Napravila je izraz brige i nežnosti. „Jesam li te povredila, Kara?“, umilno upita. „Ostani ovde, u kočiji, da ti se zglob oporavi. Sigurna sam da će ti neko doneti hladne vode za piće.“ Prenerazila ju je bezumna zahvalnost na devojčinom licu.
Ljudi u livrejama bili su obučeni da se ne obaziru ni na šta. Ipak, Alteimina brižnost će se pročuti, jer sluge su, koliko ona zna, sluge.
Jedan visok mladić u crvenom kaputu belog okovratnika i uglačanom pločanom oklopu Kraljičine garde na prsima nakloni joj se, s rukom na dršci mača. „Ja sam poručnik straže Talanvor, visoka gospo. Ako izvoliš poći za mnom, sprovešću te do kraljice Morgaze.“ Ponudio joj je ruku i ona je prihvati, ali inače joj nije obuzimao pažnju. Vojnici niži od generala i lordova nisu je zanimali.
Dok ju je vodio širokim hodnicima punim užurbanih muškaraca i žena u službenim odelima – sklanjali su joj se s puta, naravno – pažljivo je posmatrala fine tapiserije, kovčege i ormare ukrašene slonovačom, zdele i vaze od srebra i zlata, ili krhkog porcelana Morskog naroda. Kraljevska palata nije pokazivala izobilje dostojno Kamena Tira, ali Andor je ipak bio bogata zemlja, možda i ravna Tiru. Odgovarao bi joj neki stariji lord, koga mlada žena još može obrlatiti; po mogućstvu neki od slabijih i nesigurnijih. Ali sa ogromnim zemljišnim posedom. To bi bio dobar početak, dok ne pronađe gde su niti moći skrivene u Andoru. Ono nekoliko reči koje je pri prethodnom susretu razmenila sa Morgazom nisu bile baš najbolji uvod, ali posedovala je nešto što jedna moćna kraljica sigurno želi i što joj treba. Određeno znanje.
Talanvor je najzad uvede u ogromnu dvoranu, čiji strop beše oslikan pticama, oblacima i otvorenim nebom; pred kaminom od uglačanog belog mermera stajale su pozlaćene stolice izvanredno ukrašene duborezom. Polusvesno, Alteima zadovoljno primeti da je široki crveno-zlatni tepih poreklom iz Tira. Mladić kleče na jedno koleno. Najednom je progovorio grubljim glasom: „Moja kraljice, kao što ste zapovedili, doveo sam visoku gospu Alteimu od Tira.“
Morgaza mu odmahnu da se udalji. „Dobro došla, Alteima. Drago mi je što te ponovo vidim. Sedi, da porazgovaramo.“
Alteima se neznatno nakloni i promrmlja reči zahvalnosti, pa sede. Zavist se grušala u njoj. Upamtila je Morgazu po lepoti, ali ju je njena zlatna kosa podsetila da sećanja blede. Morgaza beše ruža u punom cvatu, spremna da zaseni svaki drugi cvet. Alteima je razumela zašto je mladi vojnik posrćući napustio sobu. Samo joj beše drago što je izašao, jer bi u suprotnom osećala kako ih upoređuje.
Pa ipak, nešto se promenilo. Znatno. Morgaza, milošću Svetlosti kraljica Andora, braniteljka kraljevstva, zaštitnica naroda i visoko sedište kuće Trakand, nekada tako povučena, dostojanstvena i pristojna, bila je u haljini od bleštave bele svile, s toliko razgolićenim grudima da bi se postidele i krčmarice po Maulu, toliko pripijenoj uz kukove i prepone kao da je krojena za tarabonsku prostitutku. Glasine su očito bile istinite. Morgaza je imala ljubavnika. Čim se ovoliko izmenila, jasno je da ona udovoljava njemu, a ne on njoj. Morgaza je još sijala snagom i prisebnošću dovoljnima da ispune celu sobu, ali je ta haljina umanjivala i jedno i drugo.
Alteima se oseti dvostruko zadovoljnije što je obukla visoku kragnu. Žena koja je toliko obuzeta nekim muškarcem mogla bi da prasne u ljubomorni bes iz bilo kog, pa i najmanjeg razloga, a ponekad i bez njega. Kada bi upoznala Gebrila, ophodila bi se prema njemu s najvećom ravnodušnošću koju pristojnost dozvoljava. Čak i najmanja sumnja da je samo pomislila da preotme Morgazi ljubavnika mogla bi je odvesti pravo na vešala, umesto na samrtnu postelju bogatog muža. I sama bi tako postupila.
Jedna žena u crveno-belom odelu donese odlično murandijsko vino i nasu ga u kristalne pehare, s duboko urezanim prkosnim lavovima Andora. Morgaza podiže pehar, a Alteima primeti njen prsten – motiv zlatne zmije koja proždire sopstveni rep. Takav prsten nosile su žene školovane u Beloj kuli – Aes Sedai i poneka od onih koje nisu stekle to zvanje – kao što je bila Morgaza. Već hiljadu godina, običaj je bio da kraljice Andora prolaze obuku u Kuli. Ali sva usta su govorkala o razdoru između Morgaze i Tar Valona, dok bi raspoloženje protiv Aes Sedai brzo nestalo sa ulica, samo da je Morgaza tako želela. Zašto onda još nosi prsten? Alteima odluči da pažljivo bira reči dok ne sazna odgovor.
Poslužiteljka se povuče na dalji kraj sobe, dovoljno daleko da ne čuje razgovor, ali da vidi kada ponestane vina. Morgaza otpi i progovori: „Odavno se nismo videle. Je li ti muž dobro? Je li sa tobom u Kaemlinu?“
Alteima užurbano prepravi zamisli. Smatrala je da Morgaza ne zna da se udala, ali oduvek joj je dobro išlo brzo razmišljanje. „Tedosijan je bio dobro kada sam ga poslednji put videla.“ Neka Svetlost uredi da umre, što pre. Sada je trebalo nastaviti. „Bio je u nedoumici da li da se prikloni tom Randu al’Toru, a to je opasan korak. Koliko je samo lordova povešano kao da su prosti lupeži.“
„Rand al’Tor“, zamišljeno prošapta Morgaza. „Upoznala sam ga. Nije mi izgledao kao neko ko će sebe prozvati Ponovorođenim Zmajem. Preplašeni mali pastir; trudio se da prikrije strah. Pa ipak, kad se prisetim, zaista je izgledao kao da traži neki – izlaz.“ Plave joj oči odlutaše u misli. „Elaida me je upozoravala na njega.“ Kao da je nesvesno izgovorila ove poslednje reči.
„To znači da ti je Elaida bila savetnica?“, oprezno upita Alteima. Znala je da je tako, i zbog toga su glasine o raskolu bile još manje verovatne. Morala je da sazna istinu. „Sigurno si joj našla zamenu, sada kada je postala Amirlin.“
Morgazin pogled se grubo zaoštri. „Nisam!“ Sledećeg trena glas joj ponovo postade blag. „Moja kći Elejna na obuci je u Kuli. Već se uspela među Prihvaćene.“
Alteima zaleprša lepezom, moleći se da joj znoj ne probije na čelo. Ako Morgaza ni sama ne zna šta oseća prema Kuli, nije moglo biti slobodnog razgovora. Njen naum nalazio se na rubu propasti.
Kraljica izbavi i nju i njen naum: „Kažeš da se tvoj muž predomišljao u vezi s Random al’Torom. A ti?“
Malo je nedostajalo da odahne od olakšanja. Morgaza je možda postala poput priproste seljanke prema tom Gebrilu, ali i dalje je imala razumevanja za moć i moguće opasnosti po njeno kraljevstvo. „Pa, naravno, pomno sam ga posmatrala u Kamenu.“ To je sigurno bilo dovoljno da poseje seme, ako je to uopšte bilo potrebno. „On usmerava, a takvog se muškarca uvek treba plašiti. Pa ipak, on jeste Ponovorođeni Zmaj. U to nema sumnje. Kamen je pao, a Kalandor je u tom trenu bio u njegovoj ruci. Proročanstva... Bojim se da moram prepustiti odluke o Ponovorođenom Zmaju mudrijima od sebe.
Znam jedino da ne želim da ostanem tamo gde on vlada. Čak ni visoka gospa Tira ne može hrabrošću dostići kraljicu Andora.“
Zlatokosa žena je pronicljivo pogleda; pobojala se da nije prevršila meru s laskanjem. Neki ne vole kada je previše otvoreno. Ali Morgaza se jednostavno ponovo naslonila i otpila vino. „Pričaj mi o njemu, o tom čoveku koji će nas navodno spasti, i uništiti u isti mah.“ Uspeh. Ili barem početak uspeha.
„Veoma je opasan, čak i kada izuzmemo Moć. Lav se čini lenjim, polusanjivim, ali iznenada juriša; tada otkriva brzinu i moć. Rand al’Tor izgleda nevino, ne lenjo, i naivno, a ne sanjivo; ali kada napadne... Ne poštuje ni ime ni položaj. Nisam preterala kada pomenuh povešane lordove. On je izvor bezumlja. Pod njegovim novim zakonom, u Tiru se čak i visoki lord ili gospa mogu naći pred magistratom i pretrpeti novčane ili još teže kazne pod optužbama seljana i ribara. On...“
Držala se isključivo svog viđenja istine; kad ustreba, umela je da govori istinu podjednakom brzinom kao izmišljotine. Morgaza je polako ispijala vino i slušala; Alteima bi možda i pomislila da se kraljica dokoličarski izležava da joj u očima nije jasno videla kako upija i pamti svaku reč. „Moraš razumeti“, završi Alteima, „da sam ovako samo dodirnula površinu. Rand al’Tor i njegova dela u Tiru predmet su za čitave sate razgovora.“