Nije to bilo nimalo čudno, s obzirom na brige koje su je morile. Prošle su već tri noći i tri sparna dana a da se nijedan brod nije pojavio, i tri puta je morala da vezanih očiju stoji pred onim prokletim daskama. Pa i samo to bi svakoga dovelo do ruba živaca, a kamoli što im je Mogedijen za petama. Doduše, o njima je znala jedino da su u nekoj menažeriji, što ne mora da znači da će ih najpre tražiti u Samari. Svet je pun sličnih predstava. Međutim, lakše je smisliti razlog da se odagnaju brige nego verovati u njega.
A što bih se ja sekirala zbog Egvene? Umočila je rascepljenu grančicu u smešu soli i sode bikarbone u činijici na umivaoniku pa zdušno prionula na pranje zuba. Egvena joj se pojavljivala u gotovo svakom snu i nije prestajala da je grdi, ali Ninaevi nikako nije bilo jasno otkud ona tu.
Istini za volju, brige i nedostatak sna samo delimično behu uzrok njenom lošem raspoloženju tog jutra. Mučile su je još neke sitnice, ali su, za razliku od svega onoga, bile stvarne. Kamenčić u cipeli nije ništa spram odrubljivanja glave, ali žulj boli i kad dželata nema nigde na vidiku.
Nije mogla da ne pogleda svoj odraz u ogledalu. Kosa joj je, umesto da bude pristojno upletena, slobodno padala na ramena. Ma koliko da ju je češljala, ona ogavna bakarnocrvena boja nikako da postane malo umerenija. Osim toga, bila je svesna i plave haljine koja ju je čekala na krevetu. Od te bi se nijanse i Torbarka štrecnula, a izrez ne beše ništa manji nego na onoj crvenoj grozoti, koja je i poslužila za uzor a sada je visila na čiviluku. Zato sad i mora da nosi tu pretesnu košulju. Luka je smatrao da jedna takva haljina nije dovoljna. Klarina joj je već šila i drečavožutu, a pominjali su čak i prugastu. E, ovo poslednje ne dolazi u obzir.
Mogao je bar da me pusti da sama odaberem boju, razmišljala je, prilježno perući zube. Ili da pita Klarinu. Ali ne, taj ni od koga ne traži savet. Valan Luka to ne radi. Od takvih je boja gotovo zaboravila na izrez. Trebalo bi da mu bacim tu krpetinu u lice! A opet, znala je da nikad to neće uraditi. Birgita je u istim takvim haljinama paradirala bez trunke stida. Naravno, ne poredi ona sebe s njom, ali ipak... „Što se mora“, promumlala je, ne vadeći grančicu iz usta, „nije teško.“
„Šta si rekla?“ upita je Elejna. „Ne pričaj punih usta. Kao da mi nije dosta ove larme.“
Ninaeva se obrisa pa besno pogleda preko ramena. Elejna je sedela skrštenih nogu na krevetu i četkala svoju crno obojenu kosu. Već je bila obukla one bele nogavice prekrivene šljokicama i snežnobelu svilenu bluzu s nabranim, mada previše otvorenim okovratnikom. Kraj nje je ležala svetlucava jaknica. Bela, naravno. I ona je imala dva kostima za nastup i čekala je treći. Svi do jednog beli, ali nimalo čedni. „Ako si već tako obučena, Elejna, bar nemoj tako da sediš. Nepristojno je.“
Devojka je mrko pogleda, ali ipak spusti nogu na pod. Nije propustila da oholo podigne bradu, kako ona to već ume. „Mislim da ću danas da prošetam do grada“, reče mirno, ne prekidajući da upliće kosu. „U ovim kolima je tako... skučeno.“
Ninaeva ispra usta pa pljunu u lavor. I to gromoglasno. Kola su danju stvarno izgledala tešnje. Možda bi im zaista bilo najpametnije da se ne izlažu previše – sa žaljenjem se setila da je to bila njena ideja – ali ovo je već postalo besmisleno. Tri dana koje je tu provela zatvorena s Elejnom, sa izlascima jedino kad treba da nastupe, otegla su se kao tri nedelje. Ili tri gladne godine. Nije dotle primećivala koliko Elejna ume da bude otrovna. Neki brod se mora pojaviti. Bilo kakav. Dala bi i poslednji novčić iz skrovišta u pećnici i svaki dragulj, samo da se to dogodi što pre. „Dobro, ali zar ne misliš da ćeš tako privući malo previše pažnje? S druge strane, malo kretanja ti neće škoditi. Ili možda to što nosiš treba da bude toliko zategnuto preko bokova?“
Elejnine oči besno sevnuše, ali glas joj ostade potpuno hladan. „Sinoć sam sanjala Egvenu i pre nego što mi je ispričala novosti o Randu i Kairhijenu – znaš, za razliku od tebe, mene veoma brinu tamošnja zbivanja – rekla mi je da si se ti pretvorila u uskopišćenu svađalicu. Međutim, ja se ne slažem s njom. Pre bih te nazvala poganom piljaricom.“
„Slušaj ti, derište jedno razmaženo! Ako odmah ne...“ Ninaeva zaćuta i duboko udahnu vazduh. S teškom se mukom naterala da nastavi smireno. „Sanjala si Egvenu?“ Elejna samo klimnu. „Pričala ti je o Randu i Kairhijenu?“ Devojka zakoluta očima kao da joj je svega dosta i nastavi da upliće pletenicu. Ninaeva ispusti debeli bakarnocrveni pramen ne bi li ugušila želju da nauči kćer naslednicu prokletog Andora osnovnim pravilima ponašanja. Ne pojavi li se uskoro neki brod... „Ako bi bila ljubazna da na trenutak prestaneš da smišljaš kako ćeš još više da pokažeš noge, možda će te zanimati šta je Egvena meni rekla u snu. Rand je juče odneo veliku pobedu.“
„Ja možda pokazujem noge“, prasnu devojka, a obrazi joj u trenutku planuše, „ali bar ne poturam svima pod nos svoje... I ti si je sanjala?“
Brzo su uporedile ono što su saznale, mada Elejna nikako nije mogla da obuzda zlobu. Ninaeva je znala da ima savršeno dobar razlog da se izgalami na Elejnu, dok ta mala namiguša sigurno mašta kako se švrćka pred Random u svom kostimu sa šljokicama, ako ne i u nečemu još neprimerenijem. A ona je samo bila iskrena pa joj je to i rekla. Bilo kako bilo, uskoro je postalo jasno da im je Egvena obema rekla isto, što je ostavljalo malo mesta za sumnju.
„Stalno mi je ponavljala da je zaista tu“, promrmlja Ninaeva, „ali mislila sam da je to samo deo sna.“ Egvena im je često govorila da je moguće pohoditi nečije snove, ali nije pominjala da i sama to ume da radi. „A i što bih joj verovala? Čak je tvrdila i da je konačno prepoznala nekakvo koplje koje Rand stalno nosa kao seanšanski rad. To je potpuno besmisleno.“
„Naravno“, reče Elejna, pa podrugljivo izvi jednu obrvu. „Baš kao i to što smo naletele na Serandinu i sredite. Sigurno ima još seanšanskih izbeglica, a ko zna šta su sve osim kopalja ostavljali za sobom.“
Može li ta mala ijednu reč da kaže bez žaoke? „Primetila sam da si ti spremna u svašta da poveruješ.“
Elejna zabaci kiku na leđa, pa oholo odmahnu glavom. „Iskreno se nadam da je Rand dobro.“ Ninaeva na to samo šmrknu. Egvena je rekla da če on morati danima da se odmara dok dovoljno ne ojača, ali i da je bio podvrgnut Lečenju. „Niko mu nije objasnio da ne sme da preteruje“, nastavila je Elejna. „Zar ne zna da ga Moč može ubiti ako je zagrabi previse ili ako tka kad je umoran? Što se toga tiče, nije mu nimalo lakše nego nama.“
Aha, sad pokušava da promeni temu. Znači, tako? „Možda on to ne zna“, slađušnim če glasom Ninaeva, „pošto muškarci nemaju Belu kulu.“ To ju je podsetilo na nešto drugo. „Misliš li da je to zaista bio Samael?“
Iako je taman zaustila da joj nešto odbrusi, Elejna besno pogleda u stranu pa jednako besno izdahnu vazduh. „To je sad potpuno nebitno. Možda bi trebalo da opet upotrebimo prsten, ali ne samo zarad susreta s Egvenom. Štošta još treba saznati. Što više učim, više sam svesna koliko još ne znam.“
„Ne.“ Ninaeva nije očekivala da će Elejna hteti da baš tog trenutka uzme ter’angreal, ali je nagonski zakoračila prema pećnici. „Ni ti ni ja više nećemo odlaziti u Tel’aran’riod osim kad treba da se vidimo s Egvenom.“
Elejna to preču i mirno nastavi po svome, kao da Ninaeva priča sama sa sobom. „Tamo ne moramo da usmeravamo pa se nećemo ni odati.“ Nije gledala u Ninaevu, ali u glasu joj se jasno osećala žaoka. Počela je da je ubeđuje kako bi mogle da koriste Moć, ali pažljivo. Što se Ninaeve tiče, Elejna je upravo to i radila njoj iza leđa. „Ako jedna od nas noćas ode u Srce Kamena, smela bih da se opkladim da bi tamo zatekla Egvenu. Razmisli – kad bismo mi mogle da s njom razgovaramo u njenim snovima, ne bismo više morale da brinemo hoćemo li u Tel’aran’riodu naleteti na Mogedijen.“