To je bilo sve od nameštaja, po Randovom poimanju. Jedan fini svileni plavo-zlatni tepih iz Ilijana, plen iz neke prastare bitke, pokrivao je središte tamnocrvenog popločanog poda. Uokolo su bili razbacani svileni, kitnjasti jastuci živahnih boja – oni su Aijelima služili umesto stolica, premda je za njih bilo sasvim dovoljno da sednu na sopstvene pete; to im je bilo udobno kao najmekša stolica.
Šestorica muškaraca ležali su naslonjeni na jastuke na tepihu. Šest poglavara klanova, predstavnika klanova koji su za sada pristali da slede Randa – Onog Koji Dolazi Sa Zorom – mada neki preko volje. Smatrao je da Ruark, plečati plavooki čovek prosede tamnoriđe kose, možda gaji neko prijateljstvo prema njemu, ali ostali ne. Svega šest od dvanaest.
Rand nije obraćao pažnju na stolicu, već prekrsti noge i sede pred Aijele. Izvan Ruideana, stolice su koristili samo poglavari, i to iz tri moguća razloga: da prihvate zvanje poglavara klana, da prihvate časnu predaju neprijatelja, ili da sude. Da je u ovom trenutku seo u stolicu, dao bi im na znanje kako želi da učini jedno od to troje.
Aijeli behu odeveni u kadinsor, kapute i pantalone mrkih i sivih boja, kako bi se stapali sa zemljom, i mekane čizme privezane ispod kolena. Čak i ovde, na sastanku s čovekom koga su proglasili Kar’a’karnom, poglavarom svih poglavara, svi su o pojasu nosili noževe snažnih sečiva i sivosmeđe šoufe omotane oko vrata poput širokih šalova. Kada bi čovek prekrio lice crnim velom, sastavnim delom šoufe, dao bi na znanje da je spreman da ubije. To nije bilo nemoguće. Ovi ljudi su beskrajno dugo nasrtali jedni na druge, i borili se oko koristi ili razmirica. Posmatrali su ga, čekali su njegovu reč, ali aijelska strpljivost uvek je podrazumevala spremnost na hitar, neočekivan i nasilan pokret. Bael, najviši čovek koga je Rand video, i Džeran, tanan poput oštrice i brz poput biča, smestili su se što su dalje mogli jedan od drugog a da ne napuste tepih. Između Baelovih Gošijena i Džeranovih Šaarada vladala je krvna zavada, potisnuta delima Onog Koji Dolazi Sa Zorom, ali ne i zaboravljena. Možda je Mir Ruideana i dalje bio nenarušen, uprkos svemu što se desilo. Ipak, umilni zvuci harfe oštro su odudarali od grube netrpeljivosti između Baela i Džerana. Šest pari očiju, plavih, zelenih i sivih, na suncem opaljenim licima; pred Aijelima bi i jastrebovi izgledali pitomo.
„Šta mi je činiti da pridobijem Rejne?“, upitao je. „Ruarče, bio si siguran u njihovu podršku.“
Poglavar Taardada ga smireno pogleda; po izrazu njegovog lica moglo se pomisliti da je isklesano od kamena. „Čekaj. To je sve. Dearik će ih dovesti. Kada ih dovede.“
Sasvim sedokosi Han, zavaljen pored Ruarka, iskrivi usta kao da bi najradije pljunuo. Njegovo naborano lice bilo je ogorčeno, kao i uvek. „Dearik je video previše muškaraca i Devica kako danima nepomično sede, izbezumljeni, da bi na kraju odbacili koplja. Odbacili!“
„I pobegli“, tiho dodade Bael. „I sam sam ih video, među Gošijenima, čak i neke iz moje septe. Pobegli su. I ti si ih video, Hane, među Tomanelima. Svi smo ih videli. Mislim da znaju samo od čega beže, ali ne i kuda da odu.“
„Kukavičke zmije“, zareža Džeran, prosede svetlosmeđe kose – među poglavarima Aijela nije bilo mladih ljudi. „Smrdljive guje, migolje se da pobegnu od sopstvene senke.“ Pogled mu neznatno skrenu ka daljoj strani tepiha, da bi jasno dao na znanje kako pored onih koji su odbacili koplja opisuje i Gošijene.
Bael pođe da ustane, a lice mu, ako je to uopšte bilo moguće, postade još čvršće; međutim, čovek pored njega položi mu dlan na mišicu i umiri ga. Bruan od Nakaija beše dovoljno velik i snažan da nadjača dva kovača, ali je bio neobično smiren za jednog Aijela. „Svi smo prisustvovali begu muškaraca i Devica.“ Zvučao je skoro lenjo, a takve su bile i njegove sive oči, ali Rand je znao da to nije istina; čak je i Ruark smatrao Bruana smrtonosnim borcem i prepredenim strategom. Srećom, podržavao je Randa snažnije nego i sam Ruark. Ali Bael je pratio Onog Koji Dolazi Sa Zorom; nije poznavao Randa al’Tora. „Kao i ti, Džerane. Znaš koliko je teško bilo suočiti se sa onim s čime su se oni suočili. Ako ne nazivaš kukavicama one koji su poginuli ne mogavši to da podnesu, zar možeš nazvati kukavicama one koji su pobegli iz istog razloga?“
„Nikada nije trebalo ni da saznaju“, promrmlja Han, stežući svoj plavi jastuk sa crvenim kićankama kao gušu nekog neprijatelja. „To je bilo namenjeno samo onima koji su bili kadri da uđu u Ruidean i prežive.“
Nije se obraćao nikome posebno, ali reči je svakako namenio Randu. Rand je svima obelodanio šta je saznao među staklenim stubovima na trgu; otkrio je toliko toga da ni poglavari ni Mudre više nisu mogli da sakriju ostatak. Ako još postoji Aijel koji ne zna istinu, to mora biti neki koji nikog nije sreo u ovih poslednjih mesec dana.
Istina je bila daleko od veličanstvenog ratničkog nasleđa u koje su mnogi verovali – Aijeli su nastali od bespomoćnih izbeglica posle Slamanja sveta. Naravno, tada su svi preživeli bili izbeglice, ali Aijeli sebe nikada nisu smatrali bespomoćnima. Najgore od svega bilo je što su nekada pratili Put lista, odbijajući da počine nasilje čak i u životnoj opasnosti. Aijel, prevedeno sa Starog jezika, znači „posvečen“, a bili su posvećeni upravo miru. Nasleđe današnjih Aijela nije ništa do skršeni zavet nebrojenih pokolenja. Preostao im je samo jedan deo stare vere: svaki Aijel bi radije umro nego dotakao mač. Uvek su to smatrali delom svog ponosa, svoje različitosti od ljudi izvan Pustare.
Rand je čuo kako Aijeli pominju neki greh zbog koga su bačeni u jalovu Pustaru. Sada su svi znali kakav je to greh bio. Muškarci i žene koji su sagradili Ruidean i umrli ovde – retko pominjani Džen Aijeli, klan koji to nije bio – sačuvali su veru u Aes Sedai iz vremena pre Slamanja. Bilo je teško prihvatiti istinu za koju se toliko dugo verovalo da je laž.
„To je moralo biti izrečeno”, kaza Rand. Imali su pravo da saznaju. Nijedan čovek ne treba da živi u laži. Njihovo sopstveno proročanstvo govorilo je kako ću ih slomiti. I nisam mogao drugačije. S prošlošću je svršeno; sada je trebalo da brine o budućnosti. Nekim od ovih ljudi nisam prijatan, a neki me mrze i zato što nisam rođen među njima, ali krenuli su za mnom. Potrebni su mi, svi. „Šta je sa Mijagomama?“
Erim, koji je ležao između Ruarka i Hana, odmahnu glavom. Njegova nekada jarkocrvena kosa sada je napola pobelela, ali zelene oči zračile su mladičkom snagom. Široke, tvrde šake svedočile su da te snage još ima i u njegovim rukama. „Timolan srlja i ne znajući na šta će mu se noge dočekati.“
„Kada je Timolan bio mlad poglavar“, kaza Džeran, „pokušao je da ujedini klanove i omanuo. Neće mu goditi to što je neko najzad uspeo u tome.“
„Doći će on“, reče Ruark. „Timolan nikada nije verovao da je Onaj Koji Dolazi Sa Zorom. A Džanvin će dovesti Šijande. Ali oni će pričekati. Pre svega moraju da raščiste u svojoj glavi.“
„Moraju da prihvate da je Onaj Koji Dolazi Sa Zorom mokrozemac“, zareža Han. „Bez uvrede, Kar’a’karne.“ Njegov ton nije bio laskav; poglavar, pa ni poglavar svih poglavara nije kralj. U najboljem slučaju, prvi je među jednakima.
„Cini mi se da će na kraju pristići i Darini i Kodare“, reče Bruan smireno. I hitro, ne bi li popunio tišinu koja nekog može navesti na ples kopalja. U najboljem slučaju, prvi među jednakima. „Beznađe ih je okrnjilo više nego sve ostale klanove.“ Beznađem su Aijeli počeli da nazivaju stanje izgubljenosti koje se okončava begom od samog sebe. „U ovom trenutku, Mandelain i Indirijan se trude da zadrže klanove na okupu. Obojica će lično želeti da vide Zmajeve na tvojim rukama, ali ipak će doći.“