„Imaćeš ih“, reče Morgaza, a Alteima se nasmeja u sebi. Uspeh. „Je li istina“, nastavi kraljica, „da je doveo Aijele u Kamen?“
„Oh, da. Grdni divljaci. Pola lica im je skriveno; čak im i žene izgledaju spremne da ubiju na prvi pogled. Otpratili su ga kao psi, raspirujući strah, i usput otimali sve što im se svidelo u Kamenu.“
„Smatrala sam to najluđim glasinama“, priseti se Morgaza. „Bilo je pomena o tome protekle godine, ali Aijeli nisu napuštali Pustaru već dvadeset godina, još od Aijelskog rata. Svetu svakako nije potreban taj Rand al’Tor, čim je rešio da nanovo obruši Aijele na nas.“ Pogled joj se opet izoštri. „Rekla si da su ga otpratili. Zar su otišli?“
Alteima klimnu glavom. „Baš pre nego što sam napustila Tir. On je sa njima.“
„Sa njima!“, uzviknu Morgaza. „Plašila sam se da je već u Kairhijenu...“
„Imaš li gošću, Morgaza? Trebalo je da me obavestite, pa da joj poželim dobrodošlicu.“
Jedan krupan, visok čovek uđe u prostoriju. Bio je odeven u crven, zlatom izvezen kaput, skladan na njegovim ogromnim ramenima i plećima. Alteima nije ni morala da vidi ozarenost Morgazinog lica kako bi zaključila da je to lord Gebril; dovoljan dokaz bilo je to što je tako samouvereno prekinuo kraljicu u pola reči. Pomerio je jedan prst, i služavka se smesta nakloni i izađe. Izgleda da nije tražio Morgazinu dozvolu ni da bi naređivao slugama. Bio je taman, ali neverovatno zgodan, a slepoočnice mu behu zakriljene belinom.
Alteima se pribra i izvede jedan polusrdačan osmeh, kao pred nekim postarijim stricem, bez imalo moći, bogatstva ili uticaja. Iako je izgledao neverovatno dobro, nikada ne bi pokušala da ga potčini sebi – čak i kada ne bi pripadao Morgazi. Iz njega je isijavala možda i veća moć nego iz kraljice.
Gebril stade kraj Morgaze i položi dlan na njeno golo rame, očito po navici. Morgazi je, izgleda, malo nedostajalo da nasloni obraz na njegovu ruku, ali njegove oči behu uprte u Alteimu. Ona beše navikla na poglede muškaraca, ali od ovih očiju postalo joj je neudobno; prodirale su preduboko, videle previše toga.
„Dolaziš iz Tira, gospo?“ Naježila se od njegovog dubokog glasa; koža, čak i kosti, kao da joj uroniše u ledenu vodu, ali trenutna napetost iznenada splasnu. Morgaza mu je odgovorila; Alteima nije mogla ni da zausti pod njegovim pogledom. „Ovo je visoka gospa Alteima, Gebrile. Govorila mi je o Ponovorođenom Zmaju. Bila je u Kamenu Tira kada je pao. Gebrile, Aijeli su zaista bili...“ Stisak njegove ruke ju je zadržao. Preko lica joj blesnu gnev, ali u isti čas nestade i ustupi mesto toplom osmehu.
Njegov pogled, još uvek na Alteimi, ponovo odasla isti led ka njoj, samo što je ona ovog puta glasno zaustavila dah. „Mora da si se umorila od tolike priče, Morgaza“, reče on ne pomerajući oči. „Previše radiš. Idi u krevet da odspavaš. Idi sada. Probudiću te kad se dovoljno odmoriš.“
Morgaza smesta ustade, i dalje opčinjeno nasmejana. Oči kao da joj behu pomalo razvodnjene. „Da, umorna sam. Idem da odspavam, Gebrile.“
Iskliznula je iz sobe, i ne osvrnuvši se ka Alteimi, ali gošćina pažnja beše potpuno usmerena na Gebrila. Srce joj je brže kucalo; dah joj je postao teži. Svakako je bio najpoželjniji muškarac koga je videla. Najveći, najjači, najmoćniji... hvalospevi joj poplaviše razum. Ni Gebril nije obratio pažnju na Morgazin odlazak. Zauzeo je kraljičinu stolicu, ispružio noge u čizmama i zavalio se. „Reci mi zašto si došla u Kaemlin, Alteima?“ Ponovo je osetila led. „Želim potpunu istinu, ali ukratko. Pojedinosti mogu dobiti kasnije, ako budem želeo.“
Nije oklevala. „Pokušala sam da otrujem muža, i morala sam pobeći pre nego što mi Tedosijan i ona kurva Estanda učine isto, ili još gore. Rand al’Tor je nameravao da im to i dozvoli, da poslužim za primer.“
Lice joj se iskrivi u grč očaja. Ne zato što je toliko dugo skrivala tu istinu, već zato što je osećala kako želi da mu udovolji, više nego ma kome na svetu, a morio ju je strah da će biti odbijena. Ali on je želeo istinu. „Odabrala sam Kaemlin zato što nisam mogla da trpim Ilijan, a premda je Andor jedva malo bolji, Kairhijen leži u ruševinama. U Kaemlinu mogu pronaći bogatog muža, nekog ko bi po potrebi mogao da me štiti, i iskoristiti njegovu moć da...“
Zaustavio ju je pokretom ruke i zasmejao se. „Opaka mačkica, doduše lepa. Možda dovoljno lepa da se može zadržati, ako pazi na zube i kandže.“ Lice mu naprasno postade ozbiljnije. „Reci mi sve što znaš o Randu al’Toru, a naročito o njegovim prijateljima, saputnicima i saveznicima, ako ih ima.“ Pričala je sve dok joj se usta i grlo nisu osušili, a glas raspukao i promukao. Nije dohvatala pehar dok joj nije naredio da pije; sasula je vino u sebe i nastavila. Zadovoljiće ga. Zadovoljiće ga bolje nego što bi Morgaza mogla i da pomisli.
Sluškinje zaposlene u Morgazinoj spavaćoj sobi hitro se nakloniše, iznenađene što je susreću usred jutra. Oterala ih je iz sobe i prilegla na krevet, ne svlačeći haljinu. Neko vreme je ležala, zagledana u pozlaćene rezbarije. Ovde nije bilo andorskih lavova, već samo ruže. Za krunisanu Ružu Andora, i ruže su joj pristajale bolje od lavova...
Dosta je tvrdoglavosti, prekorila je samu sebe, a potom se zapitala zašto. Rekla je Gebrilu da je umorna, a potom – ili je on to rekao njoj? Nemoguće. Ona je kraljica Andora, nijedan čovek ne može da joj zapoveda. Garet. Zašto se sada setila Gareta Brina? On joj svakako nikada nije zapovedao; kapetan-general kraljičine garde služio je kraljici, a ne obratno. Ali bio je tvrdoglav, kadar da se ukopa sve dok je ne ubedi u svoj stav. Zašto mi on pada na pamet? Volela bih da je ovde. To beše čista glupost. Proterala ga je zato što joj se protivio; nije se više sećala povodom čega, ali to nije bilo bitno. Protivio joj se. Uspomene i osećanja prema njemu behu joj potpuno zamagljeni, kao da ga godinama nije videla. Začelo nije moglo proći toliko vremena? Dosta tvrdoglavosti!
Oči joj se sklopiše, i smesta je zaronila u san, san opterećen mučnim snovima o bežanju od nečega što ne može da vidi.
2
Ruidean
U visinama grada Ruideana, Rand al’Tor je stajao pokraj ogromnog prozora; staklo, ako ga je nekada i bilo, beše odavno nestalo s okna.
Senke su na zemlji ležale oštro iskošene ka istoku. U istoj prostoriji čuli su se tihi zvuci bardovske harfe. Znoj mu je isparavao s lica čim bi se pojavio; njegov crveni svileni kaput, slepljen na leđima, bio je otvoren u neuslišenoj molbi za svežinom, a košulja mu beše razvezana do pola prsa. Noč je u aijelskoj Pustari bila ledena, ali po danu čak ni vetar nije donosio osveženje.
Držao je ruke iznad glave, na glatkom kamenom okviru prozora, a rukave je zavrnuo, tako da su otkrivali prednji deo prilika uvijenih oko njegovih podlaktica; bila su to zlatogriva, zmijolika stvorenja očiju poput sunca, zlatnoskerletne krljušti, a svako stopalo im je imalo po pet zlatnih kandži. Ovo nisu bile tetovaže, već deo njegove kože. Prilike su sijale kao dragoceni metali i uglačani dragulji, kao da im je kasno popodnevno sunce udahnulo život.
Njima je bio označen, pred ljudima sa ove strane planinskog venca znanog pod raznim imenima – od Zmajevog zida do Kičme sveta – kao Onaj Koji Dolazi Sa Zorom. Baš kao i čaplje utisnute u njegove dlanove, te oznake su važile i za one s druge strane Zmajevog zida, gde je bio znan kao Ponovorođeni Zmaj. U oba slučaja, bio je proročanstvom predodređen da ujedini, spase – i uništi sve.
Nije mu bilo drago što nije uspeo da izbegne ta imena, ali ta prilika je davno prošla, ako je ikada i postojala, i više nije razmišljao o njoj. Ili možda jeste, u veoma retkim trenucima, uz bledo kajanje muškarca koji se priseća budalastih dečačkih snova. U suštini je i bio jedva nešto prerastao dečačko doba, i sećao se svega. Umesto toga, trudio se da razmišlja samo o onome što mora činiti. Sudbina i dužnost vodile su ga putem baš kao jahačke uzde, ali su ga mnogi ipak nazivali tvrdoglavim. Put se mora slediti do kraja, ali ako se iznađe drugačiji način, kraj možda neće biti konačan. Slabi, skoro nikakvi izgledi. Proročanstva su bila žedna njegove krvi.