„Ovaj presto pripada nekom drugom“, reče im. „Osim toga, predugo sam već u sedlu da bih se zadovoljio ovoliko tvrdom stolicom. Donesite mi nešto udobnije.“
Najpre zavlada zaprepašćeni muk, a onda se dvoranom pronese žamor. Mejlanu se ote toliko sumnjičav pogled – brže-bolje potrudio se da ga prikrije – da se Rand umalo nasmejao. Biće da je Asmodean bio potpuno u pravu što se tiče tog čoveka. Zabavljač je mirno posmatrao Randa i zagonetno se smejuljio.
Posle nekoliko minuta dojuri onaj u kaputu sa izvezenim zvezdama, a za njim i dvojica Kairhijenjana u crnim livrejama, koji donesoše stolicu s visokim naslonom i gomilom svilenih jastuka. Pokazao im je gde da je stave, ne prestajući da zabrinuto pogledava ka Randu. Stolica je na debelim nogama i naslonu imala uspravne zlatne linije, ali je spram Sunčevog prestola bila potpuno neupadljiva.
Kad se trojica slugu povukoše, klanjajući se duboko pri svakom koraku, Rand nagura gotovo sve jastučiće u jedan kraj pa s olakšanjem sede i položi patrljak seanšanskog koplja preko kolena. Pazio je da mu se ne otme uzdah, pošto Avijenda nije oka skidala s njega, a i Somara se svaki čas osvrtala da ga pogleda, čime mu je samo potkrepljivala sumnju.
No, vreme je da ostavi po strani muke s Avijendom i Far Dareis Mai, pošto su okupljeni iščekivali njegov govor, koliko žudno, toliko i sa strepnjom. A kladim se da bi svi do jednog poskočili kad bih rekao hop, pomislio je. Ne bi se radovali tome, ali bi i te kako skakutali.
Moiraina mu je pomogla da smisli šta mu je činiti kad stigne tu gde je. Štošta je znao i bez njenih saveta, ali bilo bi mu draže da je sad ona kraj njega, a ne Avijenda, koja kao da jedva čeka da pozove Somaru u pomoć, ali to sad ionako nije važno. Sigurno je svaki plemić – bilo da pripada jednom ili drugom narodu – sad u dvorani.
„Zašto su Kairhijenjani pozadi?“ upita glasno, na šta okupljeni plemići stadoše da se komešaju i razmenjuju upitne poglede. „Tairenci su došli ovamo da pomognu, ali to nije razlog da se Kairhijenjani drže po strani. Rasporedite se po rangu. To važi za sve.“
Teško bi bilo reći jesu li zbunjeniji Tairenci ili Kairhijenjani. Mejlan je izgledao kao da će se udaviti sopstvenim jezikom, a ni ostali lordovi nisu izgledali ništa bolje. Čak je i staloženi Arakome potpuno prebledeo. Sve se svršilo posle mnogo kloparanja čizmama i mimoilaženja s gospama u širokim haljinama, kao i mnogo ledenih pogleda s obeju strana, tako da su na kraju u prvom redu stajali samo muškarci i žene s prugama preko prsa, a u drugom se našao tek pokoji Tairenac. Mejlan i ostali bili su u podnožju postolja, zajedno s dvostruko više kairhijenskih plemića i plemkinja – mahom sedih i s vodoravnim prugama koje su se
nizale od brade gotovo do kolena – mada reč „zajedno" možda ne bi najpribližnije opisivala prizor. Stajali su u dve grupe, na bar tri koraka odstojanja, i toliko su se trudili da ne gledaju jedni u druge da su lepo mogli i da se do mile volje napsuju i naprete. Sve su oči bile uprte u Randa, tairenske pune besa, a kairhijenske jednako hladne ali s nagoveštajem kravljenja, pošto im je pobudio radoznalost.
„Video sam barjake nad Kairhijenom“, nastavio je kad su se smirili. „Lepo je što ih ima toliko s tirskim polumesecima. Bez tairenskog žita, u gradu sad ne bi bilo nikoga da podigne barjak, a bez tairenskih bi mačeva preživeli, bilo da su plemići ili ne, sada služili Šaidou. Zato Tir i zaslužuje takvu čast.“ Tarienci su se na to, naravno, osokolili, pa počeše da se zlobno smeškaju i klimaju glavama, ali se zato visoki lordovi zbuniše i nemo zbiše redove, a Kairhijenjani podno prestola samo razmeniše sumnjičave poglede. „Međutim, ne treba mi toliko mojih barjaka. Ostavite samo jedan na najvišoj gradskoj kuli, tako da ga vidi svako ko krene ovamo, ali ostale skinite i zamenite ih kairhijenskima. Ovo je Kairhijen i izlazeće sunce mora ponosno da se vijori. Kairhijen ima svoju čast i tako treba i da ostane.“
Dvoranom se prolomi toliko silovit urlik da Device podigoše koplja na gotovs. Sve je odjekivalo od klicanja. Sulin istog časa stade da daje znake Devicama i one prestadoše da podižu velove. Kairhijensko plemstvo je klicalo radosno kao i narod malopre na ulicama, a onda poče da maše i veseli se kao žitelji Forgejta na vašaru. Sada je na Tairence bio red da se u tom sveopštem metežu nemo zgledaju. Ne bi se reklo da su bili ljuti. Čak je i Mejlan izgledao pre svega zbunjeno i samo je zgranuto, baš kao i Torean i ostali, posmatrao predstavnike visokog plemstva, koji su do pre nekoliko trenutaka stajali ledeno dostojanstveni, kako igraju i kliču u slavu gospodara Zmaja.
