ili ne. Brinovi nisu bili ni moćna ni velika kuća.
„Uh... lorde?“ Barim se osvrnu ka ljudima koji su čekali kraj konja. „Mislite li da bi’ vam mogo zatrebati?“
Nije čak ni pitao kuda će, ni zašto. Nije bio jedini kome je dosadio seoski život. „Sustigni nas kad prikupiš opremu. Za početak, spuštaćemo se ka jugu, Putem četiri kralja.“ Barim otpozdravi i odjuri, vukući konja za sobom.
Brin se pope u sedlo i bez reči mahnu rukom. Ljudi napraviše kolonu iza njega, dvojica po dvojica, i pođoše niz drvored hrastova. Bio je rešen da dobije odgovore. Pa makar morao upotrebiti grubost, uhvatiće tu Maru za vrat i dobiće odgovore.
Visoka gospa Alteima osetila se mnogo lakše kada su se kapije kraljevske palate Andora otvorile i propustile njenu kočiju. Nije bila sigurna da će tako biti. Njena poruka je dugo putovala ka palati, a odgovor je bio još sporiji. Njena služavka, mršava devojka pokupljena u Kaemlinu, skoro da je poskakivala od sreće, razrogačenih očiju, uzbuđena što se konačno našla u palati. Alteima rastvori svoju čipkastu lepezu i pokuša da se rashladi. Još nije prošlo ni podne; najgora vrućina je tek nastupala. Kad se samo seti koliko joj se Andor nekada činio prohladnim. Užurbano, još jednom se podsetila šta treba da kaže. Bila je lepa žena – tačno je znala koliko lepa – krupnih smeđih očiju zbog kojih su je neki greškom smatrali nevinom, čak i bezopasnom. Nije bila ni jedno ni drugo, ali veoma joj je odgovaralo što su ostali u zabludi. Naročito ovde, na ovaj dan. U kočiju je uložila skoro sve preostalo zlato koje je sačuvala bežeči iz Tira. Da bi ponovo dobila na važnosti, potrebni su joj moćni prijatelji, a u Andoru nije bilo moćnijih od žene kojoj je krenula u posetu.
Kočija se zaustavila ispred vodoskoka, u dvorištu ograđenom kamenim stubovima, ijedan lakej u crveno-beloj livreji požuri da otvori vrata. Alteima jedva da je obraćala pažnju na dvorište ili na slugu; um joj je bio potpuno usmeren na predstojeći sastanak. Crna kosa joj beše razasuta od biserne kapice do polovine leđa, a mnoštvo malenih prevoja njene svilene haljine zelene kao more takođe beše ukrašeno biserima. Imala je već jedan kratkotrajan susret sa Morgazom, pre pet godina, za vreme jedne državničke posete; bila je to žena koja zrači silom, uzdržana i dostojanstvena, kako i dolikuje kraljici. Takođe, bila je verna andorskim načelima, što je podrazumevalo određenu usiljenost. Gradske glasine o njenom ljubavniku – nekom, izgleda, ne previše cenjenom muškarcu – nikako se nisu poklapale s tim. Ipak, po onome što je Alteima upamtila, ova formalna haljina visokog okovratnika trebalo bi da zadovolji Morgazu.
Čim Alteimine cipelice čvrsto stadoše na kamenom popločano tle, sluškinja Kara iskoči iz kočije i poče da se petlja oko nabora njene haljine – sve dok Alteima nije razdraženo sklopila lepezu i udarila njome curu po zglobu; dvorište palate nije mesto za takve stvari. Kara se – kakvo budalasto ime – trže unazad i steže zglob, s bolom u očima, na ivici suza.
Alteima je stezala usne od besa – ta devojka ne ume da primi ni blag prekor. Samo se zavaravala da će moći da joj posluži kao sluškinja; previše je očigledno da nije pripremljena za to. Ali gospa mora imati služavku, naročito ako namerava da se razlikuje od svih onih silnih izbeglica u Andoru. Videla je toliko muškaraca i žena kako rade mukotrpne poslove na suncu, čak i neke koji prose na ulicama odeveni u ostatke nošnji kairhijenskog plemstva. Učinilo joj se da je nekoliko njih i prepoznala. Možda bi mogla da primi nekog od njih u službu; ko bi bolje od jedne gospe poznavao dužnosti gospine sluškinje? Trebalo bi da jedva čekaju priliku za tako lagan rad. Možda bi bilo zanimljivo imati nekadašnju „prijateljicu" kao sluškinju. Za danas je ipak prekasno. Ova neuka služavka, meštanka, bila je jasan znak da je Alteima na ivici sredstava, i sama na korak od prosjačenja.