„A ti misliš da je to toliko lako, je l’?“ jetko će Ninaeva. „Ako je tako, zašto nas ona to već nije naučila?“ Međutim, nije bila potpuno iskrena. Zapravo je ona bila ta koja se pribojava Mogedijen. Elejna zna da je ta žena opasna, ali na isti način kao što zna da je opasna zmija. Ona je zna samo po čuvenju, ali Ninaeva je doživela njen ujed. Uostalom, susret s Egvenom bez ulaska u Svet snova bio bi koristan i iz drugih razloga.
Bilo kako bilo, Elejna i dalje nije obraćala pažnju na nju. „Živo me zanima zašto je toliko uporno tražila da nikome ništa ne kažemo. To je potpuno besmisleno.“ Zamišljeno je počela da gricka donju usnu. „Zbog još nečeg moramo s njom što pre da se vidimo. Tada to nisam smatrala čudnim, ali poslednjeg je puta nestala u pola rečenice. Neposredno pre toga izgledala je kao da ju je nešto iznenadilo i uplašilo.“
Ninaeva duboko udahnu i pritisnu dlanove na stomak kao da će tako smiriti utrobu. Ipak je uspela da mirnim glasom kaže: „Mogedijen?“
„Ala si ti puna vedrih misli! Ne. Da nam je Mogedijen pohodila snove, verujem da bismo znale za to.“ Elejna se strese. Ipak je znala koliko Izgubljena može da bude opasna. „Osim toga, nije tako izgledala. Nije to bio toliki strah.“
„Onda možda nije u opasnosti. Možda...“ Naterala se da spusti ruke, pa ljutito stisnu usne. Još samo kad bi znala na kog je ljuta.
Dobro su učinile što su sklonile prsten u pećnicu i koristile ga jedino za susrete s Egvenom. Nego šta. Pri svakom odlasku u Svet snova pretila je opasnost od susreta s Mogedijen, a to im ne treba. Ninaeva je znala da je nadigrana i to ju je svaki put kad se seti grizlo još više, ali činjenice su činjenice.
A opet, možda je Egveni potrebna pomoć. Možda. To što suje upozorile na Mogedijen ne znači da treba potceniti i tu mogućnost. Možda se neko od Izgubljenih navrzao na Randa kao što se Mogedijen navrzla na nju i Elejnu. Po onome što im je Egvena ispričala o događajima u planini i u Kairhijenu, Ninaeva je stekla utisak da je to bilo tipično muško začikavanje. Doduše, nije znala šta bi ona tu mogla da preduzme. Ali Egvena...
Ponekad joj se činilo da je zaboravila zašto je otišla iz Dveju Reka, a učinila je to da bi seosku mladež spasla iz mreže Aes Sedai. Nije ni ona bila mnogo starija, ali je bila Mudrost, što je samo naglašavalo razliku u godinama. Naravno, Ženski krug u Emondovom Polju sigurno joj je u međuvremenu pronašao zamenu, ali nju to nije činilo otuđenijom ni od sela ni od ljudi. U dubini se duše još uvek osećala kao Mudrost. Međutim, pokušaj da zaštiti Randa, Egvenu, Meta i Perina od Aes Sedai pretvorio se najpre u borbu za goli život a onda je – ni sama nije znala kada se i kako to desilo – to preraslo u nešto treće. Pristupila je Beloj kuli ne bi li doskočila Moiraini, a sad izgara od želje da nauči Lečenje. Čak ni netrpeljivost prema mešanju Aes Sedai u tuđe živote nije umanjivala žudnju da postane jedna od njih. U stvari, nije baš to želela, ali jedino bi tako mogla da izučava ono što je zanima. Sve je postalo zamršeno baš kao mreže Aes Sedai, a ona više nije znala kako da se iskobelja.
Ja sam ista ona koja sam i bila i pomoči ću im kako znam i umem. „Večeras ću upotrebiti prsten“, reče, pa sede na krevet i poče da navlači čarape. Debela vuna biće prilično neprijatna po toliko vrućem danu, ali bar će jedan deo njenog tela biti pristojno pokriven. Debele čarape i udobne cipele. Birgita je imala brokatne papučice i paučinaste svilene čarape, koje su izgledale veoma prijatno za nošenje. Odlučno je odagnala takve misli iz glave. „Samo hoću da proverim da li je Egvena u Kamenu. Ako je ne nađem, vratiću se ovamo i nećemo koristiti prsten sve do sledećeg sastanka.“
Elejna ju je samo mirno gledala, toliko uporno da Ninaeva poče da od nelagode cima one čarape. Nije joj rekla ni reč, ali je jasno stavila do znanja da joj ne veruje. Ili se bar Ninaevi tako učinilo. Nije joj pomogla ni misao što joj je zaigrala negde na rubu svesti – da bi se pre nego što zaspi mogla postarati da joj prsten ne dodiruje kožu. Zaista nema razloga da veruje kako če je Egvena baš te večeri čekati u Srcu Kamena. Nije se ozbiljno bavila tom mišlju, ali ona joj se uporno vrzmala po glavi i nije joj dala da pogleda Elejnu u oči. A šta ako je sve to zapravo strah od Mogedijen? Ne, to je samo odraz zdravog razuma, ma koliko njoj to bilo mrsko da prizna.
Učiniću ono što moram. Odlučno je potisnula treperenje u utrobi. Sad je već jedva čekala da navuče plavu haljinu i izađe na vrućinčinu, samo da ne mora više da trpi ono piljenje.
Elejna joj je upravo zakopčavala poslednju dugmad na leđima – nije propustila da promrmlja kako njoj niko ne mora da pomaže da se obuče, kao da je za navlačenje čakšira potrebna pomoć! – kad se vrata s treskom otvoriše i talas vrelog vazduha ispuni kola. Ninaeva se prepade i bez razmišljanja hitro pokri grudi rukama. Kad vide da to nije Valan Luka nego Birgita, stade se pretvarati da namešta rub izreza.
Ratnica zagladi plavu haljinu – istovetnu njenoj – preko boka, pa se samozadovoljno osmehnu i prebaci debelu crnu kiku preko nagog ramena. „Batali to čeprkanje ako hoćeš da privučeš nečiju pažnju. Previše je očigledno. Dovoljno je da dišeš duboko.“ Pokazala je kako se to radi, pa prasnu u smeh kad vide Ninaevin izraz lica.
Jedva je uspela da se obuzda, mada joj nije bilo jasno zašto se uopšte trudi. Prosto nije mogla da veruje da se onoliko sekirala zbog svega. Gajdalu Kejnu je verovatno drago što više ne mora da je trpi. A i uporno nosi kosu kako ona hoće. Nema veze što to nema veze ni sa čim. „U Dvema Rekama sam poznavala jednu sličnu tebi, Maerion. Ta je znala svakog vojnika po imenu, a i oni su štošta znali o njoj.“
Birgitin osmeh postade ukočen. „A i ja sam poznavala jednu kao što si ti. Matena je s visine gledala sav muški soj, a jedan je jadnik čak i pogubljen zato što je naišao dok se ona gola kupala u reci. A onda joj je Zeres ukrao poljubac i ona se pomamila kao da nikada nije videla muškarca. Postala je toliko pohotna da je on na kraju morao da se odseli u planine ne bi li pobegao od nje. Dobro pazi kome ćeš prvom dopustiti da te poljubi, jer će pre ili kasnije neko naići.“
Ninaeva stisnu pesnice i zakorači ka njoj. Ili je bar to pokušala, pošto se u narednom trenutku Elejna stvori između njih i podiže ruke.
„Odmah da ste prestale“, reče, strogo pogledavši i jednu i drugu. „Lini je imala običaj da kaže: ’Čekanje od muškarca napravi medveda u ambaru, a od žene mačku u džaku.’ Ovog trenutka da ste se smirile! To više neću da trpim!“
Na Ninaevino iznenađenje, Birgita samo pocrvene i preko volje promumla nešto nalik izvinjenju. Ono je, naravno, bilo upućeno Elejni, ali to ga nije činilo ništa manje neverovatnim. Očigledno je bila prihvatila svoju ulogu Zaštitnice, ali biće da je trodnevna žega i na nju loše uticala. Za razliku od nje, Ninaeva je kćeri naslednici uputila svoj najledeniji pogled. Nije ni trepnula – stvarno nije – dok su ove dve stajale i čekale je da kaže nešto.
„Elem“, konačno progovori Elejna jednako ledenim glasom, „postoji li razlog što si banula ovamo kao bik ili si prosto zaboravila da kucaš?“
„Tom i Džuilin su se vratili iz grada.“
„Vratili!“ ote se Ninaevi, na šta je Birgita samo pogleda, pa se ponovo obrati Elejni.
„Niste ih vi tamo poslale?“
„Ja nisam“, namršteno odgovori Elejna pa, pre nego što je Ninaeva stigla da progovori makar jednu reč, jurnu ka vratima a Birgita za njom.
Nije joj preostalo ništa drugo nego da ih sledi, gunđajući sebi u bradu. Toj maloj bi bolje bilo da slučajno ne pomisli kako sad ona izdaje naređenja. Ninaeva joj nije oprostila stoje muškima onoliko ispričala.