Rand nije mogao da zna kako je ko protumačio njegove reči. Svakako je očekivao od njih – a pogotovu od Kairhijenjana – da naslute i ono neizgovoreno, a da poneko čak i shvati šta on hoće da kaže, ali sigurno nije očekivao ovakvu provalu oduševljenja. Dobro je znao da su Kairhijenjani uzdržan svet, s povremenim naletima neočekivane hrabrosti. Moiraina mu nije mnogo pričala o njima pošto je uvek imala nešto preče da mu objasni. Jedino mu je rekla da bi ga, ako slomi tu njihovu uzdržanost, ishod mogao iznenaditi. Tako i bi.
Kada je klicanje konačno zamrlo, prešli su na zavetovanje i prisezanje. Prvi se Mejlan spustio na koleno i ozbiljnog se lica pod Svetlošću zakleo u nadu u spasenje i ponovno rođenje da će mu verno i pokorno služiti. Bila je to veoma stara zakletva i Rand se iskreno nadao da će makar to primorati neke da je se pridržavaju. Kada je Mejlan poljubio vrh seanšanskog koplja, trudeći se da glađenjem brade prikrije ozlojeđen izraz lica, na njegovo je mesto došla gospa Kolaver, izuzetno privlačna žena srednjih godina, u haljini bogato ukrašenoj tamnosmeđom čipkom i raznobojnim vodoravnim trakama koje su se nizale od visoke kragne pa sve do kolena. Pružila je ruke Randu i izgovorila svoju zakletvu jasnim, odlučnim glasom s melodičnim naglaskom kakav je bio navikao da sluša od Moiraine. Sličan im je bio i procenjujuće-ispitivački pogled tamnih očiju, što je naročito bilo vidljivo kada je, dok se posle zakletve povlačila i klanjala, odmeravala Avijendu. Za njom je sledio Torean, jedan od nekolicine starijih plemića s obrijanim prednjim delom glave, pa Arakome, a za njim...
Rand je nestrpljivo gledao kako se pred njim naizmenično zaklinju Kairhijenjani i Tairenci, baš kao što je i naredio. Moiraina mu je rekla da je to neophodno – a i glas Lijusa Terina u njegovoj glavi složio se s njom – ali za njega je sve to bilo nepotrebno odugovlačenje. Bila mu je neophodna njihova odanost, pa makar i prividna, kako bi počeo da zavodi red u Kairhijenu, jer će tek tada moći da krene na Samaela. Tako će i biti. Štošta još moram da uradim pre nego što ga naučim pameti za one napade iz potaje! Videče on kako prolaze oni koji čačkaju Zmaja!
Nije mu bilo jasno zašto su najednom svi koji su stupali pred njega počeli da se preznojavaju i olizuju usne. S druge strane, nije bio svestan ni ledenog plama u sopstvenim očima.
47
Cena broda
Kada se umila, Ninaeva se obrisa ubrusom pa nevoljno navuče čistu svilenu košulju. U pamučnoj bi joj bilo malo prijatnije, a zapara u kolima je, iako tek beše svanulo, najavljivala još jedan vreo dan. Osim toga, košulja je bila krojena tako da se Ninaevi činilo da će joj, udahne li duboko, završiti oko članaka. Ako ništa drugo, bar nije bila natopljena znojem kao ona koju je upravo skinula.
Čitave su je noći mučili košmari. Prenula se posle jednog sna o Mogedijen, a ni taj nije bio ništa bolji od onih prethodnih – onih u kojima ju je Birgita gađala strelama ali nije promašivala, ili onih o upadu razjarenih Prerokovih sledbenika u menažeriju, o tome kako će ostati doveka zaglavljeni u Samari jer na reci više nema brodova, ili pak onog u kome stižu u Salidar i shvataju da je Elaida i tamo preuzela vlast. Međutim, Mogedijen ju je naterala da se probudi u suzama.