Ispod njega protezao se Ruidean, paljen suncem koje je, premda se spuštalo ka zubatim, beživotnim i bledim planinama, i dalje bilo nemilosrdno. Ova gruba, skršena zemlja, gde su ljudi radi ubiti ili umreti zarad lokve vode manje od ljudskog koraka, bila je poslednje mesto na svetu gde bi se mogao očekivati velegrad. Njegovi prastari graditelji nisu uspeli da dovrše svoj rad. Grad beše načičkan nemoguće visokim zgradama, stepenastim i ravnostranim palatama visokim i do deset spratova – a ni one nisu imale krovove, već napola sazidane sledeće spratove. Kule su sezale u još veće visine, ali većina beše skrhana napola. Sada je dobra četvrtina ogromnih zdanja, a s njima i džinovski stubovi i prozori od obojenih stakala, ležala razasuta kao krš preko širokih ulica. U središtu ulica ležali su i široki nasipi zemlje predviđeni, ali nikada iskorišćeni za sađenje drveća. Čudesni vodoskoci ostajali su suvi kao i stotinama proteklih godina. Sav taj rad bio je uzaludan, i graditelji su umrli ne dovršivši posao; pa ipak, Randu se povremeno činilo da je ovo mesto začeto sa ciljem da ga on pronađe.
Previše uobraženosti, pomislio je. Moraš biti barem napola lud pa da budeš toliko uobražen. Nije mogao da se suzdrži, gorko se nasmejao. Uz ljude koji su tako davno došli ovamo bile su i Aes Sedai, i dobro su znale Karetonski ciklus, Zmajska proročanstva. Možda su ih i lično napisale. Desetostruka uobraženost.
Tačno ispod njega pružao se ogroman trg, poluprekriven protegnutim senkama, zatrpan kipovima, kristalnim stolicama, neobičnim predmetima i čudnim oblicima od metala, stakla ili kamena, stvarima kojima nije umeo nadenuti ime, razbacanim i izmešanim kao da ih je nanela oluja. Čak ni u senkama nije bilo hladovine. Ljudi u gruboj odeći – ali ne Aijeli – znojili su se utovarajući predmete na prikolice; smernice im je davala jedna niska, tanana žena pravog držanja u tamnoplavoj svilenoj haljini, žurno se krećući uokolo kao da joj vrelina ne smeta koliko drugima. Ipak, oko slepoočnica joj beše privezana vlažna bela marama; jednostavno, nije dozvoljavala sebi da pokaže koliko joj sunce smeta. Rand bi se opkladio da se ona uopšte i ne znoji.
Vođa radnika bio je krupan čovek mrke puti, po imenu Hadnan Kader, navodno trgovac, odeven u mlečnobelu svilu koja je danas bila natopljena znojem. Neprestano je brisao znoj s lica velikom maramicom i glasno psovao ljude – svoje kočijaše i stražare – ali je teglio sve što vitka žena zapovedi podjednako brzo kao i oni. Aes Sedai ne moraju biti stasite da bi nametale svoju volju drugima, ali Randu se činilo da bi Moiraina bila podjednako uspešna u tome čak i da nikada nije kročila blizu Bele kule.
Dvojica muškaraca su se upinjala da pomere nekakav čudan, izvitoperen okvir za vrata od crvenog kamena; uglovi tog predmeta nisu bili pravilni, a pogled na njegove izdužene strane bio je naporan za oko. Ostao je uspravan; mogli su ga okretati kako žele, ali nikako ga nisu mogli oboriti, koliko god da su se trudili. U_tom trenu, jedan od njih se okliznu i propade kroz vrata, sve do pojasa. Rand se zgrčio. Za tren je izgledalo kao da je čovek ispario od pojasa naviše; noge su mu se uspaničeno batrgale. Tada priđe Lan, visoki muškarac u sumorno zelenom ruhu, i povuče čoveka za kaiš. Lan je bio Moirainin Zaštitnik, vezan za nju na neki Randu nerazumljiv način. Čvrst i snažan muškarac, kretao se poput Aijela, poput vuka u lovu; mač o njegovom boku nije izgledao kao da je deo njega, već je to zaista i bio. Spustio je radnika na pločnik i ostavio ga da sedi tu; čovekovi užasnuti krici dopreše do Randa, a drugi radnik umalo ne pobeže. Nekolicina Kaderovih ljudi koji su bili dovoljno blizu da sve vide razmenila je poglede i osvrnula se ka planinama oko grada, očigledno procenjujući svoje šanse.
Moiraina se nađe među njima hitro kao da je koristila Moć i gipko pođe od jednog do drugog čoveka. Posmatrajući njeno držanje, Rand skoro da je mogao čuti hladne, zapovedničke reči s njenih usana, toliko ubeđene u pokornost slušalaca da bi se nepokorni sami sebi učinili budalastima. Ubrzo je otklonila njihov otpor, pregazila preko svakog prigovora i nagnala ih natrag na posao. Ista dva čoveka uskoro su gurala i vukla vratnice, uz još veći trud, povremeno pogledajući ka Moiraini, kada bi im se učinilo da ih ne vidi. Na sebi svojstven način, ta žena je bila i tvrđa od Lana.
Koliko je Rand znao, svi ti predmeti bili su angreali, sa’angreali ili
ter’angreali, sačinjeni pre Slamanja sveta kako bi pružali veće količine Jedne moći ili je crpeli u razne svrhe. Svakako su bili načinjeni koriščenjem Moći, premda sada ni Aes Sedai nisu znale kako bi ih napravile. Nije imao sumnji u to da izvitoperene vratnice predstavljaju vrata ka nekom drugom svetu – ali ostali predmeti mu behu potpuno nejasni. Kao i svima drugima. Zato se Moiraina toliko trudila – želela je da otpremi što veći broj predmeta u Kulu, radi izučavanja. Nije bilo nemoguće da na ovom trgu ima više predmeta Moći nego i u samoj Kuli, premda je Kula navodno sadržala najveću zbirku na svetu. U svakom slučaju, namena se znala tek veoma malom broju tih predmeta.
Randa nije zanimalo šta se nalazi u zapregama ili da pretura po pločniku; već je otuda uzeo sve što mu je trebalo. Na neki način, uzeo je i više nego što je želeo. U središtu trga, kraj spaljenih ostataka ogromnog drveta visokog tridesetak metara nalazila se prava mala šuma visokih staklenih stubova, skoro iste visine kao i drvo. Bili su tako tanani da je izgledalo kao da će ih prvi snažniji vetar sve skršiti. Dodirnuti senkom, stubovi su ipak hvatali odsjaj sunca i razbacivali njegove odbleske i iskre na sve strane. Nebrojeno godina zalazili su Aijeli među njih i vraćali se označeni poput Randa, ali samo na jednoj ruci – označeni kao poglavari klana. Izlazili su označeni, ili uopšte nisu izlazili. Aijelke su takođe dolazile u ovaj grad, sledeći stazu koja je od njih činila Mudre. Niko drugi nije mogao ući i preživeti. Muškarac može ući jednom, žena dva puta; više od toga znači smrt. Tako su govorile Mudre, i to je tada bila istina. Sada je svako mogao ući u Ruidean.
Stotine Aijela hodalo je ulicama, a sve veći broj je naseljavao i zgrade. Svakoga dana, u zemljane nasipe na ulicama sađeno je još graška i zemaija, uz mukotrpno zalivanje vodom iz glinenih krčaga dovučenih s novog, ogromnog jezera na južnom kraju doline; beše to jedina slična vodena površina u čitavoj zemlji. Hiljade Aijela logorovalo je po okolnim planinama, čak i na samom Čendaru, gde su nekada dolazili samo u svrhu obreda, kada bi po jedan muškarac ili žena odlazili u Ruidean.
Kud god kročio, Rand je donosio promene i uništenje. Ovoga puta nadao se da promene podrazumevaju poboljšanje. Možda će tako i biti. Spaljeno drvo kao da mu se rugalo. Avendesora, legendarno Drvo života; priče nikada nisu otkrivale gde se nalazi, i bilo je pravo iznenađenje pronaći ga ovde. Moiraina je govorila da je drvo živo, da će ponovo olistati, ali Rand je tu video samo pocrnelu koru i ogolelo granje.
Uzdahnuo je i okrenuo se prema ogromnoj prostoriji, premda ne najvećoj u Ruideanu, sa dva ogromna prozora na dvema stranama. Kupolu njenog svoda ukrašavao je maštovit mozaik krilatih ljudi i životinja. Većina nameštaja u gradu odavno je istrunula, uprkos suši, a preostali deo uglavnom su izjeli insekti i crvi; ali na daljem kraju sobe stajala je jedna visoka stolica, izdeljana iz jednog komada drveta, s dobro očuvanom pozlatom, i jedan rasparen, previše širok sto kome su noge i sve ivice bile ukrašene gustom rezbarijom cveća. Neko je glačao drvo pčelinjim voskom dok, uprkos starosti, nije poprimilo mutan sjaj. Aijeli su mu namenili sto i stolicu, premda su sami bili zgroženi takvim stvarima; u Pustari nije bilo mnogo drveća dovoljno visokog i uspravnog da posluži za pravljenje takve stolice, dok za sto nije bilo nijednog